U intervjuu za Radio Slobodna Evropa 17. maja 1999. godine – tokom vazdušnih udara NATO-a na SR Jugoslaviju – istoričar i dugogodišnji profesor Beogradskog univerziteta Andrej Mitrović je govorio, između ostalog, zašto su Srbi ušli u 20. vek kao pobednici, a izlaze iz njega kao poraženi.
Mitrović: Politka se oslanja na neke trendove dugog trajanja, kao zakasnelo suočavanje sa sobom. Balkan je krenuo u novu epohu takozvane moderne, kada je ona bila u punom jeku. Ali, moderna na Balkanu nije rođena, nego je deo prirodnog istorijskog razvitka na području zapadne Evrope. Balkan koji se oslobađao od istočne civilizacije, prepoznavši u sebi hrišćanski deo sveta, jer Evropa je hrišćanski kontinent bez obzira što nikad nije bila potpuno hrišćanska. Dakle, preko hrišćanskog osećanja, zatim zbog suseda, jer je Srbija već u susedstvu imala Srbe koji su bili u jednoj drugoj civilizaciji, na primer u Vojvodini, u Krajini, mislim na hrvatski deo Krajine, i tako dalje, ona je osetila deo tog drugog sveta. Da bi se ušlo u taj drugi svet, i Balkan i Srbija su morali preuzimati modele. Dok je industrijska revolucija bila stvar unutrašnjeg razvitka Velike Britanije, Francuske, Beneluxa, a zatim je to najuspešnije primenila Nemačka, za to vreme je već Austrougarska imala problema sa prihvatanjem tog modela. Balkan je taj model u potpunosti morao da uzme, dakle, kao nešto što se presađuje. To presađivanje je bilo skopćano sa teškoćama, ali smo se kretali u pravcu evropeizacije.
Mislim da nikad nismo bili bliži Evropi nego u, inače, politički turbulentnim godinama kraljevine Jugoslavije. Ona je u poređenju sa svojim susedima, na primer sa Hortijevom Mađarskom, Rumunijom Antoneskua, Italijom Benita Musolinija, sa dogadjajima u Nemačkoj gde prodire nacizam, bila država sasvim prosečnog međunarodnog ugleda. U stvari, ceo problem je zaoštren zato što je taj razvitak dva puta presečen velikim svetskim ratovima. Veliki preokret koji se dešava u Evropi od 1989. godine je ugrozio rezultate oba svetska rata na području gde i Srbi žive, dakle na jugoslovenskom području. Dok se u svetu pretpostavljalo da stiže carstvo, što bi Fukujama rekao, bez istorije, carstvo sreće, ovde je spletom okolnosti, prodorom konzervativnog krila mladjih birokrata koje se dohvatilo vlasti u Srbiji, došlo do velikih poremećaja i ceo taj razvitak je zapao u krizu.
Mitrović: Pa, prvi put je možda taj cilj bio iznad mogućnosti upravo sa preuzimanjem vrlo kompleksnog, teško ostvarivog jugoslovenskog programa. On je ipak uzet kao program nacionalnog ujedinjenja. Ta država je i mogla da prođe u svetu dokazujući sebe kao nekakvo nacionalno ujedinjenje. Ja ne vidim neke velike nesporazume do ovoga trenutka. To vam kažem sasvim odgovorno: 1941. jeste godina opcije između rata i mira. Optiralo se za varijantu koja je ugrozila mir. Kad to kažem, i oni koji su izveli puč nisu imali drugu politiku, nego da Hitleru predlože da se držimo i dalje onog ugovora koji je inače bio povod za prevrat. Ali, to je bila istovremeno opcija koja je vođena svešću da smo pripadali demokratskom svetu, da Engleska gubi bitke, ali dobija ratove, da iako je Francuska slomljena, ostaje jezgro u jednom civilizacionom svetu.
Što smo se mi danas našli pod udarom tih istih Engleza, to nije stvar engleskog nerazumevanja Srba i trajnih engleskih, što inače neke od mojih kolega sasvim pogrešno a vrlo bučno i arogantno nameću ovom narodu, loših namera, nego jednostavno politike koja se rukovodi njihovim interesima. Dakle, nisu nas Englezi nikada voleli kao, uostalom, i niko drugi, ali, istovremeno, nas nisu gledali van svojih interesa. Mi smo mogli da postanemo deo njihovih interesa delujući u svoju korist. Ovde bih naglasio da je to jedna od crta koja se možda provlačila kroz celu istoriju romantičnog shvatanja prošlosti, iako se sa njom Srbija suočila posredstvom naučne istoriografije, već sa generacijom Stojana Novakovića i Ilariona Ruvarca. Ali, sledeće generacije to nisu dalje iznele na istom nivou, sa izuzecima koji su sigurno vredne pažnje i poštovanja.
