Austrougarska imperija se raspala kada je počela da se reformiše sa uspostavljanjem drugog parlamenta u Budimpešti, podeljenim budžetom. Takva opasnost preti i EU kojoj su neophodne reforme, kaže za RSE Jan Zielonka, profesor Univerziteta u Oksfordu i Veneciji.
On naziva EU i novim srednjovekovnim carstvom zbog složenih odnosa, a ukazuje da evropski blok rizikuje i „Gorbačovljev scenario“.
„Kada sistem ne funkcioniše, morate da ga reformišete. Međutim, Gorbačovljev scenario pokazuje da reformama možete da pogoršate situaciju, umesto da je poboljšate. On nije želeo da razbije Sovjetski Savez, već da ga ojača, a znate kako se to završilo. Time se može objasniti zašto se mnogi političari pribojavaju reformi i ponašaju kao Brežnjev“, ističe Zielonka.
U knjizi „Kontrarevolucija“ (Counter-revolution), on objašnjava kako su liberali izdali ideje liberalizma što je omogućilo uspon populista koji, po njegovim rečima, nude neodrživa rešenja „poput jeftinih restorana sa lošom hranom“.
Profesor Zielonka je poreklom Poljak, državljanin je Holandije, a u poslednjih 25 godina živi između Velike Britanije i Italije. Sebe opisuje kao nomada.
Već smo na putu ka Polegzitu
RSE: Najpre, o odluci Ustavnog suda Poljske kojom se osporava primat pojedinih zakona EU što je izazvalo žestoke reakcije na starom kontinentu, pa se čak pominje i mogućnost Polegzita, odnosno da ova zemlja napusti evropski blok. Da li je realan taj scenario?
Zielonka: Situacija je opasna i mislim da se već nalazimo na putu Polegzita, iako to ne želi ni EU niti aktuelna vlada u Varšavi. Međutim, pozicije su nepomiriljive. Bio sam šokiran dok sam slušao obrazloženje presude Ustavnog suda Poljske jer nije ostavio bilo kakav prostor za manevar Evroskoj uniji, a naročito Evropskom sudu pravde.
Viktor Orban je 10 godina izbegavao sankcije zbog raznih poteza – što je žalosno - jer je pregovarao sa evropskim institucijama uglavnom prevrtljivo, ali je uvek bio spreman na određene ustupke.
Odluka Ustavnog suda Poljske je institucionalni izazov temelju Evropske unije – a to je zakon – i ne vidim kako se ovaj spor može prevazići. Naime, ukoliko Evropski sud pravde prihvati odluku najvišeg poljskog suda, onda može da zatvori kancelariju i prestane da postoji.
Pomenuta presuda je neprihvatljiva i za pojedine države članice EU jer se pitaju zašto bismo uplaćivali novac Poljskoj ako se tako ponaša, kako se može investirati u zemlju u kojoj ne postoji pravna sigurnost i sudovi su pod uticajem politike.
Za razliku od pojedinih aktera, poput Evropske komisije ili Nemačke, koji iako su nezadovoljni nastoje da ublaže kritiku bojeći se novog „egzita“, ja ne vidim način da se prevaziđe ovaj spor i nastave evropske integracije sa ovakvim ponašanjem.
Naime, ovo nije problem o kome se može pregovarati i rešiti sa manjim ustupcima i trgovinom, kao što je EU to činila u prošlosti. Ovo je mnogo fundamentalnije pitanje.
RSE: S jedne strane, EU nema instrumente da isključi zemlju članicu koja ozbiljno krši pravila 27-orke.
Istovremeno, postoje drugi mehaznizmi, kao što je uskraćivanje Poljskoj 36 milijardi evra za oporavak od pandemije, zatim 121 milijardu pomoći za razvoj do 2027. Da li će Brisel posegnuti za ovim radikalnim merama, ili će se ipak na kraju pronaći neko rešenje?
Zielonka: Svi znamo o čemu se radi. Vlada u Varšavi želi da dobija novac iz evropskih fondova bez ikakvih obaveza, ali zašto bi im to bilo koja članica EU slala ako ne poštuje pravila. To je, na primer, izjavio jedan od holandskih ministara.
