Motiv za svaku emigraciju je uvek bolji život, kaže u Intervjuu nedelje RSE Sanja Nikolić, autorka romana „Sila i Soni u Berlinu“, ljubavne priče u čijoj pozadini je emigracija.
Spisateljica je i sama emigrantkinja i trenutno živi u Berlinu.
„Emigracija se nametnula kao tema jer ja sam savremeni nomad u potrazi za identitetom, koja je kod mene malo izmešana zbog seljakanja još u ranom detinjstvu“, kaže Sanja Nikolić za svoj prvi roman „Sila i Soni u Berlinu“ u izdanju izdavačke kuće Lom.
Ispričala nam je da bez pokreta za nju praktično nema ni stvaranja ni pisanja. „Moram da sam u večitom stanju kretanja, inače ne postojim“, kaže ona.
Nostalgiju jedino oseća za jezikom.
RSE: Pred čitaocima je vaš prvi roman „Sila i Soni u Berlinu“, ljubavna priča u čijoj je pozadina emigracija. I vi ste emigrantkinja. No, čini mi se da je vaša emigracija pre bila potraga za nečim što ne mora imati veze sa prostorom, kao da je manje proizvod nezadovoljstva i nepristajanja, a više traženje nečeg. Otišli ste, pre svega, u potrazi za pričom. Koja ste onda vi vrsta emigranta?
Nikolić: Ja sam zapravo nomad. Soni i kaže na jednom mestu u romanu, nomadi nikada ne znaju koje im mesto na ovom svetu pripada. Ja sam vodila takav život od ranog detinjstva. Moj otac je bio vojno lice, pa sam rođena u Splitu, onda su me doveli u Niš, pa sam iz Niša prešla u Beograd na fakultet i ja nosim to večito nezadovoljstvo u sebi. Imam dosta od toga, takva sam osoba, jednostavno menjam stalno okolnosti. Stalno se nešto borim i koprcam. Znači, nezadovoljstvo i nestrpljivost. Na primer, ako sam u Londonu, patim što nisam u Rimu, ako sam u Rimu, patim što nisam u Tokiju i tako stalno.
RSE: Priču ste sada našli u Berlinu. Da li ste se vi našli u Berlinu?
Nikolić: Ja sam u Berlinu ostala slučajno. Zapravo sam krenula u brda, u norveške šume, što i Soni kaže u romanu na jednom mestu, ali okolnosti su bile takve da sam ostala u Berlinu. Konkretno iz praktičnih razloga.
Saznala sam da je Nemačka jako povoljna zemlja za emigrante i u tom tranzitu sam odlučila da ostanem ipak u Berlinu jer to što Nemačka nudi emigrantima, ne postoji u Norveškoj, tako da sam onda prelomila i ostala ipak ovde.
RSE: Da li su sve emigracije u suštini iste, ma šta bio motiv, ekonomski, egzistencijalni, disidentski, i ma u kom vremenu se dešavale, kao što sada imamo veliki broj migranata sa Bliskog istoka i iz Afrike ka Evropi?
Nikolić: Motiv je uvek bolji život, šta god da je u pozadini. Na primer, ljudi se batrgaju, uvek traže nešto bolje. Ljudi se bore ili protiv sistema koji ih ugnjetava, ili protiv porodice koja ih ugnjetava, bore se za demokratiju, uvek je neka borba u pitanju, znači traži se bolji život.
RSE: Koliko je nemačko društvo u ovom trenutku otvoreno za izbeglice?
Nikolić: Pošto sam u Berlinu, mogu da govorim kakva je situacija u Berlinu. Ne znam za celu Nemačku. Jedino što znam je iz medija i ono što čujem od drugih ljudi. Nemačka je veoma otvorena zemlja da primi druge. Mnogo toga nudi. Ono što ja vidim oko sebe i na svom primeru, zapravo najbolje znam o tome na svom primeru, ovde u Berlinu su oni strašno otvoreni. Imam sa njima samo najbolja iskustva iz nemačke administracije. Stekla sam utisak da je Nemačka jedna otvorena zemlja za emigraciju.
RSE: Da li multikulturalnost opstaje i dalje ili je ugrožena?
Nikolić: Verujte mi, ono što vidim oko sebe, mislim da ovde uopšte niko nije ugrožen. Multikulturalnost se zapravo ovde podstiče i u sistemu, a u stvari sistem je i najvažniji. Ako se podstiče u sistemu, onda je to, to.
Bila sam u školi za izbeglice i nemački jezik sam učila sa izbeglicama i u odeljenju smo imali ljude iz Sirije i žene koje su nosile hidžabe. One se osećaju slobodno, one se kreću slobodno, dobiju sve, imaju potpuno plaćen smeštaj, školu jezika, mesečni džeparac, kao i ja uostalom. I izbeglica i emigrant osećaju se slobodno, nisi ugrožen, ne postoje nikakva pravila koja te prisiljavaju da moraš da se ponašaš na određen način.
