"Ključno je slušati i razgovarati sa onima koji su direktno pogođeni masovnim ubistvima".
Tako period nakon dva masovna ubistva u Srbiji tumači Sin (Synne) Stensland, pedijatrica iz Norveške, koja je ujedno i zamenica šefa studije o Utoji, letnjeg omladinskog kampa u kojem je 2011. godine ubijeno 77 ljudi.
Stensland je članica tima stručnjaka iz Norveške, koji su 1. i 2. juna boravili u Beogradu, na poziv Vlade Srbije, kako bi preneli svoja iskustva nadležnim institucijama za prevazilaženje traume nakon masovnih ubistava u Srbiji početkom maja.
U dve pucnjave početkom maja u Srbiji je ubijeno 18 ljudi. U prvoj, 3. maja, u osnovnoj školi u Beogradu, učenik sedmog razreda ubio je devet ljudi, mahom maloletnika. Deseta žrtva preminula je naknadno.
U drugoj, samo dva dana kasnije, napadač je ubio osam ljudi u mestu Mladenovac, pored Beograda.
Vlasti u Srbiji su u pomoć pozvale stručnjake iz Norveške, gde je antimuslimanski neonacista ubio 77 ljudi u julu 2011. godine, što se smatra najsmrtonosnijim napadom u toj zemlji u mirnodopskom periodu.
Deo tima koji je stigao u Beograd je i Jorgen Fridnes, izvršni direktor Utoje. On je za RSE naveo da je iz njihovog iskustva najvažnije naći balans.
"Balans za samo mesto (školu) - balans između sećanja, da se nikad ne zaboravi, ali i da se omogući životu da se nastavi", rekao je Fridnes.
Sin (Synne) Stensland, pedijatrica, zamenica šefa studije o Utoji
RSE: Učestvovali ste u izradi naučne studije o Utoji. Šta je ta studija pokazala? Da li se ovakva masovna trauma može prevazići, ne samo onih koji su direktno pogođeni?
Stensland: To je veliko pitanje. Ljudi jesu otporni, ali im je potrebna podrška. To nije nešto što se događa svakog dana, to je kao noćna mora koja se ostvarila na javi, deca su pogođena na mestu koje je za njih jedno od najsvetijih i najbezbednijih mesta - u školi. I to razbija ceo njihov svet i osećaj sigurnosti koji su izgradili kao deca - to da možete da živite svoj život, družite se sa svojim prijateljima, da učite i radite stvari koje deca rade.
Spoznaja da se ono za šta ste mislili da je bezbedno može preokrenuti naglavačke i postati zlokobno i izuzetno opasno je najgore iskustvo koje dete može doživeti. To vas uči da onome u šta ste verovali ne treba više verovati. Ponovno učenje osećaja bezbednosti je dug proces. Potrebno je vreme da zacelite. Isto tako, morate se osećati sigurno tokom tog procesa.
To znači da okruženje mora da nađe način da olakša zaceljivanje, tako što će omogućiti smirenost, osećaj sigurnosti, učenje i prilagođavanje tokom vremena. Na taj način dobijate priliku da se vratite u društvo i budete član društva i da doprinesete društvu, što svako dete želi.
Ja mislim da nada postoji, ali je velika odgovornost društva u celini da tome doprinese.
RSE: Kada govorimo o đacima škole "Vladislav Ribnikar", oni su pokazali solidarnost. Roditelji su dolazili zajedno sa decom da ostave cveće i odaju počast žrtvama, učenici su dolazili i bez pratnje roditelja sa prijateljima. Na koji način mislite da bi to držanje zajedno moglo biti deo rešenja?
Stensland: Sastali smo se sa odborom škole danas (1. juna) i sa sjajnim profesionalcima iz Srbije koji rade na pružanju psiho-socijalne podrške učenicima osnovne škole. Mnogo dobrih stvari se trenutno radi, uprkos haosu koji teror uvek izaziva.
