Idro Seferi, mladi novinar, dopsnik albanske TV Top Channel iz Beograda ove nedelje je, moglo bi se reći, medijska ličnost broj jedan u regionu, nakon gostovanja u satiričnoj emisiji "24 minuta sa Zoranom Kesićem" na TV B92. Seferi je, sa idejom da relaksira albansko-srpske odnose nakon prekinute utakmice zbog drona sa mapom "velike Albanije" i talasa nasilja uperenih protiv albanskih radnji širom Vojvodine, provozao u studiju svoj dron sa nazivom konkurentne emisije i naizmenično sa voditeljem govorio srpski i albanski. On prenosi kakve su bile reakcije na njegov 10-minutni šou, zatim objašnjava ko su nosioci ideje "velike Albanije" i kakva je njihova realna politička snaga, opisuje neobičnu biografiju skorašnjeg gosta Beograda, premijera Edija Rame koji je svojevremeno prefarbao sive socrealističke zgrade u Tirani u najveselije boje i za to dobio prestižnu međunarodnu nagradu. Čućete i zašto je odlučio da kao 22-godišnjak 2007. godine ostane u Beogradu i kako ga je taj grad osvojio.
RSE: Ti si trenutno, na društvenim mrežama i medijima, jedna od najpopularnijih ličnosti u Srbiji. Naravno, posle gostovanja u emisiji "24 minuta sa Zoranom Kesićem", gde si „pilotirao“ jednim dronom. Kakva je zastava bila na dronu?
Idro Seferi: Bila je zastava konkurentne emisije "Bulevar". Ideja je bila da se malo našalimo na račun svih ovih događaja u odnosima Albanaca i Srba, odnosno Albanije i Srbije, pošto je situacija eskalirala nakon utakmice između dva nacionalna tima. Ovo nije bila fudbalska greška, nego se uključila cela srpska politika i srpski mediji, ali i svi Albanci, gde god oni postoje. Ovo je veći konflikt nego što smo navikli. Ideja je bila da se to malo smiri, ne samo u Srbiji. Moje gostovanje su preneli svi albanski mediji i to se raširilo po društvenim mrežama. Preko 100.000 ljudi je to šerovalo, što znači da smo postigli da uradimo dobru stvar.
RSE: Da li je bilo razlike u reagovanju u Beogradu, Prištini i Tirani, kada je reč o tvom gostovanju kod Kesića?
Ne znam kakve su reakcije od strane ljudi što nas mrze, ali uglavnom mislim da može da se uradi nešto, kada postoji volja. Mi smo to na najiskreniji način pokušali da relaksiramo
Idro Seferi: Ne. Ljudi su uglavnom tu situaciju prihvatili kao jako smešnu i dobru reakciju. Albancima se naročito svidelo to što smo pričali delom i na albanskom, po neku kratku rečenicu. Nisu mogli da veruju da je to moguće u Srbiji, to vidim iz njihovih komentara. Uglavnom su sve reakcije bile pozitivne, čak sam dobio puno zahteva za intervjue. Ljudi su pisali kolumne u znak podrške .
Ne znam kakve su reakcije od strane ljudi što nas mrze, ali uglavnom mislim da može da se uradi nešto, kada postoji volja. Mi smo to na najiskreniji način pokušali da relaksiramo. Mislim da smo uspeli jer ljudi, nakon svih tih stvari, imaju potrebu da vide nekoga ili nešto što će da im ukaže da to i nisu baš najnormalnije stvari.
RSE: Dron je poremetio krhke albansko-srpske odnose. Jesi li ti sklon onima koji to nazivaju jednom običnom krpom ili onima koji kažu da je to bila teška politička provokacija i ponižavanje Srbije? Kako si ti to doživeo kada si video na ekranu?
Idro Seferi: Mislio sam da je reklama Red Bula, jednostavno neka reklama koja leti iznad stadiona. To obično biva. Mislim da to nije zrelo jer nas podseća da ne možemo da cenimo drugog kao partnera, već samo gledamo kako da ga ponizimo i kako da se ne prevaziđu situacije koje su provokativne i koje mogu da unište društva za samo kratko vreme, a radilo se mnogo dugo.
Pri tome, kad se pogleda istorija, što je još čudnije, Albanija nije nikada imala nikakav direktan konflikt sa Srbijom i nikada nije učestvovala u borbi protiv Srbije. Što više, Albanija je nekada, pre sto godina, pomogla srpskim vojnicima da prolaze kroz njenu teritoriju i da stignu do Soluna. Tako da ne znam zašto uvek postoje negativni primeri, ili je mi menjamo usput ili je ne poštujemo dovoljno.
RSE: Ono što danas zanima ljude u Srbiji, koji bi da razumeju šta se događa, jeste - čiji je politički program Velika Albanija?
