Marković: Srbija je opasno podeljena zemlja

"Vlast u Srbiji zdušno radni na potpunoj polarizaciji društva, na one koji su potkupljeni ili indoktrinirani, sa jedne strane, i na one koji su gurnuti na marginu, jer su protiv nje. Ta situacija da jedna grupa ima pravo da živi, a druga nema je vrlo opasna i to neće proći tek tako", ocenjuje u Intervjuu nedelje Radija Slobodna Evropa (RSE) režiser, profesor na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu i pisac, Goran Marković.

Sa Markovićem, čiji je najnoviji roman "Beogradski trio" ušao u finale ovogodišnje NIN-ove nagrade, RSE je razgovarao dan nakon posete ruskog predsednika Vladimira Putina Beogradu i dočeka koji je vlast za njega organizovala.

Autor kultnih filmova "Specijalno vaspitanje", "Variola Vera" i "Majstori, majstori" komentariše opozicione proteste koji se već nedeljama unazad događaju u više gradova Srbije, njihov kapacitet za promenu, kao i o polarizaciji društva na podobne i nepodobne na čemu, prema njegovim rečima, vlast kontinuirano radi.

RSE: U filmu "Sabirni centar", koji ste snimili pre tačno tri decenije, grupa ljudi prelazi iz sveta mrtvih u svet živih, samo da bi na kraju shvatila da život nije onakav kakvim su ga oni zamišljali. Kada bi se Vaši junaci vratili u Srbiju 2019. godine, šta bi zatekli?

Marković: Ne znam, imao sam i druge junake koji bi mogli da se čude ovome što se dešava. Godine 1996. sam snimio dokumentarni film "Poludeli ljudi" koji se bavio demonstracijama protiv režima Slobodana Miloševića. Jedna od epizoda u tom filmu je bio kontramiting. Taj kontramiting me neodoljivo podseća na ovo što se dešavalo u Beogradu 17. januara, s tim što je te 1996. godine Beograd pružio snažni otpor ljudima koji su dovedeni sa strane. Ti ljudi su bili potpuno izbezumljeni, nisu znali šta ih je snašlo.

Na dan Putinovog dolaska izgleda niko nije izašao iz svoje kuće, u šta uključujem i sebe. Mi, Beograđani, ili ljudi koji nisu bili na tom mitingu, smo se osećali pomalo kao pod nekom vrstom okupacije, kao u situaciji da vladaju neregularni životni uslovi, da je bolje sedeti kod kuće, jer je opasno biti napolju.

RSE: Pretpostavljam da ste ono što se dešavalo pratili posredstvom medija. Kako ste uopšte doživeli atmosferu uoči Putinovog dolaska i tokom njegovog dolaska i sam taj doček koji je organizovan na ulicama Beograda?

Marković: Moram priznati da uopšte nisam pratio. Radio sam svoje poslove i nekako sam se izopštio iz cele te situacije. U poslednje vreme srećem dosta ljudi koji na sličan način žive i jednostavno beže u neku unutrašnju izolaciju, emigraciju, koja se tiče njihovih života i ograđuju se od onoga što ih okružuje.

Samo sam video fragmente i video sam da je to sve naravno bilo vrlo trivijalno. Mislim da je u celoj toj stvari najiskreniji bio sam Putin koji je pokušavao da se nekako izvuče iz te situacije u koju ga je gurao Vučić i društvo. Pokušavao je da izbegne da bude iskorišćen za njihove unutrašnje potrebe, ali izgleda da nije uspeo.

​RSE: Kako kao reditelj vidite tu predstavu koja je izvedena?

Marković: To je jedna opasna poruka. Meni se čini da se radi zdušno na totalnoj polarizaciji društva, na podeli društva na dve strane. Na jednoj strani su oni koji su potkupljeni ili koji su indoktrinirani, oni koji imaju od toga koristi, u šta spada i veliki broj kriminalaca i korumpiranih ljudi, korumpiranih na svim nivoima, od sudstva do uprava u pozorištima.

Ta grupa se konfrontira drugoj grupi ljudi koji sve to nisu i koji na neki način pokušavaju da budu drugačiji. Jedino što ta druga grupa ljudi sve manje ima načina da preživi sve ovo.

Svi znamo da se zapošljavaju jedino pripadnici vladajuće stranke, da imati hleba znači biti član Srpske napredne stranke (SNS). Jednostavno, za mlade ljude koji su otvoreni prema životu i nema mnogo šanse, osim da se učlane.

Propagandna mašina današnjeg režima pravi od svojih neistomišljenika teške neprijatelje i protivnike, satanizuje ih, kako se to kaže, tako da ovi ljudi su zapravo saterani u ćošak. Ta situacija, da jedna grupa ima prava da živi, a druga grupa da nema prava da živi, je vrlo gadna i mislim da to neće proći tek tako.

