Izjave predsednika Srbije Aleksandra Vučića tokom nedavne posete Njujorku, gde se sreo i sa generalnim sekretarom Ujedinjenih nacija Antoniom Guterešom i drugim ličnostima, da nije zadovoljan jer Zapad ne želi ni na koji način da razgovara o tome kome pripada Kosovo, da je Srbija spremna na kompromis, ali ne i na žrtvovanje svih svojih interesa, Naim Leo Beširi, izvršni direktor Instituta za evropske poslove, „čita“ kao Vučićevo pripremanje srpske javnosti na to da će članovi Ustava koji se odnose na Kosovo da se promene i da će Kosovo dobiti stolicu u Ujedinjenim nacijama.
Za Radio Slobodna Evropa Beširi kaže da će Vučić pokušati da domaćoj javnosti pokaže da je Srbija kao Izrael koji se, iako je ne priznaje, nije mnogo protivio činjenici da Palestina dobije status zemlje-posmatrača u Ujedinjenim nacijama.
RSE: Čuli smo izjavu predsednika Srbije Aleksandra Vučića, koji se u Njujorku sastao sa generalnim sekretarom Ujedinjenih nacija Antoniom Guterešom i sa još nekim ličnostima, da nije zadovoljan time što Zapad odbija da se bavi pitanjem kome pripada Kosovo. U tom kontekstu je, kaže, poručio da Zapad nije ceo svet, da postoji i druga polovina sveta koja se ne slaže s tim. Ipak je poručio da želi kompromis. Šta vama ove reči govore? Kakav bi on to kompromis želeo?
Beširi: Mislim da on pokušava da se obrati srpskom biračkom telu porukom da nije baš sve izgubio. Nije Aleksandar Vučić jedini razlog zašto se mi nalazimo u situaciji u kojoj se danas nalazimo. Vreme za taj kompromis koji predsednik Vučić predlaže je već odavno prošlo. Više puta je Srbija bila za pregovaračkim stolom, uvek je odbijala sva moguća rešenja i sada smo došli u situaciju kada su neki drugi odlučili umesto nas. Njegova diplomatija je možda predstava za građane Srbije i za političke lidere, koji očigledno preko nekih svojih veza itekako znaju s kim se on sastaje i o čemu razgovara.
RSE: Ako je to predstava za domaću javnost, šta mislite da će on na kraju uraditi kada se pojavi sa svojim predlogom rešenja za Kosovo? To bi trebalo da bude negde najkasnije do juna meseca.
Beširi: Pa, pogledajmo sve ono što je do sada uradio - to je više bila forma od suštine. On nam je obećao unutrašnji dijalog, od kojeg ništa nismo videli; niko nije učestvovao u tom unutrašnjem dijalogu. Institut sada radi istraživanja javnog mnjenja, stigli su neki rezultati i uskoro ćemo ih objaviti. Kada je Kosovo u pitanju, više od 98 odsto građana Srbije nije učestvovalo ni u kakvom događaju u okviru unutrašnjeg dijaloga. To znači da je taj unutrašnji dijalog bio samo podgrevanje vode u kojoj će žaba da se skuva. Mislim da to građani polako počinju da razumeju.
Sa druge strane, postoji velika opasnost za samog predsednika Vučića da će opozicione stranke potencijalno iskoristiti - vrlo neodgovorno politički, ako mene pitate - tu agendu Kosova ponovo, da bi se suprotstavile njegovoj moći, da će protivljenjem njegovom predlogu za rešavanje pitanja Kosova da pokušaju da osvoje političke poene, što će verovatno voditi vanrednim parlamentarnim izborima, u sklopu sa referendumom o promeni Ustava.
Znamo da će preambula o Kosovu nestati najverovatnije iz tog Ustava. Danas se Ustav menja prvenstveno zbog nekih manjkavosti kada je u pitanju reforma sudstva i nezavisno sudova, ali su to mala vrata da se ublaži deo oko Kosova u samom Ustavu. On nas zapravo priprema da će Ustav da se promeni i da će Kosovo dobiti stolicu u Ujedinjenim nacijama.