Međutim, problem je što ta sredstva neće doći samo do poljskih vlasti, već su namenjena i običnim građanima, radnicima, preduzetnicima. Stoga se čak ni Donald Tusk, lider opozicije i bivši predsednik Evropskog saveta, ne zalaže za uskraćivanje novca Poljskoj, jer je to škakljiva situacija kada je reč o percepciji javnosti.
I Poljska ima ’Najdžela Faraža’
RSE: Ima li izlaza iz ove situacije koja je samo kulminacija nesuglasica Varšave i Brisela u poslednjih nekoliko godina i sledeći korak može biti još radikalniji, odnosno izlazak Poljske iz EU u trenutku kada prestane da više prima nego što daje u zajednički budžet, iako je većina njenih građana i dalje za ostanak u evropskom bloku.
Zielonka: Novac ne treba posmatrati samo kroz prizmu subvencija, već i njegovo zarađivanje na jedinstvenom tržištu, ali kako ono može postojati ako nemamo određenu zaštitu preduzeća koju pruža nezavisno pravosuđe.
Poljska ima ogromnu ekonomsku korist od jedinstvenog tržišta. Možemo razgovarati koliko su važne i subvencije, što nisu mala sredstva, ali to je manji deo novca od ekonomskog dobitka koji proizilazi iz učešća Poljske na jedinstvenom tržištu.
Vidite, u EU se obično ništa ne radi na brzinu, a posebno ne Evropski sud pravde, tako da će proći neko vreme. Takođe, nema garancije da će poljska vlada biti ista za godinu ili dve. Međutim, ako ostane ista i nastavi dosadašnju politiku - postoji jedna paralela sa slučajem Bregzita.
Naime, u jednom trenutku pre referenduma vladajuća Konzervativna partija u Britaniji postala je talac Najdžela Faraža (Nigel Farage), koji je pokušavao da se predstavi kao bolji konzervativac koji brani nacionalne interese nego njen lider Dejvid Kameron (David Cameron).
Stoga je važno napomenuti da poljski ministar pravde Zbignjev Ziobro, koji na čelu male stranke Solidarna Poljska, pokušava da igra upravo na istu kartu kao i Faraž poručujući vladajućoj pravdi Zakona i pravde da se ne slaže sa njenom politikom prema EU, te da on brani nacionalni interes i suverenitet.
Premijer Mateuž Moravjecki, koji nije u prijateljskim odnosima sa ministrom pravde, pokušava da pregovara sa EU i, da ironija bude veća, upravo je on zatražio mišljenje Ustavnog suda. Dakle, ako premijer koga smatraju umerenijim, sada igra na tu nacionalističku kartu, onda vidite kako se situacija radikalizuje.
Populisti koriste izdaju liberalnih ideja
RSE: Kako smo došli u situaciju da nakon revolucija krajem 1980-ih i liberalnih reformi, u nekoliko postsocijalističkih zemalja dominiraju populističke partije. Zašto građani sada podržavaju tu agendu?
Zielonka: To je opšti trend.
RSE: Izvinite, Vi ste to nazvali kontrarevolucijom. Šta ju je omogućilo?
Zielonka: Postojala je neka vrsta liberalnih revolucija, koje su počele prvo u SAD i Zapadnoj Evropi u vreme Ronalda Regana i Margaret Tačer, a zatim su nastavljene sa padom Berlinskog zida i ujedinjenjem Evrope.
U tom trenutku su neki ljudi tada smatrali da smo stigli „do kraja istorije“, odnosno da nema konkurencije liberalnom modelu ekonomije i politike.
Međutim, populistički lideri tvrde da postoji drugi način vođenja politike i ekonomije osim liberalnog. To nije toliko iznenađujuće, pošto populizam egzistira dugo koliko i demokratija, jer ona podrazumeva vladavinu naroda, a populisti tvrde da govore u njegovo ime. Međutim, do skora uglavnom nisu dobijali veću podršku građana.
Doduše, Žan Mari Lepen je izabran u francuski parlament još 1950-ih. Jerg Hajdar je imao uticajnu ulogu na političkoj sceni Austrije.
