"Vlast u Srbiji usvojila je brojne zakone koji se tiču borbe protiv nasilja nad ženama, ali oni nisu usklađeni sa zahtevima Istanbulske konvencije, pa se nadamo da će to biti ispravljeno", kaže u razgovoru za Radio Slobodna Evropa (RSE) Simona Lanzoni, izvestiteljka za Srbiju i druga potpredsednica Ekspertske grupe Saveta Evrope za borbu protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici (GREVIO).
GREVIO je 22. januara u Beogradu predstavio svoj prvi izveštaj o Srbiji, u vezi sa primenom Istanbulske konvencije Saveta Evrope o sprečavanju i suzbijanju nasilja nad ženama i nasilja u porodici.
Izveštaj se zasniva na podacima koje je delegacija GREVIO dobila od predstavnika Vlade, nevladinih organizacija, službenika za sprovođenje zakona, sudija, osoblja centara za socijalni rad i novinara tokom posete Beogradu i Novom Sadu u februaru 2019. godine, kao i na državnom izveštaju koji je Srbija predala u julu 2018. godine i brojnim prilozima Ombudsmana i organizacija civilnog društva.
Srbija je ratifikovala Istanbulsku konvenciju 2013. godine, a taj dokument je stupio na snagu u avgustu 2014. godine, pa na početku pitamo Simonu Lanzoni koliko toga su ovdašnje institucije implementirale iz tog dokumenta.
Lanzoni: Malo po malo, svake godine je bilo nešto što su vlasti u Srbiji dodavale u borbi protiv nasilja nad ženama. Videli smo da je taj proces rastao. U 2017. godini usvojeni su brojni zakoni, novi Krivični zakon je usvojen, proganjanje i seksualano uznemiravanje su kriminalizovani. Čak je usvojen i Zakon o sprečavanju nasilja u porodici.
Ipak, svi ovi zakoni nisu usklađeni sa zahtevima Istanbulske konvencije, pa se nadamo, kao što smo naveli u našem izveštaju, da će to biti ispravljeno i da će biti usklađeno sa Konvencijom.
Istovremeno, iako nedostaje nova strategija u vezi sa nasiljem nad ženama i porodičnim nasiljem, videli smo da je najveći fokus na nasilju u porodici. Zato se nadamo da će drugi oblici nasilja poput proganjanja, seksualnog uznemiravanja, seksualnog nasilja ili prisilnih brakova biti ozbiljnije uzimani u obzir na svim nivoima, ne samo iz perspektive zakona, nego i kroz prikupljanje podataka, kao i kada su žene korisnice specijalnih službi za pružanje podrške.
Takođe, potrebna je izgradnja nove infrastrukture kako bi se žene zaista osećale zaštićeno od nasilja, ali i od straha od nasilja. U tome je takođe poenta. Na primer, vidimo da ima malo kriznih centra za žrtve silovanja i seksualnog nasilja. Oni postoji samo u Vojvodini, dok su ostali delovi Srbije bez službi za ovaj vid nasilja.
To je šteta, ali istovremeno i problem, jer je jako teško da žene prijavljuju ovaj oblik nasilja, pošto ne znaju gde da odu. One ne veruju da će im bilo ko poverovati. To je problem. Infrastrukturu treba pojačati i izgraditi novu. Potrebni su nam fondovi za specijalne službe za žene, a finansiranje je osetljiv sektor, koji se takođe navodi u izveštaju.
RSE: Kada govorimo o porodičnom nasilju, prema izveštajima domaćih nevladinih organizacija, u Srbiji je od januara do novembra 2019. godine ubijeno 28 žena, a od tog broja, u 17 slučajeva je ranije prijavljeno nasilje u porodici. Šta država treba da uradi kako bi smanjila ovu negativnu statistiku?
Lanzoni: Najpre, da na lokalnom nivou bolje implementira koordinaciona tela koja se bave porodičnim nasiljem. Njih uglavnom čine tužilac, policija i socijalni centri. Mislimo da bi u ova tela na lokalnom nivou, ali i na državnom, trebalo da budu uključeni i specijalne službe za žene, ali i zdravstveni sektor. Mogli bi da budu fokusiraniji na porodično, ali i druge oblike nasilja.
Problem je takođe i tajming, koji je veoma važan, jer se mora brzo reagovati. Ne sme se gubiti vreme u zaštiti žena. Mora se ozbiljno shvatiti rizik kojem su žene izložene. Procena rizika je jedan od ključnih faktora koji se mora uraditi. Treba ozbiljno shvatiti ono o čemu žene govore.
Naravno, ima načina da počinioci zločina odu na neki oblik lečenja i na taj način izbegnu sudsko gonjenje. Potrebna je obuka za zaposlene u tužilaštvu, centrima za socijalni rad, policiji, sudovima, za sve koji su uključeni ui rad sa žrtvama nasilja. To nisu početni treninzi, već se oni odvijaju u kontinuitetu, jer se fenomen nasilja menja kroz vreme. Na primer, danas imamo i sajber nasilje koje ranije nismo imali. Zato moramo stalno učiti o ovom fenomenu.
RSE: Pomenuli ste da su potrebni treninzi za sve segmente sistema. Ali, takođe imamo problem sa tabloidnim medijima koji često izveštavaju bez osećaja prema žrtvama nasilja.
Lanzoni: Znam, nema poštovanja prema žrtvama i to je sramotno. To se ne dešava samo u Srbiji. U čitavom svetu medii, naročito štampani, ne poštuju bol i patnju tih žena. One se tretiraju kao objekti.
