Na XI međunarodnom filmskom festivalu “Prvi kadar”, koji je održan od 6. – 10. studenog u Istočnom Sarajevu, specijalna gošća bila je srbijanska glumica, Gorica Popović. U pratećem programu festivala, prikazan je film “Kozje uši”, redatelja Marka Kostića, u kojem ona igra glavnu ulogu. To je bio i povod za razgovor sa ovom istaknutom televizijskom i kazališnom glumicom.
RSE: Kakvi su Vaši utisci sa festivala i kako je publika prihvatila film?
Popović: Veoma sam zadovoljna što sam došla, na žalost samo na jedan dan, u Sarajevo. Dugo nisam bila, nisam bila ni u Istočnom Sarajevu, u tom lepom centru za kulturu. Veoma sam srećna kako je publika prihvatila film. Film je ove godine išao po festivalima u Srbiji i veoma ga lepo publika prima jer je topao, istinit film o jednoj ženi koja se hrabro bori protiv životnih nedaća. Publika se pronalazi u tim temama, tako da sam jako zadovoljna prijemom. Nadam se da ću skorije opet doći, da neću čekati toliko dugo da opet dođem u Sarajevo.
RSE: Kako je bilo raditi na filmu i kako ste Vi zadovoljni samom ulogom?
Popović: Veoma sam zadovoljna jer retke su tako složene ženske uloge u našem filmu. Film je produkciono mali, napravljen sa ne mnogo novca. Podržan je od Ministarstva i Filmskog fonda u Srbiji. Snimali smo ga na jednom divnom prostoru u blizini Bele Crkve kod Vršca, stotinjak kilometara od Beograda. Bilo je divno.
Kada se snima film na terenu, onda ste kao jedan porodica. Snimali smo ga 35 dana. Doduše, prošle su dve godine od tada. Eto kako nije lako napraviti film, sklopiti ga i završiti ga. On je ove godine počeo svoj festivalski i bioskopski život. Imali smo vrlo lepu gledanost, imali smo i seriju od četiri epizode na RTS-u, koja je imala veliku gledanost.
Zadovoljna sam što sam dograbila tu ulogu, razumela sam tu ženu, jako mi je prirasla srcu ta ulogu. Dobila sam i nagrade ove godine. Dobila sam nagradu na festivalu u Sopotu, za najbolju glumicu festivala. U Nišu sam proglašena za najbolju glumicu od strane publike. Dobila sam povelju za tu ulogu i od strane žirija.
RSE: Živjeli smo nekada u zajedničkoj državi. Danas su prisutne granice. Koliko su te granice danas, u kulturnom smislu, otvorenije za umjetnike nego ranijih godina?
Popović: Veoma sam srećna što se kultura pojavljuje kao najveći pomiritelj i kao nešto što je najdragocenije na ovim našim prostorima. Nedavno sam bila u Zagrebu sa jednom divnom predstavom Ateljea 212. Napravili smo sjajnu predstavu koja se zove “Moja ti”, u kojoj igraju Svetlana Bojković, Tanja Bošković, ja i dvoje mladih glumaca. Predstava je sada pozvana na silne festivale.
Idemo i u Rijeku na festival, zatim ćemo ići u Ljubljanu u decembru mjesecu. Zagrepčani dolaze kod nas, u naše pozorište sa jednom predstavom. I ovaj moj boravak u Sarajevu to dokazuje. Ljudi iz kulture, umetnici, su najbolji ambasadori prijateljstva i popuštanja tenzija na ovim našim prostorima i u našim nesrećnim vremenima, koja su iza nas, nadam se.
RSE: Koliko danas redatelji u teatru imaju tu hrabrost da se bave kontroverznim temama i da kritiziraju samo društvo?
Popović: “Moja ti” je predstava Olge Dimitrijević, koja je pokrenula mnoga pitanja. Pitanje istospolne ljubavi, pitanje starih osoba, ignorisanja problema starih ljudi, zatim pojava u društvu kao građevinska mafija, pominju se razne nepravilnosti i razne stvari koje su došle sa ovim novim vremenom. Mislim da hrabrosti ima.