Idro Seferi: U Albaniji je postojala jedna stranka koja je pokušala na prošlim izborima da na tu formu dobije glasače. Međutim, nije uspela ni da uđe u parlament, niti da pređe cenzus. Postoji na Kosovu Pokret za samoopredeljenje, koji to podržava. Postoje ljudi koji su, ne ideolozi, nego to stalno podržavaju u svojim programima. To su uglavnom otadžbinske organizacije koje su u manjini i koje pokušavaju da to pokažu kao neku moguću stvar. Međutim, ni jedna politička stranka, koja je ozbiljna, nema to u svom programu. Ne znam za to da neko baš veruje da to može da se dogodi.
U Albaniji je postojala jedna stranka koja je pokušala na prošlim izborima da na ideji "velike Albanije" dobije glasače. Međutim, nije uspela ni da uđe u parlament
To je jedna mitološka ideja koja je nastala zbog toga što su Albanci, kao i drugi narodi u regionu, ostali na teritorijama gde su živeli, ali nisu živeli u jednoj državi. Zato se to zove „prirodna Albanija“ jer je po njima prirodno da, tamo gde žive Albanci, žive ujedinjeni jer su blizu jedni drugima.
Osim na Internetu, gde je bilo par kampanja, to niko nije nikada podržavao. Ne postoje takve ideje. Čak su jasno rekli i ljudi iz albanske politike i sa Kosova, da ne postoje ideje "velike Albanije", u smislu da politika želi da ih realizuje. One postoje po Internetu. Postoje i takve zastave i razne zastave, na stotinu zastava, kao što postoji stotinu srpskih zastava i varijanti. Ali to su samo nekakve internetske akrobacije.
RSE: Zbog cele ove situacije, odložena je poseta premijera Albanije, Edija Rame, ali je samo odložena. On dolazi za koju nedelju. Molila bih te za jedan kroki portret ovog političara sa neobičnom biografijom?
Premijer Edi Rama može da bude dobar partner. Ne mislim da je zatvoren za komunikacije oko zajedničkog delovanja u regionu
Idro Seferi: Uglavnom nisam neki fan političara, ali kada ljudi zaslužuju nešto, ili su uradili nešto, treba ih podržavati. Edi Rama je, kao slikar i umetnik, dugo godina živeo u Parizu, svetski čovek. Čovek koji je uradio stvari o kojima na Balkanu nije lako pričati. Živeo je drugačiji život. Kada se vratio u Albaniju, postao je ministar kulture, a potom i gradonačelnik Tirane, tri godine. Tirana je, sem onog starog dela, dobila ogroman broj stanovnika. Godinama se to povećalo. Zgrade su bile komunističke, napravljene bez fasada, bez neke estetike. Edi Rama je odlučio da napravi umetničku intervenciju na celom gradu. Ofarbao je ceo grad različitim veselim bojama, za šta je dobio nagradu, kao najbolji gradonačelnik, 2004. u Londonu.
On je otvoren lik. Primio je iz Srbije Gorana Bregovića i dodelio mu ključ Tirane, kao počasnog građanina, 2005. godine. Nakon trećeg mandata se kandidovao za predsednika Socijalističke partije. U tome je uspeo. Onda je dobio mandat premijera, nakon pobede onih koji su bili na vlasti.
Edi Rama je čovek sa kojim može da se priča. On je obrazovan, nema sve manire ljudi sa Balkana. Mislim da će biti zanimljivo, i srpskim medijima, da ga vide i da popričaju sa njim, ukoliko budu imali priliku. On je čovek koji prilično zna šta radi. Mislim da je on jedini čovek koji je pokušao, i uspeo, da Albanija dobije status kandidat za clanstvo u EU, iako se prethodna vlast trudila toliko dugo. Zbog mnogo čega je on uspeo da ubedi svet da je on novi čovek Albanije i da će on učiniti da stvari krenu na bolje. Mislim da ima dobru reputaciju na Zapadu, govori mnogo jezika, govori francuski odlično, italijanski i engleski. Znači, može da bude dobar partner. Ne mislim da je zatvoren za komunikacije oko zajedničkog delovanja u regionu.
RSE: Znači, primićemo jednog zanimljivog gosta iz Albanije. Da se vratimo na pricu o tebi. Ti si 2007. godine rešio da ostaneš u Beogradu i da odatle pratiš šta se sve događa i u Srbiji i u celom regionu. Koliko si tada imao godina?
Idro Seferi: Tada sam imao 22 godine. Odlučio sam da pratim događaje u Srbiji. Kao jako mlad sam radio kao novinar, tokom mojih studija. To mi je bio studentski posao. Bio sam jednom u Beogradu, 2006. godine. Ali, to je bilo organizovano, uz pratnju policije. Pomislio sam da mi imamo konflikt sa ovim ljudima i da bi neko trebalo da kaže šta se tu dešava, da bi se bolje upoznali i bolje prevazišli sve te situacije. Odlučio sam da ostanem u Beogradu, da izveštavam o događajima, ne samo u Srbiji, nego i regionu.
