"Svet se i dalje teško privikava na vladavinu izabranih populista koji preuzimaju državu po državu", kaže u Intervjuu nedelje Radija Slobodna Evropa (RSE) turski nezavisni novinar i aktivista u oblasti zaštite ljudskih prava, Murat Čelikan.
Uviđajući pokazatelje po kojima vlast u Srbiji, čiji je glavni eksponent predsednik države Aleksandar Vučić, srlja u populizam – Čelikan, međutim, ukazuje da uzak, ali postojeći prostor za delovanje civilnog društva, znači da u Srbiji još nije dostignut populistički nivo režima Redžepa Tajipa Erdoana ili Vladimira Putina.
Ono što, kako ocenjuje za RSE, turskom i srpskom režimu daje istovetnu notu jeste preslikani princip negiranja genocida nad Jermenima u Otomanskoj imperiji, odnosno Bošnjaka u Srebrenici u Bosni i Hercegovini.
Čelikan, u 2018. godini dobitnik nagrada "Branilac ljudskih prava" i priznanja koje nosi ime Hranta Drinka, tursko-jermenskog nezavisnog novinara, kaže da ne može da predvidi šta će biti posle okončanja svetskog talasa populizma.
Čelikan: Strahujem u određenoj meri. U smislu da se u današnje vreme ne radi o samo jednoj državi – već je to postala uobičajena, raširena pojava. U dvadestom veku liberalne demokratije doživljavale su slomove u državnim udarima posle kojih su na vlast dolazile autokrate. U dvadeset prvom veku međutim, liberalne demokratije se suočavaju sa dugotrajnim oboljenjima u kojima se guše – jer su se našle u rukama svojih izabranih lidera. A upravo zato što su izabrani to utiče na tenzije iskazane prema demokratiji i ljudskim pravima. A na to, moram da kažem, nismo navikli.
Ono na šta jesmo su diktature, periodi vojne vladavine širom sveta. Nakon toga dolazilo bi do nekih vidova demokratizacije ili civilne vladavine. Sada to više nije slučaj i moramo naučiti kako ćemo se nositi sa time.
RSE: Turska je tokom poslednje dekade prešla put od stabilnosti i modernizacije do ere predsednika Tajipa Erdoana. Kako shvatate takvu promenu ili pak transfer?
Čelikan: Erdoanova vladavina je imala nekoliko faza. Na samom početku veoma se zalagao za proces evrointegracija Turske što je podrazumevalo protivljenje vojnim vlastima i demokratizaciju. Do 2012. Erdoan je predstavljao promenu i iskorak prema demokratizaciji. Bio je izabrani lider koji je otpočeo mirovni proces sa Kurdima (etnička grupa na Bliskom istoku koja, između ostalog naseljava jugoistok Turske, tražeći osamostaljenje ili širu autonomiju.
Pod okriljem Radničke partije Kurdistana, – militantne organizacije koju UN, NATO, SAD i Evropska unija smatraju terorističkom organizacijom, deo Kurda se protiv Turske bori za ostvarenje tih ciljeva – prim. nov.). Mnogi su u Turskoj polagali velike nade u mirovni proces. Međutim, 2015. godine dogodio se prekid. I tada je sve počelo da se menja.
RSE: Šta je bila prekretnica?
Čelikan: Moguće da su to bili protesti protiv pretvaranja parka Gezi u Istanbulu, (tradicionalno gradsko jezgro u kome je četrdesetih godina prošlog veka posađeno 600 stabala - prim. nov.) u trgovinsku i komercijalnu zonu. Protesti protiv vlasti trajali su više od mesec dana u Istanbulu i drugim turskim gradovima.
Uprkos tome što su bili mirni više od 3.000 ljudi je ranjeno, dok ih je desetoro poginulo. Sve zbog prekomerne upotrebe policijske sile. U tim trenucima postojala je saradnja Erdoanovih vlasti sa pokretom takozvanih gulenista. Ta saradnja je ubrzo počela da se rastače, a gulenisti su nekoliko godina kasnije označeni kao strana koja je pokušala da izvede državni udar. Ipak, kao prekretnicu posle protesta zbog parka Gezi, vidim prekid mirovnog procesa.
RSE: Nedavni referendum je pokazao duboku, ali skoro polovičnu, podeljenost u biračkom telu. Koliko je to opasno u jednoj zemlji kakva je Turska?
