Sociološkinja Vesna Pešić u Intervjuu nedelje RSE ocenjuje da, iako su predsednička ovlašćenja samo protokolarna, "jasno je kako bi Aleksandar Vučić, ako bi postao predsednik Srbije, zadržao apsolutnu vlast – tako što bi to radio preko partije".
"On (Vučić) ne bi dao ostavku na mesto predsednika Srpske napredne stranke (SNS) jer kada bi to uradio, onda bi se ponovila priča kao i sa Tomom Nikolićem; čim je dao ostavku na funkciju predsednika partije, predao je Vučiću, praktično je izgubio svu moć", reči su Vesne Pešić.
Srbija je, ističe ona, toliko propala da ima samo jednu hegemonu stranku, koja ima apsolutnu vlast i nekoliko, kao što je Tito posle rata ostavio, strančica koje su pod ogromnim pritiskom, koje ne mogu da dođu do vazduha i koje će vrlo brzo da nestanu.
Za opoziciju će, zaključuje Vesna Pešić, biti ogroman uspeh ako bude drugog kruga predsedničkih izbora.
RSE: Predsednički kandidat vladajuće koalicije Aleksandar Vučić nije dao ostavku na premijersku funkciju. Može li se, imajući tu činjenicu na umu, uopšte govoriti o elementarno fer izbornoj kampanji?
Pešić: Čak i da je dao ostavku na premijersko mesto, što je, opet, po meni nezamislivo da to uradi – on i ne krije da hoće da uzme apsolutnu i totalnu vlast, on hoće da pokrije sve rupice, ne dozvoljava da se ni u jednoj manjoj zajedinici izabere neko drugi, a kamoli da se namesti neko drugi za predsednika države – tako da je potpuno jasno da tu nema nikakve kampanje koja bi ličila na nekakvu predsedničku kampanju.
Gledala sam istovremeno i predsedničku predizbornu kampanju u Francuskoj za prvi krug izbora. Tri sata i dvadeset minuta je trajao razgovor sa kandidatima, misilim da se kandidovalo šestoro, četiri kanala to neprekidno prenose. Ali, kod nas toga nema.
Zašto bismo sada trošili vreme na nešto što je svima jasno, da tu nema nikakvih demokratskih i fer izbora. Znači, sva je vlast u rukama jednog čoveka, i ne samo vlast, nego i imovina i televizije i mediji – sva vlast je u rukama Aleksandra Vučića.
RSE: Pretpostavimo da se Vučić nađe u fotelji predsednika države. Vrlo su mala ustavna ovlašćenja šefa države. On, sudeći po tome kakav je do sada bio, teško će podneti da ne prekoračuje ta protokolarna ovlašćenja predsednika države?
Pešić: Upravo pre pet godina su bili predsednički izbori kada smo mi pravili onaj čuveni intervju koji je odjeknuo i zbog kojeg trpim još uvek velike posledice. Ali, i onda sam to objašnjavala. U ovom našem sistemu se javlja jedan defekt, zašto smo mogli da glasamo za Tomislava Nikolića, a da to ne donese nikakvu štetu, zato što je tada, u vreme drugo kruga predsedničkih izbora, već bila dogovorena vlada – Tadić (Boris), Dačić (Ivica) i Čeda (Čedomir Jovanović) trebalo je da je formiraju. Međutim, šta se dešava?
Ako imate šefa države koji ima većinu u parlamentu i zadrži partijsku funkciju – vi se sećate da sam ja tada tražila od Tadića i Nikolića da podnesu ostavku na partijsku funkciju – preko te većine i preko partijske discipline on praktično preuzima Parlament i preuzima sve.
Jasno je kako će Vučić da zadrži apsolutnu vlast – tako što će to da radi preko partije. On neće dati ostavku na mesto predsednika SNS-a jer kada bi to uradio, onda bi se ponovila priča kao i sa Tomom Nikolićem; čim je dao ostavku na funkciju predsednika partije, predao je Vučiću, praktično je izgubio moć.
Iz toga zaključujemo da je glavna moć faktički u partijama, dalje se prenosi na državne funkcije i tako dobijete tu situaciju da on može kao predsednik republike, sa relativno protokolarnim ovlašćenjima, da dobije zapravo celokupnu vlast – i predsednika vlade i parlamenta. A onda pritisak ide na druge grane vlasti, sudsku pre svega.