RSE: Šta su primeri dobre prakse, kada govorimo o tom problemu?
Lanzoni: Na primer, u Srbiji postoji etički kodeks koji to reguliše, ali on ne uključuje nasilje nad ženama. Možda bi vlasti i medijska scena trebalo da porade na tome kako da se izveštava o nasilju, a da se ne uvećavaju stereotipi i spreči dupla viktimizacija žena koje su na ovaj način stigmatizovane u svim društvima. Na taj način se hrane stereotipi, a ne pomaže se sprečavanju uzroka nasilja nad ženama.
Moramo da shvatimo da je ovo stvar poštovanja ljudskih prava. Novinar i urednik treba da shvate da to nije samo pitanje novca, već takođe ljudskih prava i etike.
Istovremeno, znamo da privatni sektor nije u vlasništvu države. Vlast može da ih podstakne da budu bolji, ali ne može da sankcioniše novinare. Zato je važno da svi ti sektori zajedno krenu u pravcu rodne ravnopravnosti, poštovanja ljudskih prava i prava žena, naročito onih koje su žrtve nasilja. Bez obzira na godine. Imamo devojčice koje su silovane, a njihova imena se objavljuju u medijima. Šta bi se dogodilo ako bi novinarka ili novinar videli ime svoje sestre ili ćerke na naslovnoj strani? Zaista moramo o tome voditi računa.
RSE: U svom prvom izveštaju za Srbiju, GREVIO ističe da se silovanje "i dalje definiše kao krivično delo koje se vrši prinudom, primenom sile ili pretnjom, a ne kao seksualni čin na koji žrtva nije dala saglasnost, kao što to nalaže Istanbulska konvencija". Šta je posledica trenutne pravne definicije?
Lanzoni: To znači da je saglasnost ključna, jer je ona način da se ženi vrati moć izbora, a ne da se stalno dokazuju prisila ili pretnja. Postoji način da se izvrši silovanje ili seksualno nasilje nad ženom bez primene sile ili pretnje. Znamo da postoje droge koje se koriste u tu svrhu. Žene su silovane u potpuno besvesnom stanju.
Činjenica da zakon o silovanju i seksualnom nasilju nije zasnovan na pristanku žene, ograničava mogućnosti da se prijave slučajevi seksualnog nasilja i silovanja. Moramo ženama dati sve mogućnosti da prijave slučaj seksualnog nasilja.
RSE: Da li ste imali priliku da razgovarate sa zvaničnicima u Srbiji o problemima koje ste naveli u ovom izveštaju?
Lanzoni: Za sada nismo. U svakom slučaju, uvereni smo da će zvaničnici pročitati izveštaj, jer on je namenjen Srbiji, vlastima, građanima, civilnom društvu, kako bi svi zajedno napravili iskorak u borbi protiv nasilja nad ženama.
RSE: Kako je Srbija rangirana u poređenju sa drugim zemljama Zapadnog Balkana, kada je reč o problemima u vašem izveštaju?
Lanzoni: Ne znam tačno, pošto mi ne rangiramo zemlje. Znam da svaka država ima svoju priču, kao i svoj sistem upravljanja i civilnog sektora. Stoga je teško da sada pravimo ta poređenja, jer nemamo završene monitoringe u svim zemljama. Ako vas zanimaju podaci, Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju (OSCE) je radila istraživanje o različitim oblicima nasilja, i tu su zastupljene mnoge zemlje u regionu Balkana.
Istovremeno, ne bih volela da ta ideja upoređivanja bude način da se premesti odgovornost fokusiranja na sebe. Izveštaj monitorniga je prilika za sve da napreduju, a ne da gledaju u druge, već da gledamo u sebe, da bismo videli šta možemo da uradimo bolje kako bismo za garantovali ljudska prava.
RSE: Moje pitanje se više odnosilo na to koliko su slični problemi društava u ovom regionu.
Lanzoni: Problema ima svuda, ne samo u ovom regionu. Imamo problem sa svakom vrstom nasilja u svakoj zemlji članici Saveta Evrope. To je suština. I ne samo u Savetu Evrope, u čitavom svetu. Ono što bi trebalo da imamo na umu jeste da nam je potreban svetski pokret za borbu protiv nasilja nad ženama.
RSE: Da li Savet Evrope prati takozvani "Me Too slučaj" Marije Lukić, žene koja je bila izložena seksualnom uznemiravanju od strane jednog funkcionera vladajuće stranke u mestu Brus u centralnoj Srbiji?
Lanzoni: Savet Evrope ne prati nijedan određen slučaj. U suštini, ako osoba nije zadovoljna presudom kada se slučaj zatvori, u svakoj zemlji postoji mogućnost da se ode pred Evropski sud za ljudska prava. Ne znam tačno o čemu se radi u tom slučaju. Pretpostavljam da je reč o seksualnom uznemiravanju. Mislim da bi pitanje seksualnog uznemiravanja i proganjanja javno mnjenje i mediji trebalo ozbiljnije da uzme u obzir.
Imam utisak da među novinarima postoji negativan odnos prema ženskim pravima i nasilju prema ženama. Ne izveštava se o tome na valjan način, slučajevi nasilja se izvrgavaju ruglu. Seksualno uznemiravanje je zločin, to nije način da sa nekim imate ljubavni sastanak. Stoga su problematični i nefer pokušaji da se banalizuje taj zločin. Kada govorimo o toj vrsti zločina moramo se kretati u potpuno suprotnom smeru, na svim nivoima.
Facebook Forum