Pinoče neistomišljenike slao na stadione, ovi ih šalju u inostranstvo

RSE: Rekli ste, oni koji su za vlast, oni žive, ovi koji nisu, oni nemaju pravo da žive. Međutim, i nemali broj ljudi koji su uz vlast, a to smo videli i tokom mitinga na dan Putinove posete, bio je na neki način ucenjen da dođe, što nekim sitnim novčanim nadoknadama, paketima mleka ili šta već.

Marković: Oni imaju različite stepene onoga kako vezuju ljude. Od onih kojima puštaju da rade raznorazne kriminalne radnje bez kazne, do tih ljudi koje ste pomenuli, koji će za koru hleba da urade bilo šta. Oni prožimaju celokupno društvo na različitim nivoima korupcije. Ne znam u istoriji, zapravo, toliko korumpirano društvo.

U prethodnim totalitarnim državama se to rešavalo mnogo jednostavnije, nisu postojali tako perfidni sistemi potkupljivanja, ucenjivanja i tako dalje. Na primer, u Čileu bi neistomišljenike uterali u neki stadion, tu bih ih zatvorili, pa bi kasnije ti ljudi nestajali netragom. Sada se to dešava tako da naši dobijaju, od korice hleba do velike moći, a ovi drugi se polako marginalizuju, isteruju iz zemlje, ne idu na stadion, nego idu u Kanadu ili na Novi Zeland. Tako se društvo čisti od ovih koji su protiv nas i postaje jedna država koja će imati jednu Orvelijansku strukturu, kao što je već poznato.

​RSE: Jedno društvo funkcioniše i razvija se na nivou univerzalne kohezije, solidarnosti, humanosti. Da li vidite ikakvu šansu da ta dva sveta, u nekoj budućnosti, zajednički funkcionišu? Iz ovog razgovora naslućujem da mi do sada imamo samo tenziju koja ništa ne gradi.

Marković: Da, to je velika opasnost. Ovi su uspeli do te mere da podele društvo da se na jednoj strani nalaze potpuno različiti ljudi od onih na drugoj. Moguće da može doći do sukoba. To bi bila tragedija. To je uvod u pakao. To je uvod u Siriju.

Nadam se da do toga neće doći. Za sada nema toga, ali to visi u vazduhu. Podelite društvo oštro na potpuno nepomirljive delove – to je bomba.

RSE: Šta je ono što može da bude tačka spajanja, u kojoj bismo rekli: "Vi ste jedna politička opcija, mi smo druga, ali hajde da nešto zajednički uradimo"?

Marković: Šta može da spoji ljude koji su apsolutno moralno posrnuli (ne kažem da tome uzrok nije očajanje i situacija u kojoj se nalazimo) i druge ljude koji drže do moralnih načela? Šta može da ih spoji? Ne verujem da može išta da ih spoji. Mogu samo u nekim okolnostima ovi drugi da dođu na vlast i dođu u priliku da promovišu osnovna moralna načela i da pokušaju ove ljude da privole da to poštuju. Ništa drugo.

Ova vlast neće rešiti Ivanovićemo ubistvo

RSE: Veliki doček za Putina vlast je organizovala dan nakon memorijalne šetnje organizovane u Beogradu kao vid protesta zbog toga što godinu dana nije rešeno ubistvo srpskog političara na Kosovu Olivera Ivanovića. Nakon svega što znamo do sada o tom slučaju, a to je da nije bilo velikih pomaka u istrazi ni u Beogradu ni u Prištini, da li Vi kao građanin očekujete da ćemo doći do toga da budu procesirani i nalogodavci i izvršitelji tog zločina?

Marković: Ne očekujem. Mislim da se nikada neće saznati, osim ako ova vlast ne padne i ako ne progovore ljudi koji su involvirani u to. Mislim da je to višegodišnja praksa ovde. Mogao bih reći višedecenijska, da nestaju, recimo, novinari i da se nikada ne utvrdi ko ih je ubio.

To je jedna mašinerija spoja između, pretpostavljam, državne bezbednosti, sudstva i tužilaštva, koju neko kontroliše, a znamo ko je to, i ko ne dozvoljava da se sve to završi i da se sve to okonča. Prema tome, mislim da dok god je ova garnitura na vlasti, to se nikada neće saznati, prema tome ne treba ni očekivati.

​RSE: Kako vidite to što su najviši državni zvaničnici Srbije na dan godišnjice ubistva, učestvovali na pomenima, neki i po više puta, poput, recimo, direktora Kancelarije za Kosovo Marka Đurića? Istovremeno, državni vrh je podržao Srpsku listu i celu hajku koja je pratila Olivera Ivanovića uoči izbora na Kosovu.

Marković: Licemerje. To je kao kada mafija ubije nekoga, pa dođe kompletna na njegovu sahranu. To je to. To je pravilo igre.