On će nama pokušati da pokaže da je Srbija kao Izrael, koji nije baš prihvatio, ali nije se ni preterano mnogo protivio tome da Palestina dobije stolicu u Ujedinjenim nacijama, status posmatrača. To može biti prvi korak, ali, nemojmo biti kratkog vida da ne znamo da je, prosto, cela ideja da Kosovo jednog dana postane apsolutno nezavisna zemlja. Kosovo je u ovom trenutku nezavisno od Beograda, više od deset godina, to je više nego očigledno, i možda je to najbolje rešenje za naše društvo – da se taj teret koji opterećuje društvo u Srbiji, konačno reši.
Ja, međutim, moram da priznam da nisam siguran da je to predloženo rešenje, da će taj ugovor između Prištine i Beograda biti suštinski i istorijski. Neće tu doći do pomirenja, bar mi tako deluje jer vidim iz njegovih izjava iz Njujorka da je vrlo razočaran u međunarodnu zajedicu, a da bi se lako dogovorio sa Hašimom Tačijem.
RSE: On kaže da bi mu bilo lakše ako bi samo Srbi i Albanci pregovarali, ako ne bi bilo tog svetskog petljanja. Šta vam to sugeriše?
Beširi: Da više veruje Tačijevoj besi (časna reč), nego nekim međunarodnim ugovorima. To oslikava celo naše političko društvo u ovom regionu. Mi smo pretpolitička društva, koja nisu odgovorna, koja nisu predvidiva; nama je uvek lakše da neformalnim kanalima rešavamo stvari, nego da se zaista fokusiramo na dugoročnu dobrobit svih građana. On nam je tu rekao da bi se lakše dogovorio sa njim, nego sa ostalim, pre svega, zapadnoevropskim zemljama, zbog činjenice da problemi sa kojima smo se suočavali u prošlosti nisu mogli da se reše. Da je bilo političke zrelosti, mi smo to mogli da rešimo.
RSE: Verujete li vi da će on ipak potpisati taj sveobuhvatni, pravno obavezujući sporazum sa Prištinom? Biži se kraj roka za taj posao, to bi bio kraj ove godine.
Beširi: Vidimo iz medijskih naslova da se očekuje da do kraja juna Predsednik izađe sa svojim predlogom, da bi do kraja godine, ili najkasnije početkom sledeće, bilo referenduma. Da će biti referenduma o samom sadržaju ugovora, u to zaista sumnjam. Kada pogledamo istraživanje javnog mnenja, vidimo da se građani protive bilo kakvoj nezavisnosti, bilo kakvom ugovoru između Beograda i Prištine. To mi zovemo vrlo čvrst stav i to neće tako lako da se menja.
RSE: Opozicija odbija da učestvuje u rešavanju kosovskog problema zajedno sa Vučićem iako zna da taj problem hitno mora da se reši. Saša Janković (lider Pokreta slobodnih građana) kaže - prvo demokratija, pa onda Kosovo. Očigledno je, međutim, da vremena za to nema. Da li je onda politički racionalno što građanska opozicija neće da učestvuje u rešavanju pitanja broj jedan ove zemlje? To nije Vučićevo nego goruće pitanje ove zemlje, njeno biti ili ne biti u EU. Opozicija tvrdi da je on odgovoran za kosovski problem, pa on treba i da ga reši. To nije netačno, ali je činjenica i to da je Ustav iz 2006. godine donela Demokratska stranka zajedno sa Demokratskom strankom Srbije, što, dakle, i opoziciju čini u izvesnom stepenu suodgovornom za problem Kosova. A da ne govorimo o neuspešnim bečkim pregovorima, za koje takođe snosi odgovornost.
