Izbeglice iz ratom zahvaćenih zemalja, uprkos hladnom vremenu, i dalje prolaze kroz Beograd. Sada ih je mnogo manje nego ranije, a mesto kratkotrajnog zadržavanja im je glavna železnička stanica.
Među dvadesetak mladića koje smo kraj perona zatekli u rano zimsko jutro bio je i Ahmed (23) iz Iraka.
„Od Bagdada putujemo dve nedelje. Vozom, autobusom, peške... Jedan dan smo tu. Prespavali smo u čekaonici. Hladno je, kako ne... Ali ovde je dobro, hvala Srbiji. Od odeće imam samo ovo što je na meni, iscepanu jaknu i raspale cipele. Najgore mi je što nemam nikakve papire ni pare. Sve mi je uzela mafija u Makedoniji.“
Ista slika na beogradskoj Železničkoj stanici u ova ledena jutra, kada temperatura pada i do minus deset, ponavlja se iz dana u dan. Izbeglice, koje autobusima pristižu iz prvaca Preševa i Dimitrovgrada, posle noćnog predaha u prostorijama železničke stanice okupljaju se na klupama pod strehom u blizini pruge. Do 11 sati i dolaska voza za Šid ogreju se i pojedu nešto u staničnom bifeu, koji vodi Aleksandar Lepojević (36).
„Kad ujutru otvorimo objekat, pustimo ih unutra da sednu, da se malo zagreju, hladno je napolju. Onda dođu iz Crvenog krsta pa im podele pakete, i tako... Najčešće dolaze izmoreni i namučeni od pešačenja, ali nekada se pojave i veseli. Jer došli su u neku sigurnu zonu. Ništa im ovde ne naplaćujemo. Kako da im naplatimo kad su im Makedonci i Bugari oteli sve. Pare, telefone, sve iole vredno... Taksista ih doveze do naplatne kućice u Nišu, ostavi ih tu i kaže im ’To je Hrvatska’. Kako ti da im naplatiš ovde kad oni nemaju ništa. Vidite šta jedu, samo hranu iz Crvenog krsta.“
Na Železničkoj stanici u Beogradu svakog dana bude po sedamdesetak izbeglica. Najviše ih je iz Sirije, Avganistana i Iraka, a nisu retke ni porodice sa malom decom. Nakon kratkog zadržavanja, put nastavljaju do kampa Adaševci, odakle iz Šida vozom odlaze u Hrvatsku i preko Slavonskog Broda dalje ka drugim zemljama Evropske unije.
Ahmed, za razliku od većine koja se uputila u Nemačku, ide u Norvešku.
„Tamo je život. Onde je sloboda. Idemo vozom i autobusom, ako treba i peške, preko Hrvatske, Slovenije, Austrije, Nemačke, sve do cilja. Tamo mi je deo familije, svi pobegli iz Iraka. I ja ću stići do Norveške, ako bog da.“
Od kako izbeglice preko Srbije ka Evropi idu novom zapadnom rutom, i sa dolaskom niskih temperatura, park kod glavne autobuske stanice više nije mesto njihovog okupljanja. Travnjak na kom se letos pod vedrim nebom tiskalo i po hiljadu migranata sa Bliskog istoka i iz Afrike sada je prazan, a preko snega koji ga pokriva ovih dana izbeglice idu samo u dolasku do obližnje glavne železničke stanice.