RSE: Primetno je kada su u pitanju građanski, proevropski, predsednički kandidati, da iza njih nema partija. Smatrate li da je to dobro ili ne?
Pešić: Naravno da ne smatram da je dobro, zato što to samo signalizira da je Srbija kao društvo do te mere propala da ona više ne proizvodi ne samo partije nego ni politički pluralizam. Ona nije strukturisano društvo i mi pojma nemamo šta se u njemu dešava.
Ja, recimo, tačno znam kako se ovo desilo u SAD-u sa Trampom (Donald) i šta se desilo sa američkom radničkom klasom, i ko ga je izglasao, ali ništa ne znam o srpskom društvu. Mi čak nemamo, za razliku od Hrvatske, jednu političku mapu. Mi smo svi kao primitivna zajednica stavljeni u jednu vreću kada su parlamentarni izbori.
Meni je interesantno da vidim, recimo, kako koji deo Hrvatske glasa; da vidim kako je Istra uvek levičarski raspoložena, a drugi deo mnogo više konzervativan. Ali, mi ovde ništa ne znamo – ni šta je jug, ni šta je Vojvodina, ni ko je šta; ne znamo ništa sami o sebi i mi više i ne stvaramo pluralizam.
Mi nismo više društvo, ne postoje nikakve spone koje povezuju sve nas građane. Sigurna sam da sa ljudima koji žive užasno teško, sa onima što ih voze u tim autobusima, mi nemamo nikakve veze. Imam utisak da mi na društvenim mrežama, koji sedimo na telefonima i ti sa sendvičima koje vozaju u tim autobusima predstavljamo dve klase i da je to jedina podela u društvu. Ali, mi o tim ljudima iz autobusa, građanima koji jako teško žive zapravo ne znamo ništa.
RSE: A u njih spada i radnik koji se obesio u "Goši" iz Smederevske Palanke.
Pešić: Objavio je to N1, ali mogu da vam kažem da sam i u svom ličnom iskustvu, i to veoma skoro, imala saznanje o sličnoj strahoti.
Bila sam, naime, sa jednom prijateljicom na FEST-u, tamo je bio jedan čuvar pred salom, i oni počnu da razgovaraju kao da se znaju iz mladosti, iz nekog ranijeg vremena. Ona pita šta radi Vlada. On kaže: "Vlada se ubio". Ona pita zašto se Vlada ubio. On kaže da je dobio otkaz na "Studiju B" i da od tada apsolutno nije imao šta da jede. "Vidiš da ja radim ovde i da isto tako nemam. Kada bih ga video, ja bi mu dao po sto dinara", kaže, "ali ni ja nemam. Na kraju je rešio da se ubije jer nije imao od čega da živi".
Volela bih, međutim, da vidim da li ti ljudi koji sede u autobusima povezuju tu svoju očajnu situaciju – nemaju posao, nemaju stan, nemaju perspektivu – da li, dakle, oni to uopšte povezuju sa svojim glasanjem, pa da kažu: "Ako mi je ovako, hajde da probam da glasam da se nešto promeni".
Sve te grupe građana, sve to zanemarivanje stranaka, pa čak i otvorena težnja vlasti da se stranke ukinu – to se, čini mi se, toliko primilo ovde kod nas. Ja to smatram potpuno abnormalnim stanjem; mi smo toliko propali da imamo samo jednu hegemonu stranku, koja ima apsolutnu vlast i nekoliko, kao što je Tito posle rata ostavio, nekoliko strančica koje su pod ogromnim pritiskom, koje ne mogu da dođu do vazduha i za koje mislim da će vrlo brzo da nestanu.
Mi smo društvo bez političkog kapaciteta
RSE: Osvrnuli ste se na kampanju predsedničkog kandidata Ljubišu Preletačevića Belog, rekavši da je to prevarantska kampanja. Oni vam odgovaraju da niste razumeli i da oni, zapravo, izvode parodiju na političku scenu Srbije?
Pešić: Prihvatam da ne poznajem tu situaciju, ali ja nisam rekla da su oni prevaranti u smislu da su namerno varali nekoga, čak sam rekla je to jedan veoma uspešan eksperiment, da čovek može da izađe iz sredine i da mu ljudi poveruju, kao što veruju, recimo, Vučiću, da izađeš na belom konju, praviš parodiju i da ti narod poveruje.