Kao i Velika Britanija, i Rusija je uvek imala svoje interese. Srbija je bila tretirana u ruskoj politici saglasno njenim interesima. To je sasvim jasno i danas. Stvar je bila u Srbiji ili Jugoslaviji kako će se sama poslužiti ruskim interesima. U tom kontekstu se pominje 1914. Te godine u trenutku kada je Austrougarska objavila rat Srbiji, Rusija nije išla u avanturu svetskog rata. Ona je pokušala poslednji put da spase svet od globalnog sukoba, ali ne zbog sveta, nego zbog sebe. I zamolila je London da ide u akciju sa kompromisnim predlogom Austrougarskoj. To je ono vreme kada je Grej predlozio, to je, dakle, period između objave rata i ulaska Nemačke u rat, da se austrougarske trupe stacioniraju u Beogradu, drze ga kao zalogu, a zatim da joj velike sile daju ono što ona traži. To nije odgovaralo Nemačkoj, koja je uputila ultimatum Rusiji i tako se rat nastavio. Dakle, ruska politika, kao ni britanska, ne rukovode se principom - nekog volim, nekoga mrzim, već interesima. Ta činjenica modernog života u poslednja dva veka, a, sigurno se može dokazivati i čitave istorije drzava – izmiče iz vidokruga javnosti, pa i odgovornim faktorima u ovom narodu.
Mitrović: Ja mislim da mora doći do preokreta. Nema ničeg fatalnog. Ali, postoje te duge linije trajanja, uticaja sa kojima se mi, savremenici, takođe moramo suočiti i poštovati to na dva načina. Ali, Vaše pitanje sadrži jednu kardinalnu stvar. Ja sam rekao da ulazimo u 21. vek kao poraženi, a ušli smo u 20. kao pobednici, naravno, uprošćavajuci nekakva istorijska iskustva. Napomena da ulazimo kao pobeđeni, zapravo, jeste apel da se angažujemo i osvestimo. Taj poraz ne mora biti fatalan. Stvar je u tome da shvatimo da sada ulazimo u novo razdoblje pobeđenih. A, pobeđeni smo, tu se potpuno slažem sa intencijom Vašeg pitanja.
Prisetimo se manipulacija koje su sve diktature 20. veka vrlo vešto izvodile. Pogledajte Nemce i Hitlera, Musolinija, Staljina. Šta je mogao da uradi svako od njih od svoga naroda? Sada smo u situaciji da ova generacija prihvata i dalje mitologizira prošlost, postajući otrov za sam narod. Umesto da nas prošlost nauči da sve ono kroz šta smo prošli jeste jedno ogromno i tragično iskustvo koje se ne sme idealizovati. To iskustvo stečeno je uz ogromne napore i odricanja. To znači da nas ti napori obavezuju da se ne bavimo pesmama iz prošlosti, nego da gradimo nove puteve, poštujući to stremljenje ka Evropi koje, pri tom, traje čak od 1804. godine. To je sve potisnuto. S jedne strane, jedna vrlo mistična istorijska svest u ovom trenutku nas deli od sveta kome smo pripadali i kome moramo pripadati, čime nam zamračuje budućnost. S, treće strane, to čak vodi ljude u ovom trenutku u pogibiju. Na kraju, utiče na neracionalno političko mišljenje. Mi nemamo prava politička ubeđenja. Mi imamo malo ljude koji trezveno misle. Mitovi mogu biti pozitivni i negativni. Oni mogu biti kulturno i političko dobro. Ali, mogu biti i politički otrov u nekom narodu. To znamo iz istorije svih nacionalizama.
