Očekivanje da se Srbija pridruži Evropskoj uniji (EU) do 2025. godine nije mnogo verovatno, ako se uzme u obzir stanje u samoj Srbiji, a sa druge problemi sa kojima se suočava sama EU, ocenjuje u Intervjuu nedelje Radija Slobodna Evropa (RSE) Nikola Burazer, programski direktor Centra savremene politike i izvršni urednik portala European Western Balkans.
"Vidimo da je Srbija već više od pet godina zapravo u pregovorima za članstvo u EU, a da nije otvoreno ni polovina poglavlja, a pri tome otvaranje poglavlja je daleko manji izazov nego njihovo zatvaranje", objašnjava Burazer.
Njegova organizacija je jedna od 18 nevladinih organizacija koja je ove sedmice potpisala Novu spoljnopolitičku inicijativu, upućenu predstavnicima vlasti i opozicije, od kojih se očekuje da postignu konsenzus radi spoljnopolitičkog pozicioniranja i međunarodnog položaja Srbije.
Na početku razgovora Nikola Burazer odgovara na pitanje zbog čega je bitno da vlast i opozicija uzmu u obzir strategiju za spoljnu politku Srbije.
Burazer: Srbija nema jasnu spoljnopolitičku viziju u poslednjih nekoliko godina. Često se govori od četiri stuba spoljne politike, to je ranije bila zvanična politika Srbije. Govori se o vojnoj neutralnosti koja je samo pomenuta u jednoj deklaraciji u Narodnoj skupštini.
Ako pogledamo ključna pitanja, vidimo da Srbija nema jasnu spoljnopolitičku strategiju, gde vidi sebe u nekom narednom periodu, koji su interesi Srbije u samom pristupanju EU, a i u saradnji sa nekim drugim međunarodnim organizacijama. Tu pre svega mislim na NATO, sa kojim saradnja poslednjih godina sve više jača, iako se nema takav utisak ako pogledamo izveštavanje medija o toj temi u Srbiji.
U Srbiji ne postoji jasan konsenzus među političkim partijama, niti kada pogledamo vlast i opoziciju, niti ako pogledamo samu vladajuću koaliciju. Ne postoji jasan konsenzus oko toga u kom pravcu spoljna politika Srbije treba da se kreće.
Ako pogledamo mnoge druge države, članice EU, koje su pristupile u poslednjih nekoliko decenija, vidimo da su u tim državama, i vlast i opozicija, imale konsenzus oko tih ključnih pitanja i da je celo društvo bilo okrenuto i motivisano da njihova država postane članica EU. U Srbiji to nedostaje.
Imamo i veliku kakofoniju u medijima, koje je trenutačno stanje u procesu evrointegracija Srbije i saradnje sa NATO i šta Srbija želi, da li su to prijateljske zemlje, sa kojima se teži saradnji, ili je u pitanju niz neprijatelja Srbije, sa kojima se sarađuje jer se mora, ali svi oni jedva čekaju da Srbiji nanesu neku štetu.
Neophodno je da se jasno usvoji spoljnopolitička strategija, gde bi i vlast i opozicija imale neku ideju šta je ono čemu Srbija teži. Onda bi se oko toga moglo dalje polemisati.
RSE: Jedna od ključnih reči u strategiji "konsenzus". U ovom trenutku čini se da smo dosta daleko od njega, s obzirom na to da se vlast sa jedne strane nominalno zalaže za evrointegracije i rešavanje pitanja Kosova. Sa druge strane, po mnogim ocenama stranih faktora, krši neke osnovne demokratske principe u zemlji. U opoziciji imamo jedan blok stranaka koje su otvoreno evroskeptične. Kako objasniti takav odnos snaga?
Burazer: Tu postoji jedan veliki problem kada pričamo o aspiracijama za članstvo u EU, koje Srbija ima. Srbija jeste posvećena tom procesu i zaista je on prioritet kada pogledamo spoljnu politiku Srbije.