Čelikan: Ukazuje na duboku polarizaciju u zemlji na jednoj strani – dok na drugoj svi izabrani populistički vladari na svetu sprovode sličnu politiku. Jedan njen aspekt je antipluralizam. Što znači da deo populacije koji podržava te lidere za njih predstavlja "pravi i valjani" narod. Preostali deo građana prosto ignorišu. A ako ne čine to etiketiraju ih kao neprijatelje. Naravno to ne važi samo za Tursku – već i za Mađarsku, Ekvador, Venecuelu, Kambodžu i Rusiju....
RSE: A Srbija?
Čelikan: Nju još ne ubrajam jer režimi o kojima sam govorio su oni u kojima ne postoji prostor za delovanje civilnog društva. U Srbiji se taj prostor još uvek skuplja.
RSE: Tako da još nije u potpunosti nestao?
Čelikan: Ne, nije u potpunosti.
RSE: Ali, stvari idu u tom smeru?
Čelikan: Da, naravno?
RSE: Što ukazuje da će se za pet ili deset godina dogoditi da....
Čelikan: Zavisi, ako to bude putanja kojom je Srbija u potpunosti krenula biće opasno jer nacionalizam i populizam idu ruku pod ruku.
RSE: Kako izgledaju život i izazovi sa kojima se aktivisti suočavaju u Turskoj?
Čelikan: Policija vam može svakog jutra upasti u kuću. Mogu vas pritvoriti i optužiti za državni udar iako predstavljate liberalnu i mirnu opoziciju.
Ubistvo novinara Kašogija potvrdilo licemerje turskih vlasti
RSE: Kao novinar i aktivista u oblasti zaštite ljudskih prava – kako ste doživeli slučaj ubistva novinara Kašogija?
Čelikan: Prvo, to što se dogodilo je neprihvatljivo! Takođe, nema dovoljno informacija o tome šta se zaista desilo. Lično i dalje ne shvatam zašto je otišao u konzulat u Turskoj. U početku, bio je to slučaj nestanka, čime se i mi inače bavimo. U Turskoj je praksa prisilnih nestanaka prekinuta tokom dvehiljaditih godina.
Međutim, od pokušaja državnog udara 2016. u Turskoj aktuelizovano je deset slučajeva. Ta praksa se vratila jer vlasti nisu priznale da su se njome koristile – niti su učinile bilo šta da se u potpunosti iskoreni. Kao što sam pomenuo, u početku je Kašogijev slučaj takođe bio nestanak.
Naši vladari i političari bezgranično su ga iskoristili kako bi javnosti pokazali da su tobožnji borci za ljudska prava. Dok međutim, zaobilaze da javno govore o tvrdnjama i slučajevima nestanaka turskih novinara u Turskoj. Dok su se predsednik i svi političari bavili slučajem novinara Kašogija, majkama koje već 700 nedelja protestuju zbog nestanka svojih bližnjih, bilo je zabranjeno okupljanje. To je dihotomija – odnosno politika dvostrukih aršina i licemerja koju vode turske vlasti.
Lično, veoma žalim zbog sudbine gospodina Kašogija i njegove porodice, za koga se ispostavilo da je ubijen, ali tražim da se iste mere sprovode i kada je reč o odnosu prema turskim novinarima.
RSE: Kako biste onda ocenili globalno stanje ljudskih prava ako jedan novinar može biti ubijen na tako zastrašujuć način?
Čelikan: Turska prolazi kroz rapidnu deteorizaciju (propadanje) demokratskih vrednosti i ljudskih prava. Tako da ne mislim da je slučajnost to što je Kašogi ubijen u konzulatu u Turskoj.
RSE: Zašto to mislite?
Čelikan: Mislim da to ne bi bilo moguće, recimo, u Nemačkoj. Jer Turska ima mnoštvo akutnih problema. Samim tim oštrica joj je otupljena u smislu protesta zbog toga što se dogodilo. Takođe, turske vlasti nemaju dovoljno snage da odgovorne za nestanak i ubistvo izvedu pred lice pravde. Jer se koncept vladavine prava u Turskoj nalazi pod znakom pitanja.