Beširi: Da bismo odgovorili na to pitanje, treba da odgovorimo na pitanje ko je danas opozicija. Mi imamo samo jednu parlamentarnu političku partiju, koja se od samog osnivanja zalaže za rešavanje kosovskog pitanja na način na koji predsednik Vučić danas pokušava da reši. Sem LDP-a, nijedna druga stranka o rešavanju kosovskog pitanja ne govori. DS je u problemu nakon beogradskih izbora, zabrinuta je za svoju budućnost zbog činjenice da je Dragan Đilas, koji je izašao iz Demokratske stranke, sa nekim svojim drugim krilom, uspeo da osvoji mnogo bolji rezultat.
Ono što je u ovom trenutku najveća nepoznanica jeste stav Dragana Đilasa. Mi ne znamo šta Dragan Đilas misli o temi Kosova. Znamo šta misli Janković - ne misli ništa što je u vezi sa onim što Vučić danas radi. Gospodina Jeremića smo više puta mogli da čujemo, njegovu nacionalističku retoriku, još dok je bio ministar spoljnih poslova. Govorio je svuda u svetu da je on protiv priznanja Kosova, što je na kraju pokazalo da smo samo pare potrošili. Tu su Dveri, koje su vrlo protiv, Imamo Šešelja koji ima isti stav.
Mi i ne znamo tačno ko je ta opozicija. Mislim da trenutno postoji velika opasnost da se opozicija polariše i da se snažno usprotivi dogovoru između Beograda i Prištine, nadajući se da bi verovatno dobila podršku u javnosti za takvu odluku. Možda i bi, ali to bi bilo politički vrlo loše za naše društvo.
RSE: Opozicione partije proevropskog bloka odbijaju da učestvuju u rešavanju pitanja Kosova, najvažnijeg državnog problema u ovom trenutku. Uprkos tome što znaju da bez rešavanja tog pitanja, bez poglavlja 35 o Kosovo, kako je Brisel davno dao na znanje, sve ostalo staje na putu evropskih integracija - otvaranje i zatvaranja svih drugih poglavlja. To kao da ukazuje da je tom bloku stranaka prilično svejedno da li će Srbija pre ili kasnije ući u EU. Zašto bi onda taj deo opozicije polagao pravo na glasove onih građana koji žele da njihova deca što pre počnu bolje da žive u jednoj Srbiji koja je članica Evropske unije?
Beširi: Kosovo je višedecenijski problem i teret ovog društva. Vi se ne možete danas dogovoriti ni oko jednog problema u Srbiji, a da vam ne pomenu Kosovo. Kažu, ne radi zdravstvo, oni kažu - čekajte da završimo Kosovo. Pitamo šta je s školstvom - oni kažu prvo Kosovo. Kažemo evropske integracije, oni kažu - čekajte Kosovo.
RSE: Srbija upravo i jeste talac nerešavanja kosovskog problema. To valjda znači da treba da se reši?
Beširi: To definitivno treba da se reši.
RSE: Da se dekosovizuje politička i svaka druga stvarnost ove zemlje.
Beširi: Upravo. Mi kada govorimo o Kosovu, uvek govorimo o nekoj teritoriji, ne govorimo o ljudima koji na Kosovu žive. Oni žive sa svojim problemima, vrlinama i manama, ali mi nekako u tom političkom diskursu to uvek zanemarimo i pričamo o teritoriji. Onog trenutka kada prestanemo da pričamo o teritoriji, kada prestanemo da koristimo nacionalističku retoriku, tog trenutka će početi da se to klupko odmotava. Poenta rešavanja Kosova nije da vi konačno precrtate granice Srbije ili Kosova ili regiona, nego da Srbija nastavi svoj put prosperiteta, dozvolivši i ljudima koji žive na Kosovu da to isto učine.
Pored Albanaca, koji su većinsko stanovništvo na Kosovu, tu žive i Srbi i drugi ljudi. Mislim da je odgovornost Srbije, koja je u regionu jedna od većih zemalja, da, ako ništa drugo, taj napredak ne sprečava.
Mislim da postoji želja predsednika da ostane upamćen u istoriji kao neko ko je doprineo rešavanju tog problema.
RSE: Verujete li zaista da će on bitno doprineti rešavanju pitanja Kosova?