Ali, šta oni stvarno rade, kakva je to grupa – zaista nemam nikakvo bliže saznanje o tome. Ako su hteli da budu satiričari, a slušala sam Luku Maksimovića – hajde da kažemo kako se čovek stvarno zove – rekla bih da on jedan običan dečko, da nije čak ni nekakav satiričar.
Ali, ako je ovde u ovako teškoj situaciji u kakvoj se nalazi Srbija – a mislim da nikada nismo imali goru vlast od ove i tragičniju situaciju nego što imamo sada – ako je njima toliko stalo da unište politiku, da to bude antipolitika, ako uzmemo tako neke amatere, pošto su očigledno amateri, a sve stranke likvidiramo, ako neko misli da je to put da se izborimo sa ovom situacijom – pa, evo, onda da probamo i tako.
RSE: Je li opozicija, kad kažem opozicija, mislim, naravno, na njen stub – Demokratsku stranku (DS), je li ona poslednjih pet godina toliko slaba zato što je Vučić jak? Je li Vučić toliko jak zato što je opozicija toliko slaba? Činjenica je da od 2012. godine nema neke velike opozicione borbe protiv Vučića.
Pešić: A, gde da se toliko bore? Prvo, bili su neki protesti povodom "Beograda na vodi", učestvovali su građani iz svih stranaka...
RSE: Ali, ti protesti nisu stranačka stvar i organizatori su se ograđivali od stranačke podrške...
Pešić: Ali, da li vi znate da su oni 25 prekršajnih prijava protiv tih mladih ljudi podneli? Gde da se bore? Kada gledam sednice Parlamenta, kako ko zine, ne samo iz Demokratske stranke nego iz bilo koje opozicione stranke, bilo ko da zine, kanonada vladajućih se podigne. Gde to da izađu da se bore?
Mi imamo jednu vlast koja ne samo da ne podnosi Demokratsku stranku zato što je to najstarija i centralna stranka srednje klase, a ona je uvek noseća za demokratiju, Vučić nije samo namerno uništavao Demokratsku stranku nego je uništavao i tu srednju klasu.
Pogledajte, ako izađe Vesna Petrović iz Beogradskog centra i kaže da je 58.000 mladih ljudi otišlo prošle godine, naša supstanca, naše društvo se potpuno istrošilo. Pogledajte, odliv je ogroman, sve ono što je prosvećeno. Znači, on ne uništava samo jednu organizacionu formaciju koja se zove Demokratska stranka nego on uništava srednju klasu, biračko telo takvih stranaka.
Znači, ta srednja klasa, koja svuda održava demokratiju, ako se ona ovako desetkuje u samom korenu kao kod nas, kako se onda pitati gde su te stranke? One više nemaju ni biračko telo jer se ono iselilio.
U poslednje vreme, i to treba reći, a u to sam se i sama prvi put zaista uverila, pod velikim strahom, pod velikim pritiskom.
Srednja klasa najviše radi po javim preduzećima ili u državnoj upravi. Znate pod kakvim su oni pritiskom? Ne samo da treba da potpišu da će da glasaju za Vučića, nego moraju dvadeset sigurnih glasova da potpišu da će doneti. Preti im se otpuštanjem. Mnogi ne žele niti da se eksponiraju, mnogi žive u strahu, mnogi su digli ruke jer naša situacija izgleda toliko izgleda beznadežno.
Mi više ne možemo da održimo partijski pluralizam, mi smo oslabljeno društvo, mi smo društvo bez političkog kapaciteta. Mi smo toliko propali da imamo samo jednu hegemonu stranku, koja ima apsolutnu vlast i nekoliko, kao što je Tito posle rata ostavio, strančica koje su pod ogromnim pritiskom, koje ne mogu da dođu do vazduha i za koje mislim da će vrlo brzo da nestanu.
Umesto da smo probali da okupimo na jednom mestu to što je ostalo, stranke i grupe građana i da smo se dogovrili i okupili oko jednog kandidata – slično onome što smo uradili sa Miloševićem (Slobodan), kada smo bili mnogo snažniji i kada smo imali međunarodnu podršku – to se nije dogodilo i mi nismo mogli da izađemo jači nego sada.