Ako pogledamo unutrašnje probleme sa kojima se Srbija suočava, vidimo da to predstavlja veoma ozbiljan problem na putu integracija i dovodi u pitanje rešenost Srbije da jednoga dana pristupi EU.
Opozicija je zbog nekake deklarativne posvećenosti Vlade evropskim integracijama, napravila izbor da kritikuje upravo tu posvećenost evropskim integracijama. Posledica toga je da je dobar deo stranaka u opoziciji evroskeptičan. To je veliki problem. Možda bi za opoziciju bilo korisnije da ukazuje na to da ova Vlada, iako nas deklarativno vodi ka članstvu u EU, ne radi dovoljno na tom putu i da ovakva kakva je Srbija ne može postati članica EU. Možda treba u tom pogledu da formuliše svoju kritiku celog procesa pristupanja.
Nama su daleko vidljiviji tonovi koji dolaze iz opozicije, koji su negativni prema samom članstvu u EU, što jeste veliki problem. Onda zapadni partneri Srbije i države članice EU i sama administracija u Briselu ne vidi opoziciju u Srbiji kao adekvatnog partnera za razgovor ili kao neku buduću Vladu koja bi došla jednoga dana. To može da predstavlja ozbiljan problem za opoziciju u Srbiji, kada je u pitanju podrška koja dolazi sa strane.
Populizam će nastaviti da jača u Evropi
RSE: Sličan trend evroskepticizma već godinama unazad imamo i na političkoj sceni u Evropi – u Poljskoj, Mađarskoj, Velikoj Britaniji. Šta je Evropa naučila iz populističke lekcije koja ne gubi na snazi još od svetske ekonomske krize 2008. godine?
Burazer: Nažalost, ta lekcija još uvek traje. Mislim da se mi sada nalazimo pred novim talasom populizma. Ako pogledamo da se pre pet godina isključivo govorilo o Mađarskoj kao o nekoj državi koja ima liberalni sistem, kasnije se tom bloku pridružila i Poljska. Sada vidimo da države članice EU, poput Italije i Austrije, u svojim vladama imaju partije koje su evroskeptične. Postoje tu još neke druge partije na severu Evrope koje su članice vladajućih koalicija.
Vidimo da je u pitanju ozbiljan globalni trend. Kada pogledamo dešavanja u SAD poslednjih nekoliko godina, vidimo da postoje ozbiljni problemi sa liberalnom demokratijom i da su to dugoročni procesi koji nemaju nužno veze samo sa EU. Možda je u Britaniji glasanje za izlazak iz EU bilo nuspojava nekih drugih problema sa kojima se suočava demokratija u Velikoj Britaniji.
Taj trend će se nastaviti. Veliko je pitanje na narednim izborima za Evropski parlament koji slede u maju, koliko će te evroskeptične partije ojačati i kako će nakon toga izgledati Evropska komisija, ali i sastav Evropskog parlamenta. Države članice očekuju razni izbori u narednih par godina. To je možda i važnije pitanje. Ako pogledamo postojeće trendove, možemo očekivati da još više država ima vlade koje su slično orijentisane.
Ono što je bitno za Srbiju kada pričamo o tome koje je lekcije EU naučila u vezi sa tim političkim partijama i pokretima, jeste to da, ako imate jednu drzavu tog tipa kao članicu EU, vrlo je teško i gotovo nemoguće uticati decidnije na procese koji se odvijaju unutar nje. Stanje u Mađarskoj je ostalo gotovo nepromenjeno, pored velikog pritiska koji je, u pojedinim momentima, dolazio od strane Brisela.
U tom smislu mislim da postoji veliki oprez kada je u pitanju pristupanje država Zapadnog Balkana EU, jer niko ne želi da ima još nekoliko država koje bi bile sličnog karaktera i imale sličan liberalni sistem i da imaju pravo glasa u telima EU. Onda ne postoji nikakav mehanizam da se takvi procesi u tim državama spreče.
RSE: Treba li Zapadni Balkan da strahuje od majskih izbora za Evropski parlament?