Beširi: Ovo je istorijski trenutak. Nikada niko nije bio na vlasti, bar ne toliko dugo na vlasti, sa tolikom podrškom, ne samo na nacionalnom nivou, nego i na lokalnim nivoima. Opet, on se percepira kao jedna vrlo nacionalistička ličnost. Ali, niko u istoriji nije potpisao mirovni ugovor između dve strane koje nisu bile uključene u konflikt. I Aleksandar Vučić je bio na vlasti devedesetih godina. Hašim Tači i Ramuš Haradinaj su takođe vrlo zanimljivih biografija. Mirovni ugovor ne potpisuju ljudi koji su učinili dobro, mirovni ugovor potpisuju ljudi koji su bili uključeni u konflikte.
Mislim da je sada istorijski trenutak da se to desi. Bojim se istovremeno da se taj trenutak možda ne iskoristi. Bilo je par puta u istoriji prilike da se te stvari reše; imali ste ljude koji su odlazili na pregovore u Beč i pričali, umesto 'Albanci' - 'Šiptari', samo sa namerom da nekoga uvrede na tom skupu. To su vrlo infantilni načini diskusija. Sada je konačno došlo vreme da se naplati dug za jednu vrlo lošu politiku od 90-ih. Mislim da Srbija treba da ima vrlo aktivnu ulogu u tome, da bude za stolom za kojim se odlučuje, a da ne čeka da neko odlučuje umesto nas.
Mislim da je Vučić to shvatio i da on zaista želi da razgovara sa svima. Nisam siguran koliko on ima podršku unutar svoje stranke za rešavanje tog problema, a definitivno nisam siguran kakva je uloga opozicije tu. Opozicija bi morala da bude glasna.
RSE: Ali oni uporno to odbijaju.
Beširi: Razumem zašto odbijaju. Smatraju da nije društveno prihvatljivo, da nije poželjno govoriti o Kosovu u kontekstu nezavisnosti jer kada biste govorili o Kosovu kao o nečemu što bi ste ponovo stavili pod okrilje Srbije, dobili biste mnogo više glasova. Da li će biti političke mudrosti opozicije da se taj plan podrži, ukoliko on izgleda iole prihvatljivo, nisam siguran. Bojim se da bi ta podrška bila vrlo stidljiva. Sa druge strane, sva ta opozicija bi bila optužena da sarađuje sa Vučićem.
Imali ste predlog Demokratske stranke za izmenu Ustava, da se više u njemu ne nalazi ta kosovska preambula. Šutanovac je, međutim, vrlo brzo odmah unutarstranački bio optužen, pa onda i sa strane, da sarađuje sa Vučićem. To nije poželjna atmosfera.
Sa druge strane nisam ni siguran da Vučić želi da dobije podršku opozicije za svoj plan. Mi taj plan ne znamo, njegova postupanja su vrlo nepredvidljiva. Imamo vrlo česte izbore, koji opterećuju društvo i ekonomski, ali povećava se i apstinencija jer ljudi više ne veruju da mogu uticati na bilo kakve promene.
Nisam, dakle, siguran ni da on želi da čuje šta opozicija ima da kaže.
RSE: Kako vi ocenjujete položaj opozicije sada? U kakvoj su situaciji posle ovih izuzetno loših rezultata nakon beogradskih izbora?
Beširi: Ne vidim to kao izuzetno loše rezultate za opoziciju, ja to vidim kao izuzetno dobre rezultate za vlast. Mislim da je bila takva atmosfera u društvu i generalno medijska pokrivenost onoga što radi vladajuća struktura je toliko velika da vi nemate više pristup tome šta radi opozicija. Nemate više ni politički tok-šou gde se opozicija i pozicija susreću. Aleksandar Vučić se od 2012. godine nije sastao ni sa jednim predstavnikom opozicije.