Međutim, populističke stranke su tek odnedavno počele da masovnije privlače građane koji su ranije glasali za umerene partije levo i desno od centra.
Stoga je termin populizam postao popularan, ali ako političari sa tom agendom pobede na izborima u više zemalja, onda je to problem. Postavlja se pitanje kako je to moguće, da li zato što su ti populistički lideri tako harizmatični, briljantni? Verovatno nisu. Znate, nisam baš impresioniran njima. Verovatno su iskoristili krizu liberalizma, zatim je delimično igrala ulogu i izdaja liberala sopstvenih ideja.
Neodrživo da jedan odsto ima kao i preostalih 99
RSE: Koje su ideje liberali izdali?
Zielonka: Liberalizam je širok pojam sa mnogo pravaca. Na primer, poznajem mnogo britanskih liberala koji ne žele da budu stavljeni u istu korpu sa Margaret Tačer i neoliberalnom revolucijom. Oni veruju u neku vrstu jednakosti, da se ne može privatizovati sve što se smatra profitabilnim.
Međutim, istina je da su se te nejednakosti dramatično produbile. Tako „čuvenih 1 odsto“ ima isto koliko i preostlaih 99 procenata građana. Dakle, te nejednakosti su uzele maha pod okriljem liberalnih društava, odnosno liberala i sa levice i sa desnice koji su to dopustili i čak aktivno promovisali.
Naravno, kada govorimo o liberalima moramo biti oprezni jer se taj pojam razlikuje u SAD-u i Evropi. U Americi su liberali u osnovi neka vrsta socijaldemokrata i identifikuju se sa Demokratskom strankom.
U Evropi liberali nisu samo članovi liberalnih partija, već se radi o liberalnom konsenzusu koji se tiče i stranaka levog centra i desnog centra. Ove partije su se naizmenično menjale na vlasti, ali se politike godinama nisu mnogo promenile. Svi su u osnovi pridržavaju „Vašingtonskog konsenzusa“ (naziv za deset neoliberalnih ekonomskih smernica iz 1989. kojih su se pridržavale zapadne i druge zemlje u vreme globalizacije) – bilo da je reč o socijaldemokratama, demohrišćanima, zelenima i drugima.
RSE: Sve u svemu, može se reći da se populizam može posmatrati ne samo kao odstupanje od demokratije, već i simptom krize u njenim temeljima.
Zielonka: Da, kriza demokratije je velika tema. Naravno, to ima veze sa političkim partijama, kao srži demokratije, koje iznedre političke lidere. Oni učestvuju na izborima, uđu u vladu ili u parlament, prema kojima javno mnjenje sada ima veoma negativno mišljenje.
Problem ’neograničene’ liberalne revolucije
RSE: Izvinite što Vas prekidam, ali u slučaju Mađarske i Poljske uspon populističkih i različitih autoritarnih partija može se objasniti delimično i postojanjem frustracija prema EU. Tako je Viktor Orban izjavio da Brisel nameće ovim zemljama volju kao nekada Sovjetski Savez. Stoga se on, Kačinjski i drugi predstavljaju kao zaštitnici nacionalnog interesa i vrednosti u čemu ih podržava znatan deo Mađara i Poljaka.
Zielonka: Čak su i lideri Laburističke partije u Britaniji, poput Gordona Brauna, poručivali „britanski poslovi za britanske radnike“, a da ne govorim o Donaldu Trampu sa krilaticom „Amerika na prvom mestu“. Međutim, ovo je izraz još temeljnije krize demokratije.
Naime, demokratija postoji samo unutar nacionalnih država, dok je je o njoj teško govoriti na međunarodnom planu. No, za razliku od prošlosti, te nacionalne države sada nisu u stanju da kontrolišu ekonomske, pravne, kulturološke i druge tokove koji prelaze granice.
Dakle, one mogu donositi demokratske odluke u svom nacionalnom okviru, ali su teško primenjive jer je komunikacija putem interneta transnacionalna gde se formira ideološki i kulturni identitet. To znači da je ceo pojam odbrane teritorije postao varljiv. Ako pokušate da oporezujete neku firmu, ona će preseliti svoje poslove van vaše zemlje.