Mitrović: Politka se oslanja na neke trendove dugog trajanja, kao zakasnelo suočavanje sa sobom. Balkan je krenuo u novu epohu takozvane moderne, kada je ona bila u punom jeku. Ali, moderna na Balkanu nije rođena, nego je deo prirodnog istorijskog razvitka na području zapadne Evrope. Balkan koji se oslobađao od istočne civilizacije, prepoznavši u sebi hrišćanski deo sveta, jer Evropa je hrišćanski kontinent bez obzira što nikad nije bila potpuno hrišćanska. Dakle, preko hrišćanskog osećanja, zatim zbog suseda, jer je Srbija već u susedstvu imala Srbe koji su bili u jednoj drugoj civilizaciji, na primer u Vojvodini, u Krajini, mislim na hrvatski deo Krajine, i tako dalje, ona je osetila deo tog drugog sveta. Da bi se ušlo u taj drugi svet, i Balkan i Srbija su morali preuzimati modele. Dok je industrijska revolucija bila stvar unutrašnjeg razvitka Velike Britanije, Francuske, Beneluxa, a zatim je to najuspešnije primenila Nemačka, za to vreme je već Austrougarska imala problema sa prihvatanjem tog modela. Balkan je taj model u potpunosti morao da uzme, dakle, kao nešto što se presađuje. To presađivanje je bilo skopćano sa teškoćama, ali smo se kretali u pravcu evropeizacije.
Mislim da nikad nismo bili bliži Evropi nego u, inače, politički turbulentnim godinama kraljevine Jugoslavije. Ona je u poređenju sa svojim susedima, na primer sa Hortijevom Mađarskom, Rumunijom Antoneskua, Italijom Benita Musolinija, sa dogadjajima u Nemačkoj gde prodire nacizam, bila država sasvim prosečnog međunarodnog ugleda. U stvari, ceo problem je zaoštren zato što je taj razvitak dva puta presečen velikim svetskim ratovima. Veliki preokret koji se dešava u Evropi od 1989. godine je ugrozio rezultate oba svetska rata na području gde i Srbi žive, dakle na jugoslovenskom području. Dok se u svetu pretpostavljalo da stiže carstvo, što bi Fukujama rekao, bez istorije, carstvo sreće, ovde je spletom okolnosti, prodorom konzervativnog krila mladjih birokrata koje se dohvatilo vlasti u Srbiji, došlo do velikih poremećaja i ceo taj razvitak je zapao u krizu.
RSE: Šta je razlog što Srbi, kroz istoriju u nekoliko navrata nisu u najmanju ruku razumevali evropske, svetske trendove, mada je to politička i intelektualna elita sa kraja 19. i početkom 20. veka itekako činila? S druge strane, ističe se da svet ne razume Srbe. Drugi balkanski narodi koji su takođe imali određenih nacionalnih aspiracija, uvek su ipak nastojali da usaglase svoje interese sa interesima sveta, sagledavajući svoje realne mogućnosti. Srbi, čini se, kroz istoriju, pogotovo sada, uvek su ciljeve postavljali iznad svojih mogućnosti. Dakle, šta je uzrok tog nesporazuma Srba sa svetom?
Mitrović: Pa, prvi put je možda taj cilj bio iznad mogućnosti upravo sa preuzimanjem vrlo kompleksnog, teško ostvarivog jugoslovenskog programa. On je ipak uzet kao program nacionalnog ujedinjenja. Ta država je i mogla da prođe u svetu dokazujući sebe kao nekakvo nacionalno ujedinjenje. Ja ne vidim neke velike nesporazume do ovoga trenutka. To vam kažem sasvim odgovorno: 1941. jeste godina opcije između rata i mira. Optiralo se za varijantu koja je ugrozila mir. Kad to kažem, i oni koji su izveli puč nisu imali drugu politiku, nego da Hitleru predlože da se držimo i dalje onog ugovora koji je inače bio povod za prevrat. Ali, to je bila istovremeno opcija koja je vođena svešću da smo pripadali demokratskom svetu, da Engleska gubi bitke, ali dobija ratove, da iako je Francuska slomljena, ostaje jezgro u jednom civilizacionom svetu.