Burazer: I da i ne. Ti izbori su dosta bitni iz nekoliko razloga. Sama činjenica da se održavaju izbori i da postoji pretnja od populističkih partija, znači da će i mainstream partije biti vrlo oprezne kada je u pitanju podrška nekim nepopularnim procesima, kao što je proširenje. Proširenje je vrlo nepopularan proces u samim državama EU.
Međutim, treba reći da kada se kaže proširenje, u EU građani uglavnom misle na Tursku. Nedovoljan broj ljudi je svestan toga da Turska više nije na agendi. Kada se priča o proširenju, u narednih 10 godina, priča se isključivo o Zapadnom Balkanu, koji je manji prostor i ima manje stanovnika, nego jedna Turska.
Pitanje je koliko će ojačati te partije koje su protiv proširenja, koliko će dobiti mesta u Evropskom parlamentu, da li će dobiti neke važne funkcije u Evropskoj komisiji i u nekim drugim institucijama. To jeste pretnja, ali možda ne toliko velika, s obzirom na to da je mnogo veći problem za Srbiju i za druge države Zapadnog Balkana šta će uraditi veće mainstream partije.
Takođe, nisu sve evroskeptične partije protiv proširenja. Neke od njih se zalažu za proširenje, pogotovo kada je u pitanju Srbija. Postoje podrške koje dolaze iz Austrije od strane (vicekancelara, Hajnca Kristijana) Štrahea. I (premijer Mađarske, Viktor) Orban je veliki podržavalac evropskog puta Srbije.
Tu postoji jedan drugi problem, a to je sama činjenica da EU ulazi u određene probleme, to jest da je budućnost same EU na tapetu u slučaju jačanja tih partija, pokreta i destabilizacije Unije. U tom slučaju proširenje pada niže na agendi i biće onda još teže progurati nekakvu politiku proširenja.
Srbija kaska u reformama
RSE: Kako odrediti francuski pogled na proširenje EU? Predsednik Francuske, Emanuel Makron, je najčešće citiran, upravo zahvaljujući otvorenom otklonu od evroproširenja, a to je ove nedelje pojačala i francuska ministarka za evropske poslove Natali Loazo, boraveći u Beogradu. Šta aktuelna francuska administracija očekuje od država Zapadnog Balkana?
Burazer: To što je rekla Natali Loazo u Beogradu pre neki dan je primljeno kao veliki udarac i šok, kada je u pitanju inspiracija Srbije za članstvo u EU. Ali to je zapravo ista poruka koju smo čuli prošle godine u više navrata, od predsednika Makrona, pre svega i na samitu EU – Zapadni Balkan u Sofiji, koji je organizovan prošlog maja. Tu nema nekih iznenađenja.
To je pozicija Francuske, i to ne samo deklarativno. To je ono što je bilo rečeno i tada i što je rečeno i sada. Pogledajmo i odluku Francuske da ne podrži otvaranje pregovora sa Makedonijom i Albanijom prošle godine.
Jednostavno, ja to vidim pre svega kao posledicu toga da je proširenje nepopularno i da je francuska Vlada zabrinuta za to kako bi jedna ohrabrujuća poruka za proširenje uticala na njihove izglede na narednim izborima, ovoga puta pre svega mislim na izbore za Evropski parlament koji su važniji nego mnogi prethodni izbori za Evropski parlament. Mislim da se dobrim delom to odbijanje ili oklevanje Francuske kada je u pitanju proširenje može objasniti domaćom političkom situacijom u Francuskoj.
RSE: Procesi u koje je Srbija ušla kroz pregovore sa EU i koji obuhvataju 35 poglavlja, su prilično ambiciozni. Srbija i dalje spada u korpus "zarobljenih država" kada je reč o korupciji, stanje u medijima takođe nije na zadovoljavajućem nivou, ocena organizacije Freedom House u poslednjem izveštaju je da je Srbija delimično slobodna zemlja. Teško je očekivati da se takva društvena stanja mogu promeniti u nekom skorijem periodu. Da li onda očekivanje zvaničnika Beograda, da bi Srbija mogla biti primljena u EU 2025. godine, spadaju u korpus nerealnih očekivanja?
