Vasil Hadžimanov: Alternativne muzike nema u medijima

"Za mlađe put uopšte nije prokrčen na način da redovno muzičari iz Bosne i Hercegovine idu u Makedoniju ili iz Makedonije u Sloveniju, iz Srbije u Hrvatsku i tako dalje... To je ogroman minus za sve nas", kaže u intervjuu za Radio Slobodna Europa (RSE) Vasil Hadžimanov.

Ovaj beogradski skladatelj i pijanist sa svojim bendom, više od 20 godina, izvodi muziku u kojoj kombinira tradicijske balkanske ritmove sa jazzom. Bavi se i filmskom muzikom, redovito nastupa gotovo u svim gradovima bivše Jugoslavije. Potiče iz muzičke obitelji. Sin je Zafira Hadžimanova i Senke Veletanlić.

RSE: Vaše muzičko obrazovanje počelo je kada ste imali pet godina. Kako je sve počelo i kako se razvijalo do danas?

Hadžimanov: To je sad već fin i dugačak put, obzirom da imam 44 godine. Uskoro, za par godina, mogu da proslavim i 30 godina rada na sceni. Ne znam kako da to sve stane u jedan odgovor.

Završio sam muzičku školu u Beogradu, Stevan Mokranjac, nižu pa srednju. U tom nekom periodu srednjeg obrazovanja, znači neki tinejdžerski period, otkrio sam jazz muziku i zaljubio se u nju. Vrlo brzo sam krenuo da se bavim njom, pa čak i da snimam, sa nekih 16, 17 godina. Nakon toga sam dobio stipendiju na Koledžu za muziku, otputovao u Boston, tamo proveo četiri godine. Za tri godine sam završio školovanje, godinu dana se još usavršavao i još jednu godinu proveo u New Yorku, gde sam imao sreću da sviram zaista sa najboljima od najboljih.

Međutim, priroda mog bića nije mi dozvoljavala da živim u New Yorku jer se nisam osećao baš najbolje tamo. Na stranu muzika i posao i sve ostalo. Logično je, kada se baviš ovom muzikom, da se ganja tamo, a ne u Beogradu ili u bivšoj Jugoslaviji. Ali eto, jednostavno sam takav, nisam mogao protiv sebe, vratio sam se nazad 1997. godine i od tada stvaram sa svojim bendom i sa najrazličitijim muzičarima.

Do sada smo izdali šest albuma, Vasil Hadžimanov bend, jedan album kao trio, nekoliko albuma u kompilaciji i gomilu nekih projekata i albuma sam uradio sa raznim muzičarima, što u regionu, što iz inostranstva.

RSE: Koliko je Vaša obitelj utjecala da odaberete muziku kao svoj poziv?

Hadžimanov: Bilo bi besmisleno reći da nije jer kao i na svako dete, koje odrasta u određenoj porodici, pod određenim okolnostima, to sve utiče na njega. Da li je presudno bilo ili nije, to ne mogu da kažem. Dok sam išao u muzičku školu, dok sam svirao samo klasičnu muziku, nisam se bio zakačio za muziku onako stoprocentno.

Tek kada sam slučajno otkrio da postoji jazz muzika, u kojoj možeš slobodnije da se ponašaš, ne stoje ti iznad glave i ne govore ti da li si pogrešio ili nisi pogrešio i šta je ispravno, šta je neispravno, već si nekako sam svoj sudac, to je bilo presudno za mene. Tada sam tada shvatio koje su lepote muzike, sviranja, komponovanja i svega ovoga što radim i dan danas.

Naravno da su imali uticaja, naravno da su krivci što sam došao do tih nekih ploča i naravno da su krivci što na taj način posmatram tu profesiju. Mnogo toga sam naučio od njih, i o profesionalnom ophođenju i o beskompromisnom stavu i o posvećenosti i o mnogo čemu drugom. Sa druge strane, mislim da je sve do osobe, do individue, da se pronađe. Džaba to da ti je cela familija u toj profesiji, ako ti to ne zavoliš.

RSE: Kombinirate balkanske tradicijske ritmove sa zapadnim muzičkim stilovima. Kako ste došli na tu ideju, da stvorite taj novi pristup u jazz muzici?

Hadžimanov: On sada više i nije tako nov, sa jedne strane Bojan Zulfikarpašić, sa druge strane ja, sa treće strane dosta njih, već je po pravilu krenulo da koriste te balkanske motive. Ja sam potpuno za to, sa jednom zadrškom, a to je da dosta njih to rade iz nekih drugih razloga, zato što je neko rekao da je to sada popularno ili in, ili zato što im je isplativo ili šta već.

Koliko god se upuštam u takve eksperimente, toliko ih se i "plašim", to jeste, veoma pažljivo biram kada ću i kako ću i koliko ću koristiti te neke naše motive i na koji način.