Cenim da ljudi, koji su zatvoreni, koji ne žele da saznaju šta se događa kod njihovih komšija. Što više saznamo i što više možemo da uporedimo, bilo kakvu granu, bila to kultura, ekonomija ili politika, onda možemo da saznamo gde smo mi i zašto treba neke stvari da menjamo. Moramo da gledamo komšije kao primer za sebe.
RSE: Sedam godina si u Beogradu. Da li to znači da te je Beograd osvojio?
Idro Seferi: Mislim da jeste. Odrastao sam u Beogradu na neki način. Ovo je završetak osme godine u Beogradu. Mislim da je dolazaku Beograd bio jedna od mojih najboljih odluka u životu. Upoznao sam divne ljude, divne prijatelje, ljude koji su mi pomagali u raznim situacijama - i na poslu i u privatnom životu. Mislim da je to bila jedna od najboljih odluka.
RSE: Da li si imao neprijatnosti, da li su te prepoznavali kao Albanca?
Idro Seferi: Prepoznali su me ljudi, naravno. Imao sam možda verbalnih konflikta, ali ja nisam tip koga ljudi prepoznaju kao problematičnog. Mislim da sam uspeo da sve ljude sa kojima sam bio u komunikaciji privučem na svoju stranu. Bitno je kako se čovek ponaša i gde god da ode, može da nađe svoje mesto.
RSE: Ti si bio mlad dečak devedesetih, kada se sve to događalo, što se događalo na Kosovu. Kakvo je iskustvo tvoje i tvoje porodice?
Devedesetih su bili razni problemi, svako od nas je pokušavao da preživi, sve do bombardovanja. Bila su hapšenja ljudi iz porodice, do toga da smo morali da hodamo peške, da bi izašli iz Kosova jer su počeli da bombarduju Kosovo
Idro Seferi: Iskustvo moje porodice i moje je slično mnogim ljudima na Kosovu. Prve stvari koje se sećam jeste prvi dan kada sam pošao u školu. Tada su Albanci počeli da bojkotuju nastavu na srpskom jer su morali da uce po planu i programu Srbije, nakon ukidanja autonomije i nakon početka svih ovih događaja koji će posle dovesti i do raspada Jugoslavije. Prvi dan u školi nisam mogao da nastavim jer su bili neki protesti i suzavci. Posle toga nismo išli dva meseca u školu.
Devedesetih su bili razni problemi, svako od nas je pokušavao da preživi, sve do bombardovanja. Bila su hapšenja ljudi iz porodice, do toga da smo morali da hodamo peške, da bi izašli iz Kosova jer su počeli da bombarduju Kosovo. Sa druge strane, Srbi su bili prilično ljuti zbog toga na nas. Morali smo da hodamo ka Crnoj Gori, do Rožaja iz Peći, pošto sam ja poreklom iz Peći. Do Rožaja ima otprilike 48 kilometara. Ta dva i po meseca, dok je trajalo bombardovanje, mi smo bili u Ulcinju, gde smo živeli kao izbeglice.
RSE: Posle tog iskustva, sa kakvim si osećanjem došao prvi put u Beograd i Srbiju?
Idro Seferi: Znao sam da je i kod vas bilo ljudi koji nisu bili na ratištu u trenutku dok se to sve događalo. Znao sam da takva građanska varijanta postoji i ovde, da postoje ljudi koji su zainteresovani za prevazilaženje ovakvih situacija i tenzija. Takve situacije su me možda ojačale da želim da vidim nešto bolje i da vidim da ovo nije stanje koje treba da bude trajno, jer buduce generacije na treba da pate jer je nama nedostajala volja da sredimo i vidimo stvari onakvim kakve one i realno jesu.
RSE: Šta je u ovom trenutku najvažnije za pomirenje Srba i Albanaca?
Idro Seferi: Mislim da političari treba da kažu da je trenutak za pomirenje i da oni daju „dozvolu“ običnim ljudima da to i urade. Obični ljudi ne treba da se boje ako žele da odu u Prištinu, da ih neko zastrašuje da tamo može nešto da im se dogodi, kao i obrnuto. Sem političara, i obični ljudi treba da sarađuju međusobno i da se ti pozitivni primeri promovišu, a ne da se, svi oni koji sarađuju, smatraju izdajnicima.
Postoje razne potrebe koje ljudi mogu da ostvare preko regionalne saradnje, da bude više posla svugde, da ljudi rade, i u jednoj i u drugoj zemlji, u čitavom regionu. Mislim da su ključni problem političari koji ne daju da obični ljudi komuniciraju. Po njima, to nije u redu, ali je u redu da Hašim Tači, premijer Kosova, i Ivica Dačić, bivši premijer, a sada ministar spoljnih poslova, zajedno idu u Brisel i tamo se slikaju zajedno.
Problem je u huškanju, što političari rade kada se sretnu i ne daju neku pozitivnu nadu. Naravno, i mediji moraju više da pričaju o pozitivnim primerima, koji zaista postoje.