Kada smo razgovarali sa školskim odborom, čuli smo u pozadini smeh dece koja su se igrala. To je donelo veliko olakšanje i za nas, koji smo doputovali izdaleka, da čujemo da se život vratio u školu.
Škola je ključno mesto za decu da uče i da budu sa svojim vršnjacima. To je njihova arena za isceljenje. To su škola, njihova porodica i fudbalski tim, primera radi, ako igraju fudbal ili nešto drugo što vole da rade.
Ono do čega smo došli u studiji o Utoji jeste da je izuzetno teško, naročito za direktno pogođene adolescente koji su imali značajno prisustvo simptoma ili su bili povređeni ili su izgubili brata ili sestru ili prijatelja, da prevaziđu to. Da ih svaki dan nešto podseća na to, dok pokušavaju da se fokusiraju na učenje engleskog, primera radi. Samo da pročitaju rečenicu je već dovoljno teško.
Sa tolikim emocijama koje prevladavaju svakog dana, to ne doprinosi isceljenju. Tako da mislim da se u tom balansiranju moraju uzeti u obzir potrebe dece da budu zaštićena. To se na neki način može uraditi tako što ćete zaštiti decu od izlaganja tim emocijama. U svakom slučaju, mislim da to treba uzeti u obzir.
RSE: Ovo je situacija sa kojom su se i roditelji susreli prvi put. U smislu obezbeđivanja tog bezbednog okruženja za dete, kada su i sami roditelji preplašeni, da li je u redu pokazati se slabim i ranjivim pred detetom i reći - i meni je ovo strašno, ali ćemo to zajedno prevazići?
Stensland: Da. Deca vole da ih odrasli shvataju ozbiljno, kao da su odrasli. Kada pitaju i štaviše kada ne pitaju, obično se pitaju zašto su stvari oko njih takve kakve jesu. Ako se osećate veoma uznemireno i ako imate vremena i mogućnosti, može biti dobra ideja da popričate sa drugom odraslom osobom o tome, kako ne biste bili toliko pod stresom da ne možete da se kontrolišete.
I trebalo bi da se smirite pre nego što pričate sa decom kako biste im objasnili. Ali, ukoliko ste tužni zbog događaja i imate osećaj ugrožene bezbednosti i pokušavate da razgovarate sa detetom o tome kako se osećate i kako kao porodica možete pomoći jedni drugima, to je potpuno drugačija stvar. To pomaže deci da razumeju svet oko sebe i način na koji se mogu izboriti sa tim.
Tako da je dobra ideja reći detetu kako se osećate i naročito pitati dete kako se ono oseća i o čemu razmišlja.
RSE: Šta vidite kao ključnu odgovornost institucija u Srbiji, a šta kao ključnu odgovornost građana i celokupnog društva u prevazilaženju traume?
Stensland: Mislim da je veoma važno prihvatiti činjenicu da ljudi izvršavaju terorističke akte kako bi širili haos. Širenje haosa, nepredvidivost i strah je ono što je cilj svakog terorističkog akta i ujedno ključni odgovor na teror u gotovo svakom društvu. Takav odgovor je zapravo toksičan za proces isceljenja.
Potrebno je da tome pristupimo proaktivno, kako bismo bili u stanju da se suprotstavimo našim reakcijama. To je teško, ali je na institucijama da pomognu da se izgradi zajednička platforma, kako bi se održao neophodni dijalog i kako bismo zajedno došli do jedinstvenog odgovora sa ciljem pomoći u zaceljenju onih koji su direktno pogođeni.
Jorgen Fridnes (Jørgen W. Frydnes), izvršni direktor Utoje, omladinskog kampa Laburističke stranke Norveške od terorističkog napada 2011.
RSE: Šta vidite kao održiv način komemoracije događaja - dve masovne pucnjave u Srbiji početkom maja?