Doduše, jedna od prvih stvari koje smo naučili, kada smo krenuli u školu, bukvalno kroz nastavu u toj školi jezika, bilo je da u deset sati uveče ne sme da se uključuje veš mašina u zgradi. To je u stvari kućni red u zgradi, kako se treba ponašati. Takve neke stvari postoje, ali niko tu nije ugrožen.
RSE: Kako se rodila ideja da emigracija bude tema romana? Da li je taj utisak bio toliko jak kada ste stigli u Berlin ili je nešto drugo bilo u pitanju?
Nikolić: Za mene je moj život projekat. Svoj život doživljavam kao projekat. Nisam osoba koja je stvorila porodicu i za mene je zapravo najveća životna strast pisanje. Ponekada, dok hodam ulicom, čujem kao da mi pisaća mašina kuca u glavi. Da sam prisiljena prosto da pišem i da stvaram, to je u stvari moja jedina moralna dužnost. Bez pokreta za mene praktično nema ni stvaranja ni pisanja. Moram da sam u večitom stanju kretanja, inače ne postojim.
Zato su u stvari emigracija nametnula kao tema jer ja sam taj savremeni nomad u toj potrazi za identitetom koja je kod mene malo izmešana zbog tih seljakanja, još u ranom detinjstvu. Uslovi, koji se stvore oko mene, ja ih iskoristim na najbolji mogući način.
RSE: Kada u romanu Soni kaže Sili „ti si gastarbajter“, zašto njega to toliko povredi?
Nikolić: Sila je zapravo čovek koji je pun kontradikcija, kao i svi mi, kao što je i Soni puna kontradikcija, tako je i Sila. Kao i svi ljudi. Samo što je kod Sile to strašno izraženo zato što je on taj superheroj sa ulice, čovek koji se kreće u sivim zonama, pa su samim tim i njegove ambicije takve, vrlo velike.
Silina životna ambicija je da bude gospodin sa Zapada, koji svuda ostavlja utisak, koji se pomalo i razmeće. Kada Soni uđe u njegov život, ona je ta njegova savest koja ga podseća i ona ga stalno nešto raskrinkava, zato što je i Soni borac, kao što je i on. Međutim pošto su oni Balkanci, a to se ovde dobro oseća i dobro vidi u društvu koje je toliko drugačije i toliko dobro organizovano, onda te suprotnosti još više dođu do izražaja. Ta njihova borba i borba za opstanak zapravo se preliva i na njih same. Oni se na žalost bore i jedno protiv drugog. Zato to njega toliko vređa, na neki način je raskrinkan.
RSE: Da li to što Sila želi da bude čovek sa Zapada, preovladava i kod drugih ljudi koji su emigrirali sa ovih prostora ili ne?
Nikolić: Ovde imate mnogo ljudi koji su zadržali taj dominantan model ponašanja kroz svoju subkulturu. Koji su došli sa tim i nikada se nisu izmenili. Toga sam mnogo videla ovde, kod naših ljudi konkretno. Ima ovde dosta i Turaka, imate ovde emigraciju, našu, tursku, italijansku, ljude koji su došli posle II svetskog rata. Njima su već unuci rođeni ovde, deca, pa unuci. Njihova deca su i dalje Srbi, koji govore nemački, ali i dalje slušaju našu domaću muziku, druže se isključivo sa našim ljudima, ali rade nemačke poslove.
RSE: U knjizi opisujete imigracione biroe, socijalne službe, šaltere, jeftine stanove, stanodavce, sve ono sa čime se jedan emigrant suočava. Da li je teže izboriti se sa tim egzistencijalnim izazovima ili onima sa kojima se suočavaju junaci knjige, Sila sa strahom od bliskosti, a Soni sa nemogućnošću da mu odoli?
Nikolić: Te njihove ljudske dimenzije su stvarno izvedene do krajnjih granica, kao ponovo te kontradikcije. Egzistencijalni izazovi utiču na njih dvoje, ali je problem što ta situacija utiče konkretno i na njihov odnos. I kao što je Dragan Jovanović, kritičar, jako dobro primetio, da su to tigrovi bačeni u kapitalističku džunglu, bačeni u tu borbu, ali okolnosti su takve kakve jesu i njihova ljubav je jako luda i velika, ona je zapravo istovremeno i nemoguća zbog svega ovoga što ste vi naveli u vašem pitanju, dakle zbog uslova kojima su okruženi.