Svet se menja kroz, što ja nazivam, „neograničene revolucije“ (unbounding revolution), koje su raznele pomenute granice, što su liberali podržali zalažući se za globalnu trgovinu, humanitarne intervencije i izvoz demokratije, te je u tom kontekstu nacionalna država prevaziđena.
Međutim, oni sada uviđaju da postoji cena za takvu politiku, koju uglavnom plaćaju građani, dok profitiraju privilegovani slojevi iz gornjeg društvenog ešalona. Stoga su obični građani nezadovoljni.
Populisti nude rešenja kao jeftini restorani sa lošom hranom
Pogledajte američki Srednji zapad, severnu Engelsku, severnu Francusku, periferiju velikih gradova. To su oaze siromaštva i nejednakosti, kao i drugih problema poput migracija. Sve to se dešavalo pod okriljem vladavine liberala. Zbog toga znatan deo građana nema više poverenja u njih i glasa za političare drugačije orijentacije koji obećavaju sve i svašta, poput osnaživanja nacionalne države. Čak i veoma ozbiljni ljudi u vreme ove pandemije smatraju da treba revitalizovati nacionalnu državu, kao na primer levičari u Nemačkoj.
Dakle, vodi se oštra borba u odsustvu globalne demokratije sa fokusom na nacionalnu, ali problemi su transnacionalni naročito sa širenjem interneta. Iz tih razloga je demokratija zapala u probleme jer funkcioniše na različitim nivoima i postaje žrtva sve ubrzanije društvene dinamike.
To znači da se odluke donose sve brže, ali one se ne mogu svesti samo na zadovoljavanja površnih potreba konzumenata već moraju da se usredsrede i na rešavanje dugoročnih problema kao što su klimatske promene.
Moj prijatelj u Amsterdamu, koji drži restoran 30 godina, kazao mi da je u tom periodu otvoreno mnogo ugostiteljskih objekata koji su nastojali da privuku mušterije niskim cenama za nekvalitetnu hranu. Većina njih je ubrzo zatvorena, ali je i moj prijatelj u međuvremenu morao da spušta cene da bi zadržao klijente. Tako vam je i sa populistima koji nude brza, neodrživa rešenja.
Dakle, poenta je da liberali pokušaju da vrate svoje birače priznajući greške poput produbljivanja nejednakosti. Međutim, da bi uspeli moraju da ponude uverljivija rešenja od populista, jer liberali često poručuju: vratimo se na pređašnje stanje i sve će biti u redu. No, u politici to tako ne funkcioniše.
Kriza legitimiteta u EU
RSE: Sve u svemu, EU se suočava sa mnoštvo izazova oko kojih nema jedinstven stav. Predsednik Francuske Emanuel Makron ima poseban pogled na reforme. U međuvremenu, odlazi nemačka kancelarka Angela Merkel koja se smatra nezvaničnim liderom EU. Tu su i problemi u odnosima sa Rusijom i Kinom, a odnosi sa SAD-om kao tradicionalnim saveznikom nisu tako harmonični, ne samo u vreme Trampove administracije.
Zielonka: EU mora da bude efikasnija. Međutim, efikasnost ne može da bude jedini izvor legitimiteta. Potreban je i legitimitet koji počiva na demokratiji i identitetu. Naime, građani ponekad podržavaju i neefikasnu vladu u strahu od nepoznatog.
EU je imala periode velikih ekonomskih uspeha, ali su oni u poslednje vreme sve ograničeniji, osim ako neko smatra da će Grčka vratiti dugove ili da će sporazum sa predsednikom Turske Redžepom Tajipom Erdoanom rešiti problem migranata. No, ukoliko se ne veruje da su to rešenja, onda EU preti kriza legitimiteta. Pošto EU nije nacionalna država, ne uživa lojalnost građana na koju mogu da računaju pojedine zemlje zbog nacionalizma, mitologije ili demokratije, jer deo birača smatra da su izbori važni.