Fridnes: Nemoguće je izaći sa modelom odgovora na teroristički napad, kako odgovoriti na masovno nasilje, kako se ponašati u odnosu na samo mesto (napada). Jer, pojedinci su drugačiji, mesto je drugačije, kultura je drugačija, istorija je drugačija tako da ono što se mi nadamo da možemo doneti Srbiji je naše iskustvo, da istaknemo mnoge dileme sa kojima će se škola, zajednica, zemlja suočiti.
Ali, onda je potrebno da vi odgovorite na ta pitanja. Mnoga od tih pitanja su teška, ali takođe mislim da su ti odgovori lekcija koje treba usvojiti, ne samo iz naše istorije u Norveškoj nakon 22. jula 2011. već i iz mnogih drugih mesta širom sveta.
Jedna od prvih stvari koju bih pomenuo jeste da kada smo 2011. imali istu situaciju, mi nismo imali te odgovore, tako da smo se i mi okrenuli (drugima) preko granice kako bismo učili od drugih.
Mislim da je to znak da Srbija treba da uradi to isto, da uči od drugih koji imaju slična iskustva.
Ono što mislim da je jedan od ključnih elemenata našeg rada jeste nalaženje balansa, balansa za samo mesto (školu) - balans između sećanja, da se nikad ne zaboravi, ali i da se omogući životu da se nastavi. Jer, život će se nastaviti.
Nalaženje tog balansa je težak zadatak, zbog toga što to podrazumeva snažne emocije, snažna osećanja. Osećanja dece u školi, građana u opštini gde se dogodila druga masovna pucnjava, nastavnika, članova porodica…
Takođe mislim da je važno prihvatiti da morate da slušate one koji su pogođeni. Iako može biti teško da se uzme u obzir svako pojedinačno mišljenje, ali svakako se treba fokusirati na one koji su najviše pogođeni.
Ne možete ih preskočiti prilikom donošenja odluka i u stvaranju okvira kako će se objasniti šta se desilo i na koji način će se (događaji) obeležavati, ko su bila deca koja su ubijena. Ključno je - ne zaboraviti.
Tor Fagerland, profesor istorije, stručnjak za memorijale
RSE: Na koji način treba pristupiti pitanju škole "Vladislav Ribnikar"? Da li bio bolji model da škola postane memorijal ili da se to pitanje reši na neki drugi način, a da đaci nastave da pohađaju nastavu u istoj zgradi?
Fagerland: I Jorgen i ja čvrsto verujemo jeste da ne možemo reći drugim ljudima, ljudima na drugim mestima šta da urade. Ali, možemo doći i porazgovarati i možemo da ih podsetimo, da makar što se nas tiče, postoje neki principi koji su nama bili od velike pomoći i znamo da su bili korisni i drugima.
Vraćamo se na učenje od drugih, ne da biste dobili odgovore, već da biste učili iz iskustva. To nije lako. Ono sa čim mi uvek počinjemo jeste značaj samog procesa. Sam proces je podjednako važan kao rezultat, ponekad i važniji.
Vratiću se na pitanje škole. Kao i ostrvo Utoja, i škola ("Vladislav Ribnikar") ima ono što bismo nazvali "dvostrukim sećanjem". Imate dugo, radosno sećanje dece koja idu u školu, uče i stiču prijatelje, odrastaju, nastavnika koji rade svoj posao i onda iznenada taj jedan dan.
I kako sada da odmerite te dve stvari? Da li bi škola sada trebalo da se vrti samo oko tog dana? Ukoliko biste celu školu pretvorili u memorijal, onda biste rekli da je škola danas samo to što se dogodilo.
Suprotno tome bi bilo da zlo mora da ode, škola mora da se vrati u normalu. Dakle, to su dva suprotstavljena stanovišta.
Ono što smo mi naučili iz Utoje jeste da ta mesta moraju da se nose sa dvostrukim sećanjem, da budu istovremeno mesta koja će govoriti o tome šta se desilo, ali i mesta koja će omogućiti novi život.