Autoritarizam jednog neoradikala
RSE: Vučiću vetar u leđa daje i Zapad, zove ga kancelarka Angela Merkel usred predizborne kampanje, dolazi i Federika Mogerini i Johanes Han, u njega gledaju kao u čuvara stabilnosti u regionu. Nije li frapantna ta razlika u percepciji Vučića koju ima Zapad i percepciji Vučića u zemlji čiji je on premijer?
Pešić: Možda malo preterujete sa tim obožavanjem Vučića iz inostranstva. Mislim da je glavna priča to što je taj put ka EU jednostavno presahao u poslednje vreme, zato što je EU u velikoj transformaciji. Mi smo verovali da je to sreća što smo kao jedno nerazvijeno i zaostalo društvo, koje je prošlo kroz sve one kataklizme u poslednje tri decenije, da je sreća što je taj put ka EU, koji je postavio Zoran Đinđić, koji je imao takvu viziju Srbije – ne Velike Srbije, nego Srbije u Evropi. Sećate se tih datuma – 2007, pa 2010, kao godina ulaska u EU – kolike nade su vezivane za te datume.
Taj cilj ulaska u EU, verujem, i sada mnogi ljudi – i predsednički kandidat Saša Janković, a veoma otvoreno i Vuk Jeremić – precizno zagovaraju, ali sada više niko ne može da poveruje punim srcem u tu EU, zato što je taj put izlapeo. Kako se ta veza sa Evropom smanjivala, tako smo mi sve više tonuli u bezakonje, u potpuni autoritarizam jednog neoradikala, Aleksandra Vučića.
RSE: Ali, on ta neka poglavlja, ipak, otvara. Sećate se naslova iz zapadne štampe – Egomanijak koji treba Briselu. Dakle, on treba Briselu. Zašto, po vašem mišljenju, on treba Briselu, kako se to objašnjava?
Pešić: Da vam kažem, oni se uopšte ne upuštaju u to kakav je Edi Rama u Albaniji, kao ni u to kakav je Vučić sada u Srbiji. Jedini razlog, čini mi se, da se neko od njih trgne bio bi ako bi došlo do nekakvog nasilja.
A kada govorite o Vučiću, on ima jednu duplu strategiju, dvostruku politiku ovih pet godina. On je nas nacionalno trovao Putinom (Vladimir), svakodnevno, preko tabloida, preko tih jezivih novina, Srpskog telegrafa, Pinka i ostalih. On je pumpao srpski nacionalizam, zatrovao ponovo do kraja i oko Kosova. Ranije, dok je bio Boris Tadić, ljudi su rekli, čak su najviše i prihvatali to da se otcepe te četiri opštine na severu, da kažemo ćao i doviđenja i da to skinemo sa glave. Znači, ljudi nisu ni uzimali Kosovo kao neki problem.
Međutim, on je za ovih pet godina uradio dvostruku stvar. On je tamo nešto popuštao oko Kosova, s tim što i njima kaže s vremena na vreme – da, ali nikada nećemo Kosovo priznati – ali je napravio unutrašnju trovačnicu; otrovao je i mlade generacije koje deklamuju – jer svi čitaju po selima Kurire i Informere – da Kosovo nikada ne može da se reši, niti ćemo da ga rešavamo. A na drugoj strani je u Briselu popuštao oko nekih tehničkih problema. Ali, ako mene pitate, i taj proces je stao.
Onda, on sam namešta neke stvari. Videli ste taj išarani voz. Taj voz, naravno da ga je on izmislio, da li neko pretpostavlja da je Marko Đurić to izmislio? Taj okićeni voz sa freskama, njemu je trebao za nešto drugo. Trebalo mu je da taj voz krene ka Mitrovici, da se onda dogovori sa Tačijem (Hašim) da on kao pokrene nekakve Rosu jedinice.
Onda ja otvorim televizor, ne znam ni šta se dešava, i čujem: "Niko neće više ubijati srpsku decu!" Kažem, šta se dešava, kakva srpska deca? Zatim pogledam voz koji je on našarao i poslao tamo i da, naravno, nema nikakve srpske dece.
Preferiram poziciju Jankovića
RSE: Vesna vi ste sami u jedom intervjuu od pre mesec i po dana, u Vremenu, rekli da se, kad imate takvo političko siromaštvo u Srbiji, onda i oni iz Evrope uhvate za tog jednog autokratu, ne upuštajući se u to šta radi kod kuće jer bar neće ratovati, kakav takav mir će biti, a nemaju ni zamenu za njega. Rekli ste i sami, dakle, da trenutno nemaju zamenu za njega.