Predstavu je režirala devojka koja živi u Engleskoj, koja je poreklom iz Srbije, naše gore list. Ona je veoma interesantna i zanimljiva rediteljka i nije imala nikakvih problema oko toga kakve će teme da otvori i pokrene. Verujte da i drugi reditelji i pisci imaju sluha za društvo, za probleme ljudi. Mi volimo kada je publika u sali, kada napuni sali i kada razume ono što želimo da joj poručimo.
RSE: Na filmu ste od 1977. godine. Kako danas komentireate situaciju u kinematografiji Srbije, ali i šire?
Sada se u Beogradu pojavljuju primeri vršnjačkog nasilja, rijaliti programi, koji su grozni. Mnogo stvari nam kvari život i mislim da njima treba više da se bavimo.
Popović: Na žalost, država teško prepoznaje značaj ulaganja u kulturu i umetnost. Mi imamo problema sa novcem, sa skupljanjem para za filmove. Filmski centar dodeli neka sredstva, ali to nisu nikada dovoljna sredstva da se napravi jedan film. Ljudi se dovijaju. Divni, mladi, talentovani reditelji i stvaraoci pokušavaju pomoću štapa i kanapa da naprave svoje filmove. Tako često nastaju veoma zanimljivi proizvodi. Filmovi su jako interesantni, iako su napravljeni sa malo para.
Naravno da bi bilo divno da se više ulaže u kulturu. Ne znam sada tačan procenat koji se kod nas odvaja iz budžeta, ali je on zaista minoran. Radi se u stili, daj ovde zapuši rupu, ovde ne daj pare. Ima toliko talentovanih ljudi, ljudi koji bi širili ljubav, lepotu, a to je ono što može da spase ovaj svet.
RSE: Brojni filmski redatelji na ovim prostorima, u posljednje vrijeme, dosta se bave temom posljednjeg rata. Koliko je ova tema osjetljiva i da li je u nekim od tih filmova prisutna i propaganda?
Popović: Naravno da jeste. Bolne su te rane i teško zarastaju. Jako mi je žao kada vidim da se vraćamo u neka vremena, ali ja to razumem. Svako ko je preživeo te strašne dane, teško se vraća u normalu. Nadam se da su ta vremena iza nas i moramo da se okrenemo lepim stvarima, moramo da se okrenemo stvaranju, radu, lepoti življenja. Život je samo jedan i ne treba ga proživljavati u stalnim mukama i brigama.
Takva sam po prirodi, optimista, imam veliku energiju i volim da gledam napred. Ima filmova koji nisu baš najpošteniji, ali pustimo to. Okrenimo se životnim temama, da vidimo kako žive ljudi danas, kako će živeti sutra, ima toliko stvari kojima možemo da se bavimo. Sada se u Beogradu pojavljuju primeri vršnjačkog nasilja, rijaliti programi, koji su grozni. Mnogo stvari nam kvari život i mislim da njima treba više da se bavimo.
RSE: Nedavno se navršilo 30 godina od kultne serije “Bolji život”. Vi ste također imali zapaženu ulogu u toj seriji. Što za vas znači ta uloga i ta serija?
Popović: Ona je bila u svoje vreme meni odskočna daska, što se tiče šire popularnosti. I pre toga sam radila i snimala filmove, imala Zlatnu arenu. Ali pravo upoznavanje publike sa nekim glumcem je televizijsko upoznavanje. Ta uloge je meni zaista dala jednu lepu popularnost, odobravanje publike. Mene i danas poneko zove Dara, zbog te serije, što je dosta smešno jer je prošlo dosta vremena od tada. Toliko sam stvari uradila posle toga, ali mi prija.
Nije čudo da ljudi toliko vole da gledaju reprize te serije i nekih drugih serija. Čini nam se, a nije samo da nam se čini, da to jesu bila bolja vremena. To je bio bolji život, priznajmo. Trudimo se da ponovo imamo dobar život.
Facebook Forum