Mislim da to nije dobro za društvo, nezavisno od toga šta mislite o SNS-u ili bilo kojoj drugoj stranci; treba da postoji dijalog između opozicije i vlasti, pogotovo oko vrlo suštinskih i dugoročnih pitanja. Pitanje rešavanja Kosova je vrlo suštinsko i opterećivaće region i u budućnosti. Mislim da je važno da postoji mnogo širi konsenzus u društvu.
RSE: Sa stanovišta opozicije i njenih metoda političke borbe, imate li utisak da se pokazalo da nije dobro, da ne može ceo program biti “Ua, Vučiću, diktatore!”. Šta, recimo, osim toga i niza opštih mesta demokratije, nudi Saša Janković?
Beširi: Ne zna ni on.
RSE: Dakle, sve se svodi na personalnu promenu, da dođe neko drugi umesto Vučića. Jednoga dana će doći, svakako. Ali, ako je država Srbija građevina koja je naherena i preti da se sruši, projektovana tako da je stalno 'jedu' partije, šta dobijamo smenjivanjem persona na vlasti? Nije li istina koja se skriva to da svim političkim strankama, zapravo odgovara ovakva 'zarobljena država'?
Beširi: Imamo tu nekoliko problema. Prvi problem je da je Vučić uzeo svima program.
RSE: Ako vam je uzeo program, on vam više nije politički neprijatelj, on vam je politički prijatelj.
Beširi: Ali, onda više nema prostora i ne možete da objasnite ljudima zašto ste tu, ako on s vašim programom ima veću podršku od vas.
RSE: Možete se takmičite s njim u ispunjavanju tog programa, da budete, recimo, bolji, efikasniji i brži od njega.
Beširi: Nismo mi toliko zrela demokratija. Na poslednjim izborima u Beogradu imali smo bar tri tri stranke ili pokrete koji su imali takozvanu 'single-issue' kampanju, bavili se jednom jedinom stvari. Radulović je, recimo, pričao samo o ekonomiji, o partijskom zapošljavanju i o tome kako se troše pare; Saša Janković o tome da država treba da bude u službi građana - kao da drugi to isto ne misle; treća grupa je bila 'Ne davimo Beograd', koja je pričala isključivo o komunalnim temama.
Meni to deluje kao da ti ljudi nisu razumeli kako politički život u Srbiji funkcioniše. Da bi ste bili ozbiljna politička stranka ili politički pokret morate da imate stav o svim pitanjima u društvu i da budete glasni o tome. Znamo kako završavaju stranke koje su zagrižene samo za jednu temu, sećamo se G17 Plus. Takvi pokreti, takve stranke, nemaju budućnost, moraju da imaju širok pregled stvari i da ponude bolja rešenja od onoga što trenutno nudi vladajuća većina. Mislim da još uvek nismo stigli dotle da se to razume. Ne možete ni očekivati da neko ponudi nešto kada nije ni sam shvatio svoju ulogu u političkom životu u Srbiji.
Uz to, politika je vrlo 'bljak' stvar za većinu ljudi; oni se ježe političara i politike i ne žele da se angažuju. Onda to vodi tome da imamo jedne te iste ljude koji su 20 ili 30 godina u politici. A šta može osoba koja je gubila i dobijala izbore da nam kaže novo 2018. godine? Ništa. S druge strane, isti ti sprečavaju dovođenje novih ljudi u politički život jer automatski ugrožavaju njihove pozicije. Dok se to ne promeni, neće biti ozbiljne pretnje po Vučića i njegovu dominaciju u političkom sistemu u Srbiji.
RSE: Postoji u ovom trenutku, ukazivali su neki politički analitičari, velika opasnost po Srpsku naprednu stranku (SNS) i samog Vučića. Nakon ovih izbora stvorena je neverovatna koncentracija i homogenizacija njihove vlasti, konkurencija je svedena gotovo na nulu. Može li doći do toga da se taj balon prenaduva i da kada pukne ostavi 'sprženu zemlju' iza sebe? Da li bi vladajuća partija to konačno morala da uvidi?