RSE: Soni, glavna junakinja knjige, kaže da su Nemci sasvim drugačiji i da sa njima uvek znate na čemu ste. Vi primećujete da su Nemci empatični, a ljudi u Srbiji malodušni. Šta jedne i druge čini takvima?
Nikolić: To je nešto što je verovatno duboko ukorenjeno. To su kompleksna pitanja o mentalitetu.
Pre svega, Nemci imaju u sebi nešto što mi tamo, dole kod nas, zovemo protestantski moral. Oni su jako pošteni i veoma su diskretni. Mi smo recimo vrlo srdačni, ali kod nas se zapravo nikada ne zna šta ljudi tačno misle. Ja to doživljavam da smo mi uplašeni jer nam od najmanjih nogu ulivaju neke strahove, majke i očevi. Stalno smo naučeni da se u tim našim velikim strahovima nešto prikrivamo i pretvaramo. Verovatno zbog toga nikuda ne možemo ni da dospemo. Mislim da se stvarno ne desi neka velika promena, neki obrt u našoj zemlji.
Sada sam provela dva meseca u Srbiji i verujte mi da sam sve vreme imala utisak da sam u nekoj psihološkoj drami, zato što sam neprekidno morala, takvo je okruženje, takva je situacija, da razmišljam da od informacija koje steknem moram da kopam šta se tu u stvari zaista zbiva.
RSE: Koliko emigrant suštinski raskida sa sredinom iz koje je potekao?
Nikolić: To je individualno. Postoje ljudi koji se asimiluju i teže ka tome i odbacuje sve ono što je loše, što su poneli sa sobom, jer na žalost ima loših stvari na Balkanu, na primer, i usvajaju novo.
Za mene je jedino nostalgija u jeziku. Ja se bavim jezikom i stalno tragam za tim razumevanjem po jeziku. Zato se uvek vraćam na druženja prevashodno sa našim ljudima i zato sam uvek okružena našim ljudima jer meni treba naš jezik, meni treba druženje, da sam u kontaktu sa našim jezikom.
RSE: Koliko za pisca može da bude opasno ako nije u kontaktu sa svojim jezikom?
Nikolić: Kada sam ja u pitanju, mada za sebe ne volim da kažem da sam pisac, pogubno. Ja moram stalno da puno čitam jer od toga zavisi moje pisanje. Ne postoji obrazovanje za to da čovek piše. Obrazovanje je u konstantnom čitanju. Pošto sada nemam svoju biblioteku, na žalost živim bez toga, moram stalno da čitam te knjige na našem jeziku. Ne naše domaće pisce, nego knjige na našem jeziku, u elektronskom izdanju. Kada bih bila odsečena od toga, mislim da bih poludela.
RSE: Vi za sebe kažete da ste nomad. Pomenuli ste da ste rođeni u Splitu, odrastali i školovali se u Nišu, završili filozofiju u Beogradu, živeli u Londonu, sada u Berlinu. Imate li osećaj da stalno počinjete ispočetka i kako se nosite sa tim, je li vam to izazov ili prepreka?
Nikolić: To je taj pokret koji je kao neki omen u mom životu, iz tog najranijeg detinjstva i neprihvatanje da se čovek stalno oseća da ne pripada tu gde je došao. To je moj stalni osećaj i to je urezano duboko u mene, zbog tog mog ranog nomadizma, još od detinjstva. Ipak taj pokret, to ima i kod Aristotela, ta njegova peripatetička škola, u kojoj su učili u pokretu, u kojoj su razgovarali i čitali knjige. Ima stvarno nešto od toga što je bitno. Na primertaj pokret, i kada uđete u voz, pa dobijete neku inspiraciju da pišete nešto. Za mene je najveća inspiracija pokret i sedenje u vozu, pa hodanje, imam strašno dobrih ideja dok hodam, ipak težim istovremeno i za nekim mirom. Volela bih da steknem uslove da imam neku kuću u brdima, u nekom zelenilu i neki kamin i biblioteku i to bi isto bilo dobro.
RSE: Kada u Nemačkoj čuju odakle ste, šta vas pitaju?
Nikolić: Pravo da vam kažem to iskustvo stvarno nemam, da me neko nešto pita. Verovatno je to bilo pojačano u ona vremena dok je bio rat. Sad je to toliko izjednačeno, da me stvarno niko ništa ne pita.
RSE: Vi u knjizi pišete dosta o Berlinu, o muzejima, bibliotekama, kafićima, arhitekturi. Zbog čega je Berlin toliko privlačan za mlade?
Nikolić: Berlin je jedno stvarno mnogo dobro mesto za život. On je tako organizovan da ti je sve na dohvat ruke, sve radi non stop, grad je pun nekih mladih ljudi, pun je kafića koji rade non stop. Muzeji i kulturne institucije su sa tom socijalnom kartom čak i besplatne. Pošto živim od tih socijalnih para, od takozvane socijale, imam ulaz na sva ta mesta besplatno. U muzej mogu da uđem besplatno. Stalno idem po izložbama.
