Odlazak patrijarha Pavla i izbor novog poglavara Srpske pravoslavne crkve, bili su povod da razgovaramo sa sociologom religije i dobrim poznavaocem crkvenih prilika, Mirkom Đorđevićem.
Prvo smo ga pitali šta objašnjava masovnu sahranu patrijarha Pavla - njegov lični autoritet u srpskom narodu ili mjesto crkve u srpskom društvu?
Đorđević: Ova sahrana govori o poštovanju koje se iskazuje patrijarhu Pavlu, u prvom redu kao ličnosti naglašene skromnosti. Drugo, mnogo više govori o stanju u Srbiji danas, gde su crkva i država srasle do oblika koji se u istoriji crkve zove simfonija. To se stručnim jezikom zove klerikalizacija, a u ovom slučaju reč je upravo o tome jer naša SPC je faktor u društvu od ogromnog značaja i pita se za mnoge probleme vezane i za unutrašnju i za spoljnu politiku.
Đorđević: Mislim da je odgovor sadržan u prvom delu vašeg pitanja. Državne institucije u Srbiji, koja je sekularna država, nisu se najbolje snašle u ovom događaju, nisu dobro odmerile svoju ulogu, pa su u nekim momentima i prekoračile svoja ovlašćenja jer država i crkva su u Srbiji ustavno pravno odvojene. U tome je celi problem, ali sve su se političke partije u Parlamentu, kao što vidite, počele otimati, još nad odrom patrijarha Pavla, ko će prisvojiti deo njegove harizme. To je čisto politička strana problema.
Đorđević: Ako bi se to prolongiralo do maja, što je nešto od više pola godine, crkva bi bila bez poglavara, bila bi u neredovnom stanju. Lično mislim da nema razloga da se prolongira tako dugo jer se može postupiti po Ustavu, ili već kako Sabor bude odlučio jer je u crkvi odavno već neredovno stanje. Borba za vlast je izraz koji i ja upotrebljavam, to nije nikakva tajna. Prošli Sabor je pokazao kako će biti, ali borba za vlast traje. Ima mnogo kandidata i ima mnogo jakih kandidata. Za sada imam utisak, a ne znam koliko sam u pravu, da konce u rukama drži mitropolit Amfilohije, ali će veliki uticaj imati i državne vlasti, ako ne javno. Kako će to teći, ostaje nam da vidimo.
Đorđević: Amfilohije je moćan kandidat i ima dobre veze sa inostranim crkvama, posebno sa ruskom, čiji uticaj u Beogradu nije mali, ali on u Beogradu, u širokim laičkim krugovima, nije popularan. Nije popularan mnogo ni u delovima laičkih krugova u Crnoj Gori. Da li će se dogoditi presedan da on bude patrijarh, teško je nagađati, ali postoje i drugi kandidati. Verovatno je, zbog te neizvesnosti i borbe tih struja, pomenuta mogućnost prolongiranja do maja, koja bi odgovarala mnogima da dobiju na vremenu. Barem tako vidim događanja. Situacija u odnosu tih struja i snaga se menja iz dana u dan.
Đorđević: Kakav god izbor bio i ko god bude došao, to će biti pokazatelj jedne ili druge mogućnosti koju vi pominjete. Ako dođe čovjek čvrste ruke, poput Amfilohija, to će biti znak da crkva neće imati snage da iskorači u promene, u osavremenjivanje, da se otvori za Evropu. Lično mislim da je nama u ovom momentu potreban patrijarh srednjih godina, hrabar vizionar, koji ima hrabrosti da iskorači, da napravi presedan i da započne širok krug reformi.
Znate da SPC potresaju i liturgijski sukobi o načinu služenja. Tu se episkopat podelio na tradicionaliste i na novotarce, ali to je samo jedan deo. Bitno je da dođe čovek koji će crkvu osavremeniti, koji će se potruditi da uradi dve stvari, ne da ostane u zagrljaju sa državom i njenim strukturama, nego da nađe svoje pravo mesto u srpskom modernom društvu. Jedno su odnosi crkve i države, a potpuno su nešto drugo odnosi crkve i društva u kojem ona živi.