RSE: Iza vas je tridesetogodišnje iskustvo. Kako vidite taj period sa trodecenijske distance? Kako su stvari izgledale u početku? Može li taj period biti podeljen u neku vrstu faza dobrog i i lošeg – manje ili više liberalnog?
Čelikan: Aktivizmom u oblasti ljudskih prava počeo sam da se bavim odmah posle državnog udara 1980. godine (vladu premijera Sulejmana Demirela svrgnuo je Savet nacionalne sigurnosti - na čelu sa načelnikom Generalštaba Kenanom Evrenom – prim. nov). Na snazi su bili vojni zakoni (vlast) i kada u tom trenutku otpočnete borbu očekujete da će se, nakon nekog vremenskog perioda, dogoditi promena jer se takvo stanje ne može održati zauvek. Na vlasti će doći civili što znači donošenje zakona i sprovođenje reformi.
U današnje vreme, međutim, ne naziremo gde je kraj tunela. Ili pak ukoliko uvidimo svetlo mnogo je veća opasnost da to nije kraj tunela već lokomotiva, koja će vas smožditi, juri pravo na nas. Kada sam počinjao brinuli smo da ćemo biti ubijeni – ili ćemo jednostavno nestati, što je politika koju je sprovodila država – posebno tokom devedesetih. Sada strahujemo da ćemo biti osuđeni na doživotno zatočeništvo.
Osamnaest meseci zatvora zbog podrške kurdskom listu
RSE: Imali ste zatvorsko iskustvo pre oko godinu i po? Koje su bile optužbe i kako ste se nosili sa tom situacijom?
Čelikan: Iskreno, to je bilo moje treće zatvorsko iskustvo. Prva dva dogodila su se u vreme dok sam bio student (1971. vojska je uticala na smenu vlade Sulejmana Demirela posle čega je postavljena nova Nihata Ermina za čije vladavine su hapšeni, mučeni i zatvarani deklarisani protivnici vlasti – prim. nov.) Treći je bio zbog pokušaja da zaštitimo ljudska prava i slobodu štampe i govora. Vlada je pokušavala da zatvori jedini kurdski list u državi. Protiv izdavača su podignute optužnice koje su ih teretile za iznose u stotinama hiljada dolara – dok je kampanja pritvaranja vođena protiv urednika.
Tako da se u njihovu odbranu organizovalo nekoliko desetina novinara, pisaca i umetnika koji su na po jedan dan obavljali funkciju glavnog urednika. Stotinu nas je učestvovalo i ja sam bio jedan od njih. Trideset devetoro nas je pozvano u policiju i završili smo pred sudom. Jedan sam od onih koji su skončali u zatvoru sa obrazloženjem da tokom procesa nisam iskazao dovoljan nivo pokajanja. Proveo sam u zatvoru tri meseca i nisam pomilovan, već pušten uslovno.
RSE: Kakav ste tretman imali u zatvoru?
Čelikan: Uslovi ovoga puta nisu bili toliko loši – a to kažem na osnovu poređenja sa mojim prethodnim boravkom. Pre tri decenije bio sam zatvorenik vojnog zatvora. Sada sam pak bio u državnom – civilnom zatvoru. Sve je bilo mnogo bolje, sem što je zatvor pretrpan. Ipak, političkim pritvorenicima u zatvoru život nije lak.
RSE: Da li vam je prećeno, ili ste bili mučeni?
Čelikan: Ne, ne.
RSE: Može li u današnje vreme da list poput zabranjenog Özgür Gündem (čiji je izdavač kurdska manjina) kome ste pomagali i završili u zatvoru da izlazi i da se distribuira?
Čelikan: Da, može. Kurdska manjina čak i objavljuje list pod nazivom Jenijašam. Ali ne mogu da nađu način da ga šire distribuiraju. Nakon što su svi listovi otišli u ruke ljudima bliskim vlastima i distributivni kapaciteti su takođe stavljeni pod kontrolu ljudi povezanih sa vlastima. Tako da se, uz optužbe da šire terorističku propagandu, suočavaju i sa problemom stizanja do čitalaca. Nije lako biti nezavisni novinar u današnje vreme u Turskoj.
RSE: Zašto je list Özgür Gündem zabranjen? I zbog čega ste se vi i vaše kolege suočili sa tolikim problemima?