Što smo se mi danas našli pod udarom tih istih Engleza, to nije stvar engleskog nerazumevanja Srba i trajnih engleskih, što inače neke od mojih kolega sasvim pogrešno a vrlo bučno i arogantno nameću ovom narodu, loših namera, nego jednostavno politike koja se rukovodi njihovim interesima. Dakle, nisu nas Englezi nikada voleli kao, uostalom, i niko drugi, ali, istovremeno, nas nisu gledali van svojih interesa. Mi smo mogli da postanemo deo njihovih interesa delujući u svoju korist. Ovde bih naglasio da je to jedna od crta koja se možda provlačila kroz celu istoriju romantičnog shvatanja prošlosti, iako se sa njom Srbija suočila posredstvom naučne istoriografije, već sa generacijom Stojana Novakovića i Ilariona Ruvarca. Ali, sledeće generacije to nisu dalje iznele na istom nivou, sa izuzecima koji su sigurno vredne pažnje i poštovanja.
Kao i Velika Britanija, i Rusija je uvek imala svoje interese. Srbija je bila tretirana u ruskoj politici saglasno njenim interesima. To je sasvim jasno i danas. Stvar je bila u Srbiji ili Jugoslaviji kako će se sama poslužiti ruskim interesima. U tom kontekstu se pominje 1914. Te godine u trenutku kada je Austrougarska objavila rat Srbiji, Rusija nije išla u avanturu svetskog rata. Ona je pokušala poslednji put da spase svet od globalnog sukoba, ali ne zbog sveta, nego zbog sebe. I zamolila je London da ide u akciju sa kompromisnim predlogom Austrougarskoj. To je ono vreme kada je Grej predlozio, to je, dakle, period između objave rata i ulaska Nemačke u rat, da se austrougarske trupe stacioniraju u Beogradu, drze ga kao zalogu, a zatim da joj velike sile daju ono što ona traži. To nije odgovaralo Nemačkoj, koja je uputila ultimatum Rusiji i tako se rat nastavio. Dakle, ruska politika, kao ni britanska, ne rukovode se principom - nekog volim, nekoga mrzim, već interesima. Ta činjenica modernog života u poslednja dva veka, a, sigurno se može dokazivati i čitave istorije drzava – izmiče iz vidokruga javnosti, pa i odgovornim faktorima u ovom narodu.
RSE: Sa čim Srbi i Srbija ulaze u 21. vek? Vi ste svojevremeno izjavili da su Srbi ušli u 20. vek kao pobednici u svakom pogledu, a iz njega izlaze poraženi.
Mitrović: Ja mislim da mora doći do preokreta. Nema ničeg fatalnog. Ali, postoje te duge linije trajanja, uticaja sa kojima se mi, savremenici, takođe moramo suočiti i poštovati to na dva načina. Ali, Vaše pitanje sadrži jednu kardinalnu stvar. Ja sam rekao da ulazimo u 21. vek kao poraženi, a ušli smo u 20. kao pobednici, naravno, uprošćavajuci nekakva istorijska iskustva. Napomena da ulazimo kao pobeđeni, zapravo, jeste apel da se angažujemo i osvestimo. Taj poraz ne mora biti fatalan. Stvar je u tome da shvatimo da sada ulazimo u novo razdoblje pobeđenih. A, pobeđeni smo, tu se potpuno slažem sa intencijom Vašeg pitanja.
Prisetimo se manipulacija koje su sve diktature 20. veka vrlo vešto izvodile. Pogledajte Nemce i Hitlera, Musolinija, Staljina. Šta je mogao da uradi svako od njih od svoga naroda? Sada smo u situaciji da ova generacija prihvata i dalje mitologizira prošlost, postajući otrov za sam narod. Umesto da nas prošlost nauči da sve ono kroz šta smo prošli jeste jedno ogromno i tragično iskustvo koje se ne sme idealizovati. To iskustvo stečeno je uz ogromne napore i odricanja. To znači da nas ti napori obavezuju da se ne bavimo pesmama iz prošlosti, nego da gradimo nove puteve, poštujući to stremljenje ka Evropi koje, pri tom, traje čak od 1804. godine. To je sve potisnuto. S jedne strane, jedna vrlo mistična istorijska svest u ovom trenutku nas deli od sveta kome smo pripadali i kome moramo pripadati, čime nam zamračuje budućnost. S, treće strane, to čak vodi ljude u ovom trenutku u pogibiju. Na kraju, utiče na neracionalno političko mišljenje. Mi nemamo prava politička ubeđenja. Mi imamo malo ljude koji trezveno misle. Mitovi mogu biti pozitivni i negativni. Oni mogu biti kulturno i političko dobro. Ali, mogu biti i politički otrov u nekom narodu. To znamo iz istorije svih nacionalizama.