Čini se kao kontradiktorno, ali u stvari ne mora da bude tako. Tako da bi trebalo na neki način istovremeno da razmišljate o obe stvari. Jedan od ključnih elemenata u tome jeste da omogućite taj proces, vreme za obe stvari da dođu na svoje.
I onda se opet vraćate do onih koji su direktno pogođeni. Jer, vreme nije jedna stvar, vreme predstavlja mnoštvo stvari. I primera radi, za decu koja pohađaju tu školu je izuzetno važno da se vrate svakodnevnom životu, dok za roditelje koji su izgubili svoju decu - vreme je nešto potpuno drugo. Njima je potrebno vreme da tuguju.
Harald Bekelund (Bækkelund), klinički psiholog, stručnjak za post-traumatski sindrom (PTSD)
RSE: Šta vidite kao ključne korake u prevenciji i prevazilaženju post-traumatskog sindroma, naročito kada je reč o deci?
Bekelund: U prvim danima, nedeljama nakon što iskusite nešto takvo, uobičajeno je da se osećate anksiozno i loše, da možda budete besni, da imate poteškoće sa spavanjem, probleme sa koncentracijom, da vam iskaču užasne slike sa kojima se teško borite. To može biti prisutno neko vreme.
U toj, uslovno rečeno, fazi ono što mi možemo učiniti kako bismo pomogli deci jeste da učinimo da se ona osećaju sigurno, da im pomognemo da osećaju da je situacija sada bezbedna. To je velika odgovornost za roditelje, društvo, za Vladu, da osiguraju da se deca osećaju bezbedno.
Ovo sad naglašavam kada je reč o deci, da iako se nešto veoma strašno desilo, to ne znači da je situacija postala opasnija u odnosu na ranije. Treba da razgovaramo sa njima o tome zašto su se stvari desile na način koji neće dodatno zastrašiti decu. To je veoma važno.
Takođe je važno objasniti ljudima reakcije i da je to normalno, da te reakcije nisu znak mentalnog oboljenja ili toga da lude, već da su to reakcije koju sva ljudska bića imaju kada se suočavaju sa traumom.
Nadalje, obično za veliki broj ljudi, naročito za decu i adolescente, te rane reakcije će blagovremeno splasnuti.
Ono oko čega smo zabrinuti jeste da kada se te poteškoće nastave, onda govorimo o post-traumatskom sindromu (PTSD), koji za sobom povlači druge psihičke probleme koje ljudi mogu iskusiti. Tako da je važno da imamo na umu da se poteškoće mogu nastaviti neko duže vreme. Nekad se ljudi mogu osećati bolje, pa se problemi vrate.
Zbog toga je važno ljudima uvek pružiti podršku i pomoć i omogućiti im pristup lečenju ukoliko im je to potrebno.
Imamo dobre tretmane za ovu vrstu problema kod dece i adolescenata ukoliko problemi ne nestanu. To naročito važi za decu koja imaju uz sebe porodicu koja je posvećena i koja želi da se ona osećaju bezbedno. To pruža priliku decu da vremenom zacele.
RSE: Podrška je tu, ali koji savet biste dali roditeljima i drugima ukoliko iskuse neke od simptoma o kojima ste govorili? Koja pitanja treba da postavimo sebi kako bismo osvestili da nam je potrebna pomoć?
Bekelund: To je veliko pitanje. U ovako teškim vremenima, važno je da ljudi posegnu jedni za drugima, za porodicom, prijateljima, rade stvari do kojih im je stalo, da budu zajedno i takođe da podele svoja razmišljanja i svoje reakcije. Rekao bih da u većini slučajeva ako to urade i ako porodica i zajednica mogu da budu zajedno u tome, ljudi će se suočiti prilično dobro sa traumom.
Naravno, ako se osećate veoma anksiozno, depresivno ili ako imate poteškoća sa spavanjem tokom vremena i naročito ako to počne da utiče na vaš svakodnevni život, ako ne možete da idete u školu ili na posao, možda ako se povučete od prijatelja ili članova porodice, onda može biti dobra odluka da potražite stručnu pomoć.