Đorđević: Novi patrijarh, koji bude izabran, biće suočen sa time, ali nije samo u pitanju Crna Gora, nego i Makedonija. Mislim da bi novi patrijarh trebalo da uđe hrabrije u te relacije jer u pravoslavlju u svetu postoje brojne crkve i stvara se svake godine po jedna nova. Morala bi se naći neka formula i moralo bi da se prestane sa ovim stanjem koje traje u odnosu između Srpske i Makedonske crkve već 40 godina, a pomaka nema. Tu bi trebalo učiniti pomake, pa ići na neke formule kakve već postoje, recimo kod Rusa. Rusi imaju više pravoslavnih crkvi. Te formule bi se morale tražiti jer ovako odnosi između crkve u Crnoj Gori, u Beogradu i u Makedoniji, opterećuju odnose među narodima i odnose među državama. Tapkamo u mestu već decenijama. Tu bi se moralo nešto učiniti, ali korake bi morale vući i jedna i druga strana.
Prvo smo ga pitali šta objašnjava masovnu sahranu patrijarha Pavla - njegov lični autoritet u srpskom narodu ili mjesto crkve u srpskom društvu?
Đorđević: Ova sahrana govori o poštovanju koje se iskazuje patrijarhu Pavlu, u prvom redu kao ličnosti naglašene skromnosti. Drugo, mnogo više govori o stanju u Srbiji danas, gde su crkva i država srasle do oblika koji se u istoriji crkve zove simfonija. To se stručnim jezikom zove klerikalizacija, a u ovom slučaju reč je upravo o tome jer naša SPC je faktor u društvu od ogromnog značaja i pita se za mnoge probleme vezane i za unutrašnju i za spoljnu politiku.
RSE: Prethodni dani obilovali su manifestacijama žalosti za patrijarhom, u toj mjeri da je gotovo paralisan normalan život u Srbiji. To je bio povod raznih komentara o neprimjerenosti za jednu laičku državu, ustavno pravno odvojenu od crkve, da demonstrira toliku bliskost sa crkvom i njenim strukturama. Kakav je vaš generalni utisak i da li je tu država pokušala da prisvoji dio moći koji crkva ima u narodu, ili je smrt svoga poglavara, crkva iskoristila da se još jednom nametne kao važan društveni činilac i moćan arbitar?
Đorđević: Mislim da je odgovor sadržan u prvom delu vašeg pitanja. Državne institucije u Srbiji, koja je sekularna država, nisu se najbolje snašle u ovom događaju, nisu dobro odmerile svoju ulogu, pa su u nekim momentima i prekoračile svoja ovlašćenja jer država i crkva su u Srbiji ustavno pravno odvojene. U tome je celi problem, ali sve su se političke partije u Parlamentu, kao što vidite, počele otimati, još nad odrom patrijarha Pavla, ko će prisvojiti deo njegove harizme. To je čisto politička strana problema.
RSE: Ono što slijedi nakon 40-dnevne žalosti u crkvi jeste postupak izbora novog patrijarha. Ima najava, od pojedinih episkopa, da se to može prolongirati čak do maja, kada redovno zasjeda Sabor SPC-a. Šta će se u međuvremenu dešavati? Ulazi li se u ono što se zove borba za vlast? Ko će tu biti glavni rivali, budući da su unutrašnji sukobi i ranije potresali crkvu, Sinod i Sabor?
Đorđević: Ako bi se to prolongiralo do maja, što je nešto od više pola godine, crkva bi bila bez poglavara, bila bi u neredovnom stanju. Lično mislim da nema razloga da se prolongira tako dugo jer se može postupiti po Ustavu, ili već kako Sabor bude odlučio jer je u crkvi odavno već neredovno stanje. Borba za vlast je izraz koji i ja upotrebljavam, to nije nikakva tajna. Prošli Sabor je pokazao kako će biti, ali borba za vlast traje. Ima mnogo kandidata i ima mnogo jakih kandidata. Za sada imam utisak, a ne znam koliko sam u pravu, da konce u rukama drži mitropolit Amfilohije, ali će veliki uticaj imati i državne vlasti, ako ne javno. Kako će to teći, ostaje nam da vidimo.