Uvek sam insistirao na tom da to prođe neki moj filter, neku moju viziju te muzike, umesto da uzmem i da obrađujem narodnu muziku. Jedan od razloga je bio taj što imam preterani respekt prema toj muzici, mislim da najbolje zvuči u izvornom obliku, a drugi je zato što mislim da to nije neki put kojim bih išao. Radije bih da sve to što slušam, što pratim i što možda sviram, sa nekim drugima, prebacim u neko moj kalup i oblikujem na svoj način.

​RSE: Surađivali ste i sa Božom Vrećom. Kako je došlo do te suradnje?

Hadžimanov: Božu sam prvi put čuo sa grupom Halka, ima već pet šest godina, i to sasvim slučajno. Neki od mojih poznanika, jazz muzičara, Dino i ostali, sviraju sa njim. Užasno mi se dopala ta interpretacija i aranžman pesme, Razbole se šimšir list. Čak je i sam obradio na ovom našem poslednjem albumu, Live. Tako je krenulo moje interesovanje ka njegovoj muzici i njegovom pevanju.

• Božo Vrećo i Halka: Ah ljubav, ljubav

Mislim da je Božo jedan i jedini, mislim da je fantastičan i da je zaista ekstremno talentovan čovek i pevač. Onda smo se na koncertima viđali, i kao što to obično biva, odmah se desi neka ideja za saradnjom. On je prvi smislio pesmu, za koju je smatrao da bi bila idealna za nas dvojicu i poslao mi je to. Ja sam je aranžirao i napravili smo baš lep duet vokala i klavira. Vidim da se dopada svima.

​RSE: Sa Vašim bendom nastupate po cijeloj regiji. Kako publika, u različitim dijelovima bivše Jugoslavije, reagira na Vaš pristup muzici?

Hadžimanov: Uglavnom su iste reakcije. Problem sa ovom muzikom, kao i sa svakom drugom alternativnom muzikom ili umetničkom, kreativnom muzikom, je taj što je ne možete čuti na radiju ili TV-u. Oslanjate se na Internet i na žive koncerte.

Mi smo za ovih dvadesetak godina, koliko postoji bend, obišli uzduž i popreko prostora bivše Jugoslavije, naravno i Evropu. Čak smo otišli i do Japana. Ali i dalje to nije tako jednostavno, kao što bi trebalo da bude. Imam neko ime, koje ljudi već poznaju, pa je to lakše, ali za ove mlađe, uopšte nije put prokrčen, na taj način da redovno muzičari iz Bosne i Hercegovine idu u Makedoniju ili iz Makedonije u Sloveniju, iz Srbije u Hrvatsku i tako dalje. To je ogroman minus za sve nas.

Ali eto, mi smo uspeli da koliko-toliko redovno putujemo i radimo po celom regionu. Svuda su iste reakcije, iz prostog razloga, što se na tim koncertima uglavnom nađe neki svet koji je radoznao, koji je otvoren, neki su više, neki manje upoznati sa našom muzikom, neki su i fanovi.

Imamo mi sada i dosta publike, da ne zvuči kao da je nemamo. Nanovo ih praktično upoznajemo sa novim materijalom i sa uopšte tom muzikom, koja se zove instrumentalna jazz, fusion muzika, koja u sebi ima puno slobode i improvizacije. Današnja publika nije baš navikla da sluša takve zvuke. Međutim, na naše koncerte dolaze oni najbolji i ovi koji su slučajno zalutali, mada i oni na kraju odu nasmejani i ispunjeni.

RSE: Što trenutačno radite i kakvi su planovi za ovu godinu?

Hadžimanov: Svašta radimo. Upravo smo u procesu miksovanja našeg zadnjeg albuma sa Vasil Hadžimanov bendom. To će izdati MoonJune Records iz New Yorka. Prošli je prošao fantastično. Dobili smo razne, sjajne kritike i ušli smo na top listu najboljih albuma DownBeat časopisa, koji je najrespektabilniji i najbolji za jazz muziku. Nadamo se da će i ovaj novi tako dobro da prođe.

Prvo sam izdao disk sa Bojanom Zulfikarpašićem, klavirski duet, snimak sa Kolarca iz Beograda. Nadam se da ćemo jednom doći u Sarajevo nas dvojica zajedno, ili negde u BiH, ne mora samo u Sarajevo. Sa Dušanom Mijatovićem, gitaristom koji je u Barseloni, smo izdali jedan sjajan disk, No answer, koji je došao do kritičara i prošao fantastično.

• Ljepota Balkana na albumu "Amajlija"

Bavim se predavanjem, držim časove kao profesor, radim filmsku muziku. Svašta se dešava. Baš sam dosta zauzet, da kucnem u drvo. Ponekada se začudim, obzirom na to kojom se muzikom bavim i koje su teme najbitnije u svim zemljama bivše Jugoslavije. Veoma sam srećan što imam posla i što mogu da živim od muzike koju volim.