Burazer: Očekivati da Srbija pristupi EU do 2025. godine, možda jeste realno, ali zaista nije mnogo verovatno, ako uzmemo u obzir, s jedne strane stanje u samoj Srbiji, a sa druge strane probleme sa kojima se suočava politika proširenja u samoj EU.
Najveći problem, kada govorimo o tome zbog čega je teško očekivati sa Srbija u narednih šest godina završi taj ceo proces, je što postoje veoma krupni i ozbiljni problemi koji se tiču vladavine prava, stanje demokratije, pre svega mislim na ono što su obaveze Srbije u poglavljima 23. i 24, gde su poslednji izveštaji bili vrlo negativni kada govorimo o tome dokle je Srbija stigla sa određenim reformama koje su neophodne da bi se ta poglavlja zatvorila, odnosno ispunila prelazna merila.
'Ako se stvari nastave ovim tempom, Srbija nema šanse da otvori i zatvori sva poglavlja u naredne četiri godine.'
Vidimo da je Srbija već više od pet godina zapravo u pregovorima za članstvo u EU, a da nije otvoreno ni polovina poglavlja, a pri tome otvaranje poglavlja je daleko manji izazov nego njihovo zatvaranje. Tu se tek očekuje ozbiljan posao. Ako se stvari nastave da se odvijaju ovim tempom, Srbija nema nikakve šanse da otvori i zatvori sva poglavlja u naredne četiri godine, jer bi zapravo pristupanje 2025. godine značilo da do kraja 2023. godine mora da se zatvore sva poglavlja, da bi se kasnije ratifikovo ugovor o pristupanju. Tako da to deluje jako malo realistično.
Hajde da pogledamo zbog čega je Srbija otvorila samo 16 poglavlja, a ne trideset i nešto poglavlja, kao recimo Crna Gora koja je samo dve godine duže u tom procesu: razlog je pre svega taj što države članice nisu zadovoljne kako napreduju reforme i kako Srbija stoji kad su u pitanju vladavine prava, sloboda medija, stanje demokratije i tako dalje. Zbog toga Srbija svakog polugodišta, umesto da otvori sva poglavlja koja je pripremila, ona otvori samo po dva. I to je dinamika koja postoji već više godina.
Vrlo je očigledno da iz EU dolazi poruka da bez obzira na tehničku spremnost da se ozbiljnije radi na nekim od tih poglavlja, odnosno da se krene u realizaciju tih poglavlja, da stanje u kojem se Srbija nalazi kada je u pitanju vladavina prava prosto nije dovoljno dobro i da u tom smislu treba Srbiju zakočiti.
RSE: Zvaničnici Vlade Srbije, međutim, govore o velikom napretku koji čini rukovodstvo zemlje i institucije kada je reč o otvaranju poglavlja i uspostavljanju nekih evropskih vrednosti u zemlji?
Burazer: Ne verujte meni, verujte Evropskoj komisiji i njenim izveštajima. Verujte, na kraju krajeva, i broju poglavlja o kojima govorimo. Ovim tempom, ako je Srbija za pet godina otvorila polovinu poglavlja, znači da će sva poglavlja biti otvorena negde 2025. godine, a onda, kada možemo očekivati njihovo zatvaranje, vidimo da je 2025. godina jednostavno nemoguć datum. Zapravo možemo da govorimo i o nekoj 2030. godini ili možda čak kasnije.
Definitivno se taj proces odvija suviše sporo. Takođe, ako čitamo izveštaje Evropske komisije koji se tiču stanja u raznim oblastima, vidimo da tu postoji dosta velika zabrinutost kada su u pitanju neke oblasti, pre svega sloboda medija, gde je vrlo jasno rečeno da nema nikakvog napretka i da je stanje vrlo zabrinjavajuće. Pa se dalje navode razni razlozi zbog čega je ocena takva.