Čelikan: List je zabranjen jer je predstavljao kurdsku stranu koja je u mirovnom procesu pregovarala sa turskim vlastima. Kada su ti pregovori propali vlada je počela da kažnjava Kurde. Osam gradonačelnika je zatvoreno, deset kurdskih poslanika takođe.
Oko 5.000 članova Radničke partije Kurdistana, koja je potpuno legalna i parlamentarna, su pritvoreni pod optužbama da su članovi terorističke organizacije ili da su širili terorističku propagandu. Tako da turske vlasti koriste antiterorističke zakone protiv svakoga ko im se na bilo koji način suprotstavlja. Na kraju svi turski mejnstrim dnevnici pali su u ruke, ili su prodati, ljudima bliskim vlastima.
RSE: Postoje li dokazi za tvrdnje koje protiv Kurda iznose turske vlasti. Mislim tu na optužbe za terorizam?
Čelikan: Dve strane četrdeset godina vode otvoreni rat – izuzimajući kratkotrajni period mirovnog procesa. Mislim tu na naoružani gerilski deo Radničke partije Kurdistana i turske oružane snage. Kurdski legalni zastupnici i činioci civilnog društva imaju istu osnovu (dele ciljeve sa) militantima Radničke partije Kurdistana (o formiranju kurdske države na obodima Turske, Iraka, Irana i Sirije, područjima na kojima živi kurdska manjina u tim zemljama prim. nov.) To su, činjenica, stvari koje ih povezuju.
RSE: Još nešto?
Čelikan: U pojedinim slučajevima može biti i nešto više. Ali, sudeći prema onome što sam video optužnice se baziraju na prisluškivanju telefonskih razgovora ljudi – koji su razgovarali o potencijalnom organizovanju mirnih protesta. To se u Turskoj smatra dovoljnim razlogom da vas optuže za terorističku propagandu, ili da ste član terorističke organizacije.
RSE: Kakva bi mogla biti sudbina tursko-kurdskih odnosa i neprijateljstvo koje traje od 1978. godine?
Čelikan: Kada je otpočeo mirovni proces 2013. godine – kurdsko pitanje je na neki način bilo lokalno, unutrašnje tursko pitanje. Da je bio uspešan oružje bi bilo odbačeno i izlaz bi bio tražen političkim rešenjima. Međutim, to je prestalo da bude lokalno pitanje i preraslo je u regionalno. Imajući u vidu aktuelne događaje u Siriji, Iraku, čak i u Iranu. Nemoguće je baviti se tim problemom isključivo u Turskoj.
Ukoliko se ne obezbedi stabilnost čitavog tog područja – problem sam po sebi ne može biti rešen. Druga stvar – iako je Turska članica Severnoatlantske alijanse (NATO) i gaji vrlo dobre odnose sa Sjedinjenim Državama – u svojoj politici prema sirijskoj krizi primenjuje radikalno drugačije poteze i stavove.
SAD u Siriji sarađuju sa kurdskim grupama koje Turska označava kao terorističke. Istovremeno, Turska sarađuje sa islamističkim, čak i džihadističkim grupama, koje čitav svet smatra teroristima. Posledica svega toga je da je sada izrazito teško naći i vratiti se mirnom rešenju za kurdsko pitanje. Međutim, u politici se nikad ne zna – kada će Erdoanu biti potrebni glasovi Kurda. Na neke duže staze možda je i moguće da se pokrene neki novi mirovni proces.
Sto godina negiranja turskog genocida nad Jermenima
RSE: Prelazimo sada na tursko-jermensko pitanje. Pitanje genocida nad Jermenima sa početka dvadesetog veka ostaje jedna od istorijskih tema koja opterećuje tursku politiku i danas. Zbog čega je nije moguće ostaviti u istoriji?
Čelikan: Osnivači turske Republike (dvadesetih godina prošlog veka - prim. nov.) su u određenoj meri odgovorni i za genocid nad Jermenima (kontinuirano etničko čišćenje, proterivanje i masovna ubistva Jermena na području Otomanskog carstva, u vreme Prvog svetskog rata i kasnije, po nalogu tadašnjih vlasti u kojima se procenjuje da je ubijeno između 800.000 i 1.500.000 pripadnika jermenskog naroda - prim. nov.) I Republika je osnovana na lažima.