Pešić: Nije reč o zameni za njega, ne radi se o njemu kao nekakvom pojedincu.
RSE: O njemu i njegovoj političkoj opciji.
Pešić: Ako imate stranke, o kojima smo malopre govorili, koje su uglavnom propale, a govorili smo i o tome zašto su propale i ako na njih pogleda neko u inostranstvu, videće da su to stranke koje imaju pet-šest posto glasova, dakle, nemaju neku drugu veću i značajniju grupaciju kao zamenu za njega. Ja sam na to mislila, nisam mislila na individue.
Međutim, sada kada je reč o predsedničkim izborima, to uopšte ne važi, to da za njega nemaju zamenu. Vidite, i ovaj Preletačević je postao popularan. Kad se radi o ovim predstojećim izborima – zbog toga su oni važni – jedino na njima mora da se izabere imenom i prezimenom određena individua. Prema tome, mi sad imamo predsedničke kandidate, koji su po mom mišljenju sasvim pristojni kandidati, a na ovim izborima je glavno pitanje kredibilitet.
Zahvaljujući tom kredibilitetu je, po mom mišljenju, iskoračio Saša Janković; on nije neko ko obećava da će nešto da uradi, pa da izlazi sa nekakvim programom, nego se on jedno vreme suprotstavio vlasti, vršio svoju dužnost, a pokazalo se da je u svim autokratijama ključno pitanje vladavina zakona i vladavina prava, što je on štitio od vlasti. Prema tome, on se tome suprotstavio.
U ovoj nestašici, kad već o tome govorimo, mi imamo neke dosta pristojne kandidate. Na kraju krajeva, i Vuk Jeremić je takav. Preferiram poziciju Jankovića, ali smatram da imamo dva relativno ozbiljna kandidata, koji bi mogli da budu sasvim pristojni predsednici Republike.
RSE: A ako to ipak bude Vučić, šta nas čeka? Šta da radi opozicija?
Pešić: Ne treba ja da opisujem to. Opozicija će da radi ovo što je dosad radila. Ali, sada nam predstoje predsednički izbori koji su izuzetno važni. Ovoga puta je vrlo važno, ključno, da se glasa protiv Aleksandra Vučića. Mi nikada takvog manijaka, takvog vladara, na vlasti nismo imali. Većina tih kandidata koji su se kandidovali za predsednika bolji su kandidati od Vučića.
Prema tome, glas protiv je ovoga puta veoma važan. Uzela sam Sašu Jankovića za one koji su se pasionirali, takav na mene otisak ostavljaju, da hoće da to bude i ZA. On je to ZA donekle zaslužio, tim svojim prethodnim radom. Znaju šta je on i šta zastupa i šta je branio, a to je dobra kvalifikacija za predsednika države. Možda da je predsednik Vlade, to bi bilo drugo, ali za predsednika Republike, neko ko hoće, pre svega, da vodi brigu o pravnoj državi i o uređenju države, onda je to kandidat i ZA.
Prema tome, ne bih pred same izbore to završila u nekom potpuno pesimističkom tonu. Na kraju krajeva, ne znamo kako će ta stvar da se završi. Ja kada god pitam i razgovaram sa ljudima, verujte, nikada nikoga nisam čula da će da glasa za Vučića.
RSE: Verujete da će biti drugog kruga i da bi to bio uspeh opozicionih kandidata?
Pešić: Mislim da je to čitava strategija opozicije, iako se oni nisu sastali i napravili neku zajedničku strategiju. Ona se na neki način podrazumeva, a podrazumeva se i to da se očekuje što veća izlaznost. Imam sada priliku da pozovem građane da zaista uzmu situaciju u Srbiji krajnje ozbiljno, da se uopšte ne šale sa ovim izborima jer inače propuštamo zaista veliku šansu.
Znači, treba po svaku cenu izaći na ove izbore i glasati za opozicionog kandidata. Predlažem da to bude jedan od ove dvojice, Saša Janković ili Vuk Jeremić. Ta dva kandidata imaju najveći procenat glasova. Naša strategija je da ubacimo jednog od ove dvojice, jer oni imaju najveće rejtinge, da pošto poto uđu u drugi krug, a kada uđu u drugi krug, mi smo već naneli jedan udarac Vučiću koji hoće da pobedi već u prvom krugu.