Na nekom deklarativnom nivou, naravno podrška koja dolazi Vladi Srbije iz Brisela, postoji, jednostavno ohrabruje se nastavak evropskog puta Srbije. Ako pogledamo te dokumente detaljnije, ako pogledamo stanje u pregovorima, vidimo zapravo da iz EU dolazi jedna veoma jasna poruka. Pitanje je samo koliko ta poruka dopire do šire javnosti.
Nemački glas gubi snagu po pitanju nepromenjivosti granica
RSE: Kada ste pomenuli ohrabrivanja, koja stižu iz EU, Srbija je, barem prema izjavama zvaničnika, jednog od najvažnijih partnera u EU videla u Nemačkoj. Da li je raspravom o razgraničenju između Srbije i Kosova, nemačkim protivljenjem da se menjaju granice na Balkanu, ozbiljno uzdrmana ta politička bliskost između Beograda i Berlina?
Burazer: Moglo bi da se kaže da je tu nastao problem, poznato je da je Nemačka možda najveći protivnik promene granica. Nemačka politika, kada su u pitanju odnosi Srbije i Kosova od samog početka je bila da promena granica ne dolazi u obzir i da se zapravo normalizacija odnosa mora na neki drugi način realizovati.
Ceo taj okvir zapravo, u kome se odvijao dijalog Beograda i Prištine, u velikoj meri se ogledao kao neka ideja onoga što su bili razgovori dve Nemačke, koji su rezultirali sporazumom koji je omogućio pristupanje obe države Ujedinjenim nacijama i priznanje od strane svih ostalih država u Evropi. U tom trenutku zapadne zemlje nisu priznavale Istočnu Nemačku, istočne zemlje nisu priznavale Zapadnu Nemačku, tako da je to nekako bio možda okvir od samog početka, neka osnovna ideja koja je stajala iza dijaloga Beograda i Prištine.
I sada sa razgraničenjem dolazi do poništavanja, u najvećoj meri, onoga što je dogovoreno u tom procesu. Skoro pa se obesmišljava mnogo toga što je učinjeno, kada je u pitanju integracija severa u kosovski pravni i politički sistem. Tako da je očekivano da Nemačka bude protivnik jedne takve ideje koja bi poništila dobar deo toga što su bili dometi dosadašnjeg procesa normalizacije. Stvar je u tome, ako pogledamo kako reaguju države članice EU, i ne samo države članice, nego administracija u Briselu, i pre svega administracija u Vašingtonu, vidimo da podrška razgraničenju postoji i da je to možda mišljenje koje je prevagnulo u međunarodnoj zajednici.
Pitanje je naravno koliko je moguće da se jedan takav scenario dogodi na samom terenu, odnosno koliko podrške se može dobiti za takav jedan scenario, i u Srbiji i na Kosovu. Mislim da je to najvažnije pitanje i pored neke podrške koja dolazi sa Zapada iz raznih centara moći.
Naravno, kada govorimo o razgraničenju, moram da napomenem da mi zapravo ne znamo o čemu tačno razgovaramo. Da li razgovaramo o razgraničenju, gde bi se teritorija razmenila između Srbije i Kosova i gde bi Srbija priznala Kosovo kao nezavisnu državu, ili razgovaramo o podeli teritorije Kosova bez ikakvih ustupaka? Da li razgovaramo o priznanju, da li razgovaramo o nekakvom drugačijem modalitetu gde Srbija Kosovo ne bi ni priznala kao nezavisnu državu i pored utvrđivanja nove granice ili pomeranja linija na Kosovu? Mi sada možemo da nagađamo.