RSE: Do sada se nije dogodilo, makar je praksa to pokazala, da onaj koji je postavljen da rukovodi crkvom do izbora novog patrijarha, da bude čuvar trona, da taj sjedne na patrijaršijski tron. Da li se može dogoditi presedan da Amfilohije bude novi patrijarh? Kako procjenjujete njegovu trenutnu poziciju? Koliko bi njegov izbor bio prihvatljiv za većinu klera, a koliko za političku garnituru na vlasti u Beogradi, koja će nesumnjivo imati uticaja na izbor novog poglavara SPC-a, obzirom da zagrljaj crkve i države traje već tako dugo.
Đorđević: Amfilohije je moćan kandidat i ima dobre veze sa inostranim crkvama, posebno sa ruskom, čiji uticaj u Beogradu nije mali, ali on u Beogradu, u širokim laičkim krugovima, nije popularan. Nije popularan mnogo ni u delovima laičkih krugova u Crnoj Gori. Da li će se dogoditi presedan da on bude patrijarh, teško je nagađati, ali postoje i drugi kandidati. Verovatno je, zbog te neizvesnosti i borbe tih struja, pomenuta mogućnost prolongiranja do maja, koja bi odgovarala mnogima da dobiju na vremenu. Barem tako vidim događanja. Situacija u odnosu tih struja i snaga se menja iz dana u dan.
RSE: Da li će izbor novog patrijarha pokazati u kom pravcu SPC ide, ka unutrašnjim reformama, društvenoj ulozi i primerenijoj sekularnoj državi, ili ostaje kruta, okoštala društvena institucija, koja računa na jak uticaj, na svjetovnu vlast i kreiranje poželjne državne politike?
Đorđević: Kakav god izbor bio i ko god bude došao, to će biti pokazatelj jedne ili druge mogućnosti koju vi pominjete. Ako dođe čovjek čvrste ruke, poput Amfilohija, to će biti znak da crkva neće imati snage da iskorači u promene, u osavremenjivanje, da se otvori za Evropu. Lično mislim da je nama u ovom momentu potreban patrijarh srednjih godina, hrabar vizionar, koji ima hrabrosti da iskorači, da napravi presedan i da započne širok krug reformi.
Znate da SPC potresaju i liturgijski sukobi o načinu služenja. Tu se episkopat podelio na tradicionaliste i na novotarce, ali to je samo jedan deo. Bitno je da dođe čovek koji će crkvu osavremeniti, koji će se potruditi da uradi dve stvari, ne da ostane u zagrljaju sa državom i njenim strukturama, nego da nađe svoje pravo mesto u srpskom modernom društvu. Jedno su odnosi crkve i države, a potpuno su nešto drugo odnosi crkve i društva u kojem ona živi.
RSE: Koliko izbor novog patrijarha SPC-a može da opredjeli buduće odnose sa jednim njenim dijelom, a to je crnogorsko primorska mitropolija, kao i odnose sa Crnogorskom pravoslavnom crkvom, koja je kanonski nepriznata i prema kojoj je dosadašnji mitropolit SPC-a, Amfilohije, ispoljavao neskriveni animozitet?
Đorđević: Novi patrijarh, koji bude izabran, biće suočen sa time, ali nije samo u pitanju Crna Gora, nego i Makedonija. Mislim da bi novi patrijarh trebalo da uđe hrabrije u te relacije jer u pravoslavlju u svetu postoje brojne crkve i stvara se svake godine po jedna nova. Morala bi se naći neka formula i moralo bi da se prestane sa ovim stanjem koje traje u odnosu između Srpske i Makedonske crkve već 40 godina, a pomaka nema. Tu bi trebalo učiniti pomake, pa ići na neke formule kakve već postoje, recimo kod Rusa. Rusi imaju više pravoslavnih crkvi. Te formule bi se morale tražiti jer ovako odnosi između crkve u Crnoj Gori, u Beogradu i u Makedoniji, opterećuju odnose među narodima i odnose među državama. Tapkamo u mestu već decenijama. Tu bi se moralo nešto učiniti, ali korake bi morale vući i jedna i druga strana.