A zašto? Upravo se vraćamo na ono pitanje koje ste vi postavili – Evropa i mi, nema nikoga da zameni postojeću vlast, siromaštvo stranaka i alternativa. Zato što ako Vučić pobedi u prvom krugu, onda on i napolju, a i pred našim građanima, izlazi i kaže: ovde alternative nema.
Uvek je bilo drugog kruga predsedničkih izbora, izuzev 1990. godine, mislim, na prvim izborima, kada je Milošević pobedio u prvom krugu. Već na sledećim, ako se sećate, protivkandidat Milan Panić je već naterao Miloševića u drugi krug.
Prema tome, za nas građane je pitanje drugog izbornog kruga veoma važno: da se pokaže da imamo nekakvu snagu da možemo da se izborimo sa ovom strašnom situacijom u kojoj smo se našli.
A pominjem ova dva kandidata zato što su oni prema podacima kojima raspolažemo – ne mislim na one koji su namešteni i koji daju nekakve agencije koje više nemaju nikakav ugled – recimo, kod Nove srpske političke misli, mislim da oni ne lažiraju te podatke, možda oni nisu tačni, ali ne štimuju ih namerno, ova dva kandidata su odskočila od drugih.
Ljudi iz straha ne govore kome će dati glas
RSE: Istraživanja koja nam se podmeću svaki dan, daju ogromnu prednost Vučiću, ali neki ozbiljni istraživači kažu da ne baš zanemarljiv broj građana neće da odgovori na pitanje za koga će glasati.
Pešić: Pre ovog razgovora sa vama, ja sam se konsultovala sa određenim istraživačima u koje imam poverenje da ne štimuju i da ne lažu. Otprilike stvar stoji ovako: tačno je to da Vučić ima značajnu prednost u biračkom telu. Ali, iako to tako izgleda na prvi pogled, pokazuje se da 20 posto ljudi neće da kažu za koga će da glasaju. To nisu oni koji kažu da neće izaći na izbore, nego koji kažu da će izaći na izbore, ali neće da kažu za koga će glasati.
Taj isti podatak sam videla i kod Srećka Mihailovića u Demostatu. On je u telefonskoj anketi imao 1.200 ispitanika, međutim 80 posto nije htelo da mu odgovori za koga će glasati, pa je morao više od 6.000 telefona da okrene da bi dobio uzorak od 1.200 ljudi. Znači jedan veliki broj ljudi neće da se izjasni u tim anketama, verovatno zbog velikog straha koji postoji. Pošto će oni izaći na izbore, postoji određena mogućnost da dođe do iznenađenja i zbog toga nervoza kod Vučića jer i on sigurno ima iste te podatke o kojima sada govorim.
RSE: Ukoliko bi opozicioni kandidat postao predsednik, verujete li da bi Vučić dao ostavku na premijersko mesto, kao što je obećao, da mu se ne bi "zvocalo" sa Andrićevog venca?
Pešić: Problem sa Vučićem je to što on ne zna šta je istina, a šta laž. On je potpuno amoralna osoba. Gledala sam sa ga na Televiziji Vojvodine sa Zoranom Panovićem. On za Sašu Radulovića iz čista mira izjavi da ga je otpustio iz vlade zato što je krao. To je nezamislivo! Možete li, recimo, da zamislite da Tereza Mej, britanska premijerka, kaže za nekog poslanika ili ministra da je krao?!
Šta će on da radi? Pa, on je deset puta rekao da se nikada neće kandidovati za predsednika Republike. Pošto je on nezasit vlasti i fotelje, od koje ne može da se odvoji, i to ne od jedne, nego od svih fotelja mesnih zajednica, pa na dalje, ne možete da predvidite da će da da ostavku na ovo mesto. Mislim da će i dalje da se kompromituje, pošto će sigurno biti jedan takav period da će biti istovremeno i premijer i predsednik.
Ne znam kakav će galimatijas tu da napravi, ali on je rekao da će, ukoliko izgubi predsedničke izbore, dati ostavku na premijersko mesto, pa će onda ići parlamentarni izbori. Mada, ja mu ne verujem ništa. Zašto bi neko bilo šta poverovao u ono što on obećeva?
Facebook Forum