Beširi: Mislim da to SNS razume i da to Vučić razume. Postoji užasno veliki strah među njima šta posle njih. SNS je stranka koja trenutno nema svoju ideologiju, to je stranka koja je kupus od programa; tu ima svega - od metroa u Beogradu i Beograda na vodi, do rešavanja kosovskog pitanja, saradnje sa NATO i EU, sa Rusijom i Kinom i Azerbejdžanom, Amerikom i Brazilom - svi su tu. Nemate jednu logičku liniju u programu vladajuće stranke da shvatite šta je tu niša za koju možete da se uhvatite.
Poenta međunarodnih odnosa jeste predvidivost. Ako ste nepredvidivi, niko neće da sarađuje sa vama. Ako hoćete u NATO, ali i Rusiju, ako hoćete Evropsku uniju, ali i Belorusiju, to ne funkcioniše. Zašto ne funkcioniše? Zato što je svet tako koncipiran. Možete sa tim da se slažete ili ne, ali prošlo je vreme Titove neutralnosti, znamo kako se to završilo.
Danas je potrebno da imate prijatelje u međunarodnoj zajednici. Nema u međunarodnim odnosima ljubavi. Kao i u školi ili u odeljenju. Naravno da ćete detetu reći da se ugleda na najboljeg učenika, nećete te mu reći da se ugleda na najgoreg. Gde se naši građani leče? Gde treba naši građani da se obrazuju? Gde je naša dijaspora? Nije u Rusiji, u Belorusiji, nije u Kini. Kina je toliko daleko da sigurno maline koje ste proizveli u Arilju nećete izvoziti u Kinu nego u Austriju.
Sedamdeset pet posto svega što je proizvedeno izvozimo u Evropsku uniju, isto toliko i uvozimo, 75 odsto svih investicija u ovoj zemlji je došlo je iz Evropske unije. Samo jedna mala Austrija investirala je više od deset puta više nego Rusija u Srbiji. To je realnost. Da li ima iko normalan u Srbiji koji će reći da Srbija ne treba da sarađuje sa Rusijom? Mislim da nema. Treba da sarađuje sa svima sa kojima može da sarađuje, ali treba biti realan.
Mislim da Vučić to još uvek ne razume i da je to velika opasnost SNS-a, da onoga trenutka kada država prestane da bude najveći poslodavac i kada više ne budu mogu da zaposle svih tih 800.000 članova SNS-a, to će krenuti da puca po šavovima.
RSE: Mislite li da vlast mora ostaviti prostor za političku konkurenciju? Sada kada ima apsolutnu najveću koncentraciju moći, mislite li da će odoleti izazovu da pretvore ovo društvo u jedan zastrašujući strašni jednopartijski sistem?
Beširi: Malo smo još daleko od toga. Mislim da je ovde najveća opasnost za SPS, sa ovih šest posto, koje su jedva osvojili na beogradskim izborima. Ako SPS nastavi da se utopljava u SNS, bojim se da prosto SPS u jednom trenutku neće postojati - što samo po sebi možda i nije toliko loše.
SNS treba da razume da mora da prestane paranoja kojom se vode, da mogu negde da izgube glasove, radi se o tome da SNS mora da prestane da guši pluralizam.
Mi imamo u poslednjih šest godina snažno sužavanje pluralizma, snažno sužavanje slobode govora. Nije sloboda govora to što imate par dnevnih novina ili nedeljnika koji imaju užasno mali tiraž u odnosu na najčitanije novine i da kažete, kao premijerka, koja očigledno ništa sem toga ne zna da kaže, da u Srbiji ne postoji cenzura. Cenzura postoji, ta cenzura je ekonomski vidljiva, novinari gube poslove zbog toga.
Ako ste vi u mogućnosti da jednu privatnu kompaniju, jednu televiziju, ucenite da skine najgledaniji politički program u Srbiji, koji je pritom bio vrlo profitabilan, koji je vodila jedna eminentna novinarka - šta god mislili o Olji Bečković, niko ne može reći da ona nije eminenta novinarka - kakvu to poruku šaljete novinaru u Kruševcu, Valjevu i Beogradu?