U tom smislu je jako teško davati nekakvu ocenu tog plana. Hajde da kažemo da je najverovatniji scenario, sa kojim se slaže većina eksperata, da razgraničenje znači razmenu teritorije u određenom obimu, gde bi Srbija nakon toga priznala Kosovo formalno, kao nezavisnu državu. To je veoma primamljiv scenario za Prištinu, i pored protivljenja na koji ta ideja nailazi na Kosovu, jer je protivljenje nekakvom ustupku u vidu Zajednice srpskih opština (ZSO) sa izvršnim ovlaštenjima još veće nego protivljenje razgraničenju, odnosno nekakvom teritorijalnom ustupku u Srbiji.
Takođe, mnoge zapadne zemlje su svesne da je takav jedan scenario možda i jedini način na koji će Srbija formalno priznati Kosovo, što bi u velikoj meri ubrzalo proces pristupanja Kosova raznim međunarodnim organizacijama, pa na kraju krajeva i nastavka njegovog puta ka članstvu u EU, što je nešto što jeste interes velike većine onih zemalja koje priznaju Kosovo kao nezavisnu državu i koje su zainteresovane za stabilizaciju Balkana i za nastavak puta celog regiona ka članstvu u EU i NATO. Kosovo takođe ima aspiracije ka članstvu u NATO, do kojeg neće doći, dok Kosovo ne bude priznato od strane svih država članica NATO.
To je jedna šargarepa na stolu, koja je učinila tu ideju dosta primamljivom za zapadne zemlje. Možda je to razlog zbog čega se sada može govoriti o podršci toj ideji koja dolazi iz skoro celog zapadnog sveta.
RSE: Da li se može očekivati da Nemačka popusti u tom stavu, upravo zbog toga što neke druge članice EU imaju mekši stav?
Burazer: I u samoj Nemačkoj je došlo do promene situacije. Angela Merkel, kako je otišla sa funkcije predsednika svoje stranke, nema više težinu koju je imala pre par godina kada je bila neupitni lider EU.
Mislim da postaje sve više realistično da Nemačka bude preglasana, u smislu da se postigne konsenzus po tom pitanju i pored toga što se Nemačka protivi toj ideji. Teško je spekulisati kako bi se odvijao taj proces na nivou EU, koliko bi Nemačka otišla daleko u tom protivljenje. Mislim da, ako se postigne konsenzus u Srbiji, na Kosovu i ako dođe do odgovarajuće podrške od strane zapadnih zemalja, mislim da Nemačka neće moći da učini mnogo da taj ceo proces spreči.
Promena granica deli i civilni sektor
RSE: Da li pitanje promene granica na Zapadnom Balkanu, u kontekstu odnosa Srbije i Kosova, deli i nevladin sektor u Srbiji, kao što deli političku scenu?
Burazer: Apsolutno. Civilni sektor je dosta podeljen, kada je u pitanju podrška toj ideji. Mnogi smatraju da je ona adekvatno rešenje za rešavanje celog problema Srbije i Kosova koji traje već poprilično dugo i nema naznaka da bi mogao biti konačno rešen na neki drugačiji način.
Sa druge strane, postoje mnoge organizacije i pojedinci koji ukazuju na opasnosti koje mogu da rezultiraju ako se taj sporazum usvoji, pre svega na samom terenu u smislu eventualnog nasilja, u smislu destabilizacije samog Kosova i radikalizacije koja može da usledi i problema sa samom implementacijom tog sporazuma, ali i opasnostima koje mogu da se dogode u nekim drugim državama u regionu, poput Bosne i Hercegovine i Makedonije, da se otvore neka druga pitanja, ako su već granice postale upitne.
Ta podela nije začuđujuća. U pitanju je vrlo kontroverzna ideja, ako pogledamo to da se poslednjih decenija vrlo jasno govori o tome da nikakva promena granica nije moguća. To je nešto što figurira kada je u pitanju kosovska kriza i kosovski problem već više decenija. Samim tim je veliko iznenađenje što vidimo sada da postoji jedan konsenzus u međunarodnoj zajednici i da granice ipak nisu toliko nepromenljive i da ipak nisu svete i da može doći do promjena tih granica.
RSE: Kakav je stav vaše organizacija kada je reč o toj ideji razgraničenja ili promene granica?