Turska zvanično ne prihvata da je počinjen genocid, iako je od tada prošlo više od sto godina. Politika negiranja je u određenoj meri nastavak genocida. Sto godina negira se da je bilo šta učinjeno Jermenima. Za Jermeniju, primerice, to što je njen narod bio žrtva genocida veoma je snažan deo nacionalnog identiteta te države. Za Tursku je pak negiranje vrlo važno kulturološko pitanje nacionalnog identiteta. Izuzetno je teško rešiti to pitanje. Ali naravno, prihvatanje i primanje k znanju je veoma značajno – kako za Tursku, tako i za Jermeniju.
RSE: Ima li sličnosti sa genocidom u Srebrenici koji je počinjen nad Bošnjacima u BiH? I u kom konkretnom smislu?
Čelikan: Mislim da ima i to u načinu na koji se država Srbija odnosi prema genocidu u Srebrenici. To je jako slično odnosu turske države prema genocidu nad Jermenima. Nažalost, autokratski i nacionalistički vladari brzo uče jedni od drugih, a negiranje i odbijanje genocida ima iste pretpostavke. Turska naravno priznaje genocid u Srebrenici jer su tamošnje žrtve bile muslimani. Ali kada dođemo do Jermena, iskazuju isti stav kao srpske vlasti prema Srebrenici. Odnosi su im isti prema različitim stvarima.
RSE: Nisu vam strane scene ratnih zbivanja širom Balkana tokom devedesetih godina. Smatrate li da bi države i društva nastala na području bivše Jugoslavije ikada mogle biti spremne da svaka od njih prihvati svoj deo odgovornosti za rat i počinjenje zločine?
Čelikan: Iskreno, mislim da je to moguće. Razlog za to je što sam se uverio u postojanje inicijative REKOM (Regionalne komisije za utvrđivanje činjenica o ratnim zločinima) u regionu. U okviru toga različite grupe sa suprotstavljenih polova, poput bivših boraca ili Udruženja Majki Srebrenice, zajednički zatraže formiranje regionalne komisije koja bi utvrdila činjenice o posledicama sukoba u Jugoslaviji. Ako to mogu da učine ljudi različitih nacionalnosti, i strana koje su zauzimali tokom sukoba, onda ima nade za region. Ali, u najvećoj meri je do političara da po tom pitanju sustignu predstavnike civilnog društva.
Spor Kosova i Srbije rešiti pre prijema u Evropsku uniju
RSE: Imajući u vidu vaš odgovor – šta bi mogao biti ishod pregovora Beograda i Prištine, s obzirom na sličan povod. Trebalo bi da stavi tačku na višedecenijsko neprijateljstvo i konflikt dve strane u kome je stradalo mnogo ljudi – s akcentom na albanske civile?
Čelikan: Na kraju treba da preovladaju priznanje, prepoznavanje i prihvatanje. Nažalost mislim da politiku Evropske unije o tim pitanjima i Balkanu kao području koje treba da se integriše – treba promeniti u smislu da to pitanje treba rešiti dok je Srbija na ivici punopravnog članstva u Uniju. Tada bi, po mom mišljenju to bilo mnogo lakše – kada bi se rešilo kao preduslov punopravnog članstva. To govorim imajući i vidu pitanje Kipra, koje je slično, a ne može se rešiti (Kipar, ostrvo u Mediteranu, članica Evropske unije koju naseljavaju Grci i Turci – nakon turske invazije 1974. podeljeno na grčki i turski deo. Suverenost turskog dela Kipra u svetu priznaje jedino Turska, prim. nov.)
RSE: Deluje međutim da su Srbija i Kosovo, u poslednje vreme, na ivici neke vrste sukoba. Vidite li izlaz iz te situacije?
Čelikan: Što je snažnije civilno društvo u tim državama manja je šansa rešavanja konflikta oružjem. Sve dok se o kosovskom pitanju može slobodno razgovarati i debatovati u Srbiji umanjuju se prilike za izbijanje sukoba.
RSE: Šta je sa političarima koji vode čitavu tu stvar?
Čelikan: Njihova glavna misija je da pobede na izborima. Ako se u društvu vodi jaka debata i ako je ispostavljen zahtev za postizanje mirnog rešenja – kakvu god da vode politiku oni su obavezani impulsima društva. Tako da je moje stanovište da dosta toga zavisi od civilnog društva – kao i spoljnih faktora poput Evropske unije.
Facebook Forum