To je bila poruka, kao što je bila i poruka činjenica da je 800.000 ljudi zaposlenih u državnoj službi samo jednog dana promenilo radno vreme - od devet na pola osam ujutro. Nikada nismo videli nikakvo istraživanje koje je pokazalo da postoji korelacija između radnog vremena i efektivnosti rada, a danas i ne postoji vrednovanje te odluke. To je bila demonstracija sile, kao što je bila demonstracija sile skidanje Olje Bećković.
To je poruka, ne samo novinarima nego i svima onima koji se drznu da se ne slože sa vladajućom politikom. Kada se drznete, vas proglase za izdajicu, a kada ste proglašeni izdajicom i kada vas dnevne novine non-stop stavljaju na naslovne strane, onda vam se itekako može desiti nasilje na ulici. Pa onda imate i prebijanje novinara, i prebijanje političkih neistomišljenika, imate kidnapovanje ljudi po Vojvodini da ne bi glasali, držite ih zaključane da slučajno ne izgubite većinu. To prosto nije normalno! To u jednoj demokratskoj zemlji, koja napreduje, koja želi da napreduje ka EU, nije normalno!
Da li EU takođe snosi deo odgovornosti zbog stanja u kojem se nalazimo? Rekao bih da snosi, zbog toga što je u poslednje vreme bila itekako tiha na neke flangrantne stvari, kao što je kršenje prava na slobodu govora, slobodu medija. Imamo komesara (Jonahes) Hana, koji je relativno skoro bio ovde. Na pitanje novinara Insajdera, a onda i novinara Bete, o tome da li je video dokaze da u Srbiji ima cenzure, odgovorio je da to nije video. Prosto mislim da to nije dobra poruka jer onda sutra izađe Ljilja Smajlović (predsednica Udruženja novinara Srbije) i kaže da nema cenzure kod nas.
Prosto mislim da je važno da SNS razume da drugi nisu neprijatelji. U poslednje vreme samo čujemo da nas neko huška da mrzimo drugog samo zato što drugačije razmišlja. Neko voli vanilu, neko voli čokoladu, ali to ne znači da je neko tu u pravu, odnosno u krivu. Prosto vidimo svet drugačije i to je dobro. To je svrha demokratije da kad se ne slažemo možemo da se složimo da se ne slažemo. To, naravno, ne znači da ne treba zajedno da radimo na nekim suštinskim pitanjima.
RSE: Pitala bih vas o ovom obimnom istraživanju koje ste imali nedavno. Kad je reč o istraživanju podrške građana Srbije NATO savezu, da li su rezultati očekivani?
Beširi: Da, rezultati su očekivani. Mi to radimo već treću godinu zaredom dan pred godišnjicu početka NATO bombardovanja, 24. mart, i manje više vidi se po tim istraživanjima da se stavovi ne menjaju.
Veliki broj građana Srbije protivi se ulasku Srbije u NATO, više od 85 posto, dok 10 posto podržava. Zanimljivo je da južna i jugoistočna Srbija više podržava članstvo Srbije u Alijansi, negde oko petnaestak posto, a da Beograd, koji se inače smatra jednim progresivnim gradom, najmanje podržava članstvo u NATO. Tu imamo još neke podatke da su obično žene te koje bi više podržale to članstvo i koje su manje negativno orjentisane prema NATO nego muškarci.
Pokazalo se, definitivno, da i stručna sprema utiče na to - što ste obrazovaniji - ako imate fakultetsko obrazovanje - više ćete želeti da Srbija sarađuje sa NATO. Kad je reč o saradnji sa Alijansom, čak se 40 odsto visokoobrazovanih ljudi pozitivno izjašnjavalo o tome.
Ono što je vrlo zanimljivo jeste i to da već drugu godinu zaredom na pitanje ko je kriv zbog NATO bombardovanja, odgovor je da je to politika Slobodana Miloševića. Tako da nije baš netačno da građani ne znaju zašto je NATO intervenisao u Jugoslaviji.