EU kao ’novo srednjovekovno carstvo’
RSE: Rekli ste da EU liči na neo, novo srednjovekovno carstvo. Šta to znači u stvarnosti?
Zielonka: Na tu ideju sam došao kada sam proučavao proširenje EU. Pokušao sam da utvrdim da li ona sve više liči na državu ili nešto suprotno tome, jer sve vreme se vodi polemika da li imamo evropsku državu u nastajanju ili Evropu kao savez država. Zaključio sam da se ne radi ni o jednom ni o drugom.
Taj koncept se može nazvati postmodernim, ali ja to posmatram više iz istorijske perspektive. EU, naročito nakon proširenja, više liči na srednjevekovno carstvo jer su granice postale manje bitne nego u nacionalnim državama, zatim je različitost mnogo izraženija. Sa svakim proširenjem, EU je dobijala članice sa šarolikom pravničkom i političkom kulturom.
Takođe, upravljanje je delegirano na mnoštvo institucija na različitim nivoima. Stoga EU nije imperija kao što je to bila kolonijalna Britanija, već nova srednjevekovna zato što ne postoji jedan centar upravljanja – nema evropskog cara i ne zna se ko ima glavnu reč: da li je to Angela Merkel, Ursula fon der Lajen ili Šarl Mišel.
Postoje ozbiljni akademski radovi o nastajanju država u 17 i 18 veku, koji pokazuju razliku između srednjevekovne, veoma složene, višeslojne politike i mnogo jednostavnijeg sistema država koji je stvoren nakon Vestfalskog sporazuma (1648. godine).
Internet olakšava taj srednjevekovni scenario uvodeći elemente - obim i brzina. Obim podrazumeva nepriznavanje nacionalnih granica, a brzina znači da treba zaboraviti na spore demokratske procedure unutar nacionalnih država. Znam da mnogi ljudi govore o važnoj ulozi države, spoljnoj politici, nacionalnim interesima i strategiji, ali pogledajte samo šta su SAD uradile u Avganistanu.
Poučan primer Holandije
RSE: Rekli ste da, iako verujete da će EU opstati u skromnijoj formi, Evropa će ojačati kao integrisana celina. Na koji način?
Zielonka: Pod tim novim srednjevekovljem ne mislim samo na države, već i neodređene političke entitete, kao što su EU, NATO ili sada razni aranžmani na Pacifiku. Takođe, ma koliko je važna vojna moć, veoma je bitan i tehnološki napredak. Vidite da je majušni Tajvan lider u infromacionom sektoru.
Dakle, savremene strukture nisu određene samo vertikalno uz presudni uticaj države, već i horizontalno, kao mreža. Stoga moramo naći sistem upravljanja koji će reflektovati tu stvarnost. Pri tom nije reč o kraju nacionalnih država, već njihovoj novoj poziciji.
Neke od njih su veoma uspešne funkcionišući kao neka vrsta čvorišta (hub) tako što sarađuju sa mega gradovima, civilnim društvom, preduzetnicima. Meni je kao državljaninu Holandije, sa posebnom ulogom Amsterdama i ostalih velikih gradova, ona dobar primer takvog pristupa.
Takođe, kao nekadašnja kolonijalna sila ona razume kako se vodi globalna diplomatija. Naravno, Holandija nije moćna kao SAD, ali zna kako da se izbori za svoje interese. Stoga nije slučajno što Amsterdam nakon Bregzita postaje finansijski centar Evrope, kao što je Roterdam godinama bio pomorski.
EU rizikuje ’Gorbačovljev scenario’
RSE: Pomenuli ste tri scenarija za budućnost EU, kao što su „Gorbačovljev“, zatim „austrougarski“. Šta pod tim podrazumevate?
Zielonka: Kada sistem ne funkcioniše, morate da ga reformišete. Međutim, Gorbačovljev scenario pokazuje da reformama možete da pogoršate situaciju, umesto da je poboljšate. On nije želeo da razbije Sovjetski Savez, već da ga ojača, a znate kako se to završilo. Time se može objasniti zašto se mnogi političari pribojavaju reformi i ponašaju kao Brežnjev, a ne Gorbačov, koji je mislio da održavanjem statusa kvo može da zauvek zadrži vlast.