Burazer: Mi kao organizacija nismo formulisali neki naš zvanični stav, kada je u pitanju ideja razgraničenja. Mogu da govorim o nekom svom ličnom stavu. Mi nemamo jasno na stolu o čemu govorimo, kada govorimo o razgraničenju. Teško je dati konačnu ocenu o tom predlogu i o celoj toj inicijativi. Ako govorimo načelno o tome da su granice potencijalno promenljive i da li je sada promena granica prihvatljiva ili nije, moje lično mišljenje je da u samoj toj ideji nema mnogo toga spornog i da je promena granica, ako gledamo kao na jednu načelu ideju, dobar način i koristan mehanizam da se postigne kompromis između dve strane.
Ako će da se razgraničenje svede na to da se teritorija Kosova podeli i da onda Srbi južno od Ibra budu prepušteni sami sebi i da Beograd predstavi to što je dobio kao ustupak ili kao neku pobedu i da više niko ne razgovara o tome šta je sa ljudima severno i južno od Ibra, šta je sa manastirima i nekim drugim pitanjima, koja se tiču imovine, to je onda jako loš sporazum. To je veoma loš način da se preseče ceo taj problem koji je nastao na Kosovu i da se pobegne od rešavanja ozbiljnih pitanja i da se pobegne od toga da dve države nisu u stanju da budu inkluzivne, multietničke države, već da beže od toga nekom promenom granica.
Ako bi u pitanju bio samo deo jednog šireg sporazuma koji bi omogućio adekvatno zaštitu i manjinskih prava, kulturnih prava, ako bi uključio određene komponente koje se tiču i kulturne baštine i imovine i pomirenja, to su pitanja koja su dosta važna za neki budući suživot Srba i Albanaca, onda bi razgraničenje kao takvo moglo biti prihvatljivo.
Ponavljam, pošto mi nemamo na stolu predlog te ideje, onda ne možemo prema njemu da se jasno odredimo.
RSE: Da se vratimo na strategiju koju je 18 nevladinih organizacija predložilo. Da li vas u Srbiji treba da pokaže viši stepen otvorenosti prema inicijativama koje dolaze iz navedenog sektora?
Burazer: Svakako da treba. Država bi zaista trebalo da ima bolju i formalizovaniju saradnju sa civilnim sektorom. Postoje dobri primeri saradnje. Jedan od tih primera svakako jeste Nacionalni konvent u EU koji okuplja nekoliko stotina organizacija koje učestvuju u različitim radnim grupama, koje se bave određenim poglavljima u procesu pristupanja Srbije EU. Većina organizacija je saglasna sa tim da je ceo taj proces u svojoj suštini dosta dobar. Postoje određeni problemi i iskrsavaju neki novi problemi, ali svakako je to samo po sebi jedan dobar primer.
'Civilni sektor ima dosta ekspertiza koje mogu biti od koristi državi.'
Trebalo bi da ta saradnja bude formalizovana i van samog procesa pristupanja Srbije EU. Civilni sektor ima dosta ekspertiza koje mogu biti od koristi državi. Vidim to kao suštinu postojanja tih organizacija koje iznose određene predloge javnih politika i određene ideje spoljne politike i raznih drugih oblasti. Sluh koji bi država imala za takve neke inicijative i ideje bi predstavljao opravdanje postojanja samog civilnog sektora, tog dela civilnog sektora koji je okrenut ka javnim politikama.
RSE: Zbog čega vlast ne sluša više civilni sektor?
Burazer: Tu postoji jedna doza nepoverenja, kada je u pitanju civilni sektor. Ako pogledamo na koji se način vlast u Srbiji ophodi prema svim medijima i nevladinim organizacijama koje su kritički nastrojene prema državi i Vladi, vidite da oni gledaju na te organizacije kao na političke protivnike.
Samim tim teško je zamisliti da dođe do nekog većeg uključivanja civilnog sektora u rad državnih institucija. To jeste poprilično veliki problem.
Facebook Forum