Važno je reći da 19 godina od NATO bombardovanja, mi ni dan danas ne znamo imenom i prezimenom ko je poginuo zbog NATO bombardovanja, nemamo imena žrtava. Država nikada nije popisala svoje građane koji su poginuli u NATO bombardovanju.
Jedini relevantan podatak koji imamo jeste jedan izveštaj savezne vlade 2000. godine, 'Heroji rata' se zove izveštaj, koji je popisao imenom i prezimenom pripadnike vojske i policije koji su poginuli tokom trajanja NATO bombardovanja. To je oko dvesta i nešto pripadnika policije i vojske.
Prema podacima Fonda za humanitarno pravo, koji je 2015. godine objavio svoj popis, znamo da je negde oko 750 ljudi izgubilo život tokom NATO bombardovanja na teritoriji Srbije, uključujući Kosovo.
Najviše ljudi je poginulo na Kosovu i najviše je Albanaca - ako se ne varam 220 Albanaca, 205 pripadnika i pripadnica srpske nacionalnosti i ostalih. Već od tih 750 i nešto, najveći broj su zapravo civili, a dvesta i nešto pripadnici Vojske i MUP-a.
Mi svake godine imamo kalkulacije političara i medija o nekih 2.000 do 3.000 ljudi koji su poginuli, što prosto nije tačno. Voleo bih da vidim izvor informacija kojim se koriste kada govore o tim informacijama. Sem ovih izvora Fonda za humanitarno pravo, odnosno, izveštaja Savezne vlade, mi nemamo nijedan drugi zvaničan podatak o tome, pa mi nije jasno kako se može baratati brojkama od pomenutih nekoliko hiljada.
Šta to zapravo znači? Znači da državu Srbiju ne zanimaju ljudi koji su izgubili život i znači da se to namerno nije uradilo da bi se moglo manipulisati tim podacima, zbog nacionalističkih razloga.
RSE: Da li ste imali istraživanje o ruskom uticaju u Srbiji, o porastu tog uticaja, ruske meke moći ili možda spremate neko takvo istraživanje?
Beširi: Trenutno se radi istraživanje o odnosima Srbije i Rusije. Tokom sledeće nedelje ćemo imati rezultate, u narednom periodu ćemo to objaviti. Imamo rezultate od prošle godine da postoji snažan sentiment prema Rusiji, što nije nikakav problem. Ono što jeste problem, jesu informacije koje se o Rusiji imaju. Tih informacija ima vrlo malo, naši ljudi ne razumeju kako građani Rusije žive, ne zanju, recimo, da građani Rusije imaju manji standard čak i od građana Srbije, ali veoma dobro znaju gde se poštuju ljudska prava.
Uvek će reći da EU ima bolju zaštitu ljudskih prava nego Rusija, da bi, ako bi morali ili ako bi želeli da žive u nekoj drugoj zemlji, a da to nije Srbija, da je to najčešće Nemačka, pa i druge zapadnoevropske zemlje i Amerika. U vrlo malom broju slučajeva bi to bila Rusija. Na osnovu tog istraživanja, samo osam posto građana Srbije je putovalo u Rusiju, dok je više od 70 posto građana Srbije putovalo u neku od zemalja članica EU.
RSE: Ali bi uvezli gospodina Putina ovamo.
Beširi: Da. Na pitanje da li biste više želeli model EU ili model Rusije, oni kažu model Rusije, ali mi znamo da zapravo niko ne zna šta model Rusije znači. Od 2006 -2007.godine, otkada je ruski kapital dosta prisutan u Srbiji, postoji ta meka moć Rusije i proruski mediji, što samo po sebi nije ništa loše, ali kontinuirana propaganda vodi tome da Rusija u jednom trenutku postaje vrlo poželjna zemlja – doduše ali samo na rečima - jer svi vrlo dobro znaju da ako treba da se leče da će teško otići u Moskvu, a da će radije otići u neku drugu zemlju.
Facebook Forum