Što se tiče biblioteke, na primer u svim bibliotekama ovde, mi možemo da pozajmljujemo knjige na našim jezicima. Na primer iz moje izdavačke kuće, iz Loma, ima 40-50 naslova u tom famoznom StaaBiju (centralna berlinska biblioteka), koji se takođe pominje u knjizi. Sve je nekako na dohvat ruke i mnogo hrle ljudi ovde iz cele Evrope i celog sveta.
Berlin je atraktivno mesto za život, jedini je problem naći smeštaj. Sada sam u tom problemu i ne bih nikome preporučila da krene ovde, ako nije neki smeštaj, makar na kratko vreme, obezbedio sebi.
RSE: Srbija i balkanske zemlje se trenutno suočavaju sa odlivom mladih, obrazovanih. Kako to zaustaviti?
Nikolić: Mislim da je to nemoguće, opet vezano za sve ono o čemu smo razgovarale već na početku, da jednostavno ljudi teže za boljim životom i da je to neka vrsta i te evolucije, da svaki pojedinac koji želi da živi bolje traga za tim, pa ako nije ispunjen u svojoj zemlji nažalost, on će otići tamo gde mu se nudi nešto bolje. Naravno najbolje je za pojedinca da kao zreo profesionalac može da se nađe kroz posao, znači da se odseli kroz posao.
Ja sam krenula jednim drugim putem. Moje emigracija je bila mučna. Ja sam došla, ne kao profesionalac, ja sam došla kao taj jadni emigrant, koji radi poslove sa dna. Ja sam i čistila i točila pivo, radila sam takve stvari.
RSE: Vi ne govorite nemački, ali vam je nemačka država pomogla u pisanju ovog romana. Da li je to pružanje mogućnosti, ono što upravo određuje Nemačku kao željenu destinaciju za mnoge u ovom trenutku?
Nikolić: Apsolutno. Ja, na primer, o tome ništa nisam znala kada sam došla ovde. Dakle ja se nisam ustremila na Nemačku u smislu sada ću da iskoristim sve što se tu može. Jednostavno su se uslovi sve vreme nameštali tako da je sve išlo u moju korist, na neki način. Na Zapadu je ceo sistem ustrojen tako da ti pomogne.
Dakle, kada više nisam mogla ni da perem čaše, ni da čistim i kada sam imala zdravstvene probleme, mene su u tom socijalnom pitali čime se vi zapravo bavite i šta vi hoćete da radite u životu. Onda sam rekla da pišem, ja sam se zapravo setila da pišem neki roman, zapravo pisala sam rukopis a ne roman, to je posle postalo roman. I onda su oni meni omogućili da od novca poreskih obveznika pišem roman na sopstvenom jeziku. Istovremeno su mi platili školu da učim nemački. Znači oni su učini sve za mene, oni su meni dali sve, iako ja nisam došla sa tom idejom, ali je tako ispalo, što je jako dobro. Recimo, da sam u Srbiji bila u nevolji, da nisam mogla da stvaram i da radim neke fizičke poslove, mene niko ne bi pitao čime želim da se bavim.
RSE: Htela sam da vas pitam da li želite da pronađete dom ili ostajete da budete neko ko nema kuću i nema gde da ode kao junakinja romana. Ali ste tokom razgovora rekli da ipak želite taj dom u nekom zelenilu, i kuću i kamin, onda ću vas pitati ostajete li u Berlinu ili idete dalje?
Nikolić: Prosto je. U Berlinu moram da ostanem za sada, zato što se roman prevodi na nemački jezik, imam izdavačku kuću, tako da moram ovde iz poslovnih razloga da ostanem. Biću u Nemačkoj sigurno još neko vreme, a do kada, to ne znam. Ovo je jedna stvarno sjajna zemlja, tako da za sada nemam potrebe da istražujem ponovo. Još neko vreme ću biti u Nemačkoj.
RSE: Ali nije isključeno da će se vaš emigrantski put nastaviti. A kada je u pitanju roman, nakon dobrih kritika, hoće li Soni i Sila nastaviti svoju priču i borbu jedno sa drugim?
Nikolić: Da, ali u jednom metafizičkom smislu, pošto su oni fizički razdvojeni, kao dva pojedinca koji su ipak vezani nekim uspomenama, i dalje su prisutni jedno drugom u životu. Roman se završava tako da je nagoveštaj nekog drugog dela. A i toliko me mnogo ljudi pitalo da li će biti drugog dela, da biće drugog dela.
Facebook Forum