Zato su u vreme Brežnjeva u Sovjetskom Savezu postojale fasadne institucije i nuđena virtuelna rešenja, kojima u stvarnosti nije otklonjen nijedan problem nadajući se da će sami od sebe nestati. Dakle, mnogi političari ne žele da investiraju novac i energiju u neizvesne scenarije.
Recimo, Bil Gejts je još pre nekoliko godina upozoravao na opasnost od pandemije te da se sa trkom u naoružanju pripremamo za pogrešan rat, ali ga niko nije slušao. Političari nisu nužno smatrali da nikada neće izbiti pandemija, ali su očekivali da se to ne desi za vreme njihove vlade.
RSE: Pomenuli ste i primer Habzburške (Austro-Ugarske) imperije. Kako se ona može uporediti sa EU?
Zielonka: Pomenuo sam primer Habzburške imperije u kontekstu dezintegracija. Ona se takođe raspala kada je počela da se reformiše sa uspostavljanjem drugog parlamenta u Budimpešti, podeljenim budžetom i tako dalje. Reč je o imperiji koja je lagano umirala vekovima da bi se na kraju raspala.
Međutim, ne treba zaboraviti da je od srednjeg veka Austro-Ugarska bila naslednica Svetog rimskog carstva koje je takođe trajalo nekoliko stotina godina. Dakle, možemo govoriti o njihovom raspadu i uspesima. Pri tom ne treba zaboraviti da EU postoji svega nekoliko decenija, a ne nekoliko vekova. Zato ne treba potcenjivati Austro-Ugarsku imperiju.
Treba formirati drugi dom u Evropskom parlamentu
RSE: Kakve se pouke mogu izvući iz ovih istorijskih primera? Da li će EU uspeti da se reformiše ili će se i ona na kraju raspasti?
Zielonka: Ona mora da sprovede reforme. Poslednji put je to učinila sa Ugovorom iz Mastrihta pre skoro 30 godina (1992). U međuvremenu su izbile mnoge krize, kao što su finansijska, migrantska, ali evropski blok se nije reformisao. Čak ne želi o tome da govori, navodeći kao argument da to nije moguće zbog prava država članica na veto.
Stoga je EU smislila mnoge posebne zakonske aranžmane kako bi neformalno rešila neke probleme kao što je Fiskalni pakt (iz 2012. u cilju pooštrovanja finansijske discipline). On nije deo Ugovora zato što ga nisu prihvatile sve članice (Češka republika i Velika Britanija), pa su ga zbog toga i nazvali Fiskalni pakt.
Isto je i sa Šengenom, koji je sada prilično difunkcionalan, ali EU ga nije temeljitije reformisala. Manjim promenama mogu da se reše neki problemi u prvih 20-tak godina, ali sada to nije dovoljno zbog produbljene političke polarizacije. Takođe, EU ne stoji ekonomski tako dobro kao nekada, pogotovo u poređenju sa drugim akterima.
Stoga bi EU trebalo da odustane od monopola država na donošenje odluka, jer postoje drugi akteri koji mogu bolje da prosuđuju u određenim oblastima. Umesto namere da se stvori jedinstvena evropska država, treba biti pragmatičniji i decentralizovati moć prenošenjem prerogativa funkcionalnim agencijama.
Postoji više od 40 njih širom Evrope, kao što su Agencija za zaštitu životne okoline koja je upravo prebačena iz Londona, zatim za zdravstvo u Kopenhagenu, Fronteks u Poljskoj. Sve one bi trebalo da dobiju više nadležnosti i resursa.
Moć država se može umanjiti i formiranjem drugog doma u Evropskom parlamentu u kome bi bili zastupljeni predstavnici gradova, regiona, nevladinih organizacija, čak i preduzetnika, jer sada poslovni lobiji u ovoj instituciji dogovaraju aranžmane u pauzama zasedanja, za vreme ručka, na netransparentan način. Međutim, EU ne pokazuje želju za takvom reformom. Njena disfunkcionalnost se pokazala i prilikom distribucije vakcina.