Kada ste pomenuli Đurića, moram da kažem da sam veoma tužan zbog tog čoveka, zato što sam mu poznavao dedu. Njegov deda je bio Najdan Pašić, jedan značajan čovek, koji je bio u komunističkoj vlasti, ali se jako borio za ljudske slobode. Imao sam čast da ga lično upoznam. On je bio jedan veoma častan čovek, koji nije pripadao nikakvoj ideologiji, nije se borio ni za kakvu ideologiju. Kada vidim njegovog unuka, kako tako zdušno ponavlja sve te floskule, koje su mu nametnute, onda mi je jako žao.

​RSE: To je, čini se, paradigma vladajuće stranke da se kod svakog većeg događaja čeka da se, predsednik stranke i predsednik države, odredi o tom događaju, a zatim kreću epigonska ponavljanja onoga što je on rekao, sa manje ili više talenta za glumu?

Marković: Da i sa manje ili više poltronstva i podstiranja pod noge. Mislim da je jedna od karakteristika ove vlasti da je sastavljena od takvih ljigavaca, koji samo gledaju kako da se dodvore što više. Niko od njih nema svoje mišljenje. Niko se ne razlikuje uopšte. Niko nema bilo kakvu karakternu crtu, koja bi ga razlikova. Oni svi, kao papagaji, govore u slavu velikog vođe. Imaju određene zadatke i to je sve.

​RSE: Šetnju za Olivera Ivanovića organizovali su građani koji već nedeljama organizuju proteste "Jedan u pet miliona". Mnoge u ovdašnjoj javnosti su ti protesti podsetili na one šetnje iz 1996. i 1997. godine. Da li današnja okupljanja imaju kapacitet da donesu neke konkretne promene?

Marković: Koliko se sećam, to što se dešavalo 1996. godine nisu bile šetnje, to je bila jedna tačka koju su demonstranti zauzeli kod palate Albanije i nisu popuštali. Sa druge strane je bio kordon policije koji takođe nije popuštao. To je trajalo mesecima. Baš u ovo vreme, bila je oštra zima i ljudi su izdržavali, tu se niko nije 24 sata pomerao. U to vreme, postojala je jedna skoro nadčovečanska želja da se živi drugačije, da se živi izvan totalitarnog sistema.

Kada je Milošević pao i kada je prokockana šansa da se živi normalno, izgleda da ljudi više nemaju takvu beskompromisnu želju da žive drugačije. Oni protestuju, izražavaju, ja sam svake subote, bio sam i sada na ovome. To su ljudi koji dolaze da se druže, koji pokazuju jedni drugima da još uvek postoje i da još uvek u njima postoji želja za tim, ali niko od tih ljudi nije naročito viknuo ili uzviknuo neku parolu, niko nije ništa preduzeo. Ti zahtevi su se jedva formulisali posle par nedelja.

Mislim da je cela stvar dosta mlaka i da ovako neće uspeti da pobede. Vučić ide na to da iznuruje te ljude i da će se ti ljudi rasturiti. Jedne subote će doći 500 ljudi i otići će kući. Ali ono što je sigurno, to je da ipak postoji to jezgro građansko, ipak postoji, nije uništeno. Još uvek mislim da ima nade. Kako će se ona ispoljiti, svakako drugačije nego 1996. godine.

Tolerišući nedemokratske režime, Evropa će se sama urušiti

RSE: Kako i sami kažete, na današnjim protestima nema te vrste energije koja je postojala pre dvadesetak godina. Šta nam to govori?

Marković: Govori da smo stvarno u jezivoj situaciji. Niko u svetu ozbiljno ne ugrožava ovu vlast. Ova vlast je u odličnim odnosima sa svim totalitarnim vlastima u okruženju, na primer u Mađarskoj i Turskoj, pa evo vidimo i u Rusiji. Prema tome, ona je zacementirana prilično dobro. Bojim se da nikakvi izbori nju neće oboriti, zato što apsolutno kontroliše sve. Najpre preko 90 posto kontrolisanih medija, zatim preko vrlo sumnjivih prebrojavanja glasova, preko biračkih spiskova, koji su takođe krajnje sumnjivi. Oni neće dozvoliti da odu sa vlasti putem izbora.

Mislim da je jako dobra odluka, ako je odluka opozicije, ili ljudi koji su protiv ove vlasti, da se bojkotuju izbori. Neka oni budu 100 posto u Skupštini, pa ćemo da vidimo šta će da se desi. To bi bila jedna zaista bizarna situacija usred Evrope. Toga nije bilo čak ni u Albaniji za vreme Envera Hodže. To će se desiti ovde. Onda se može desiti neka promena. Jednog trenutka mislim da Zapad koji ga podržava mora da odustanu od njega, da vidi šta je napravio od jedne zemlje. Ipak se mi nalazimo u Evropi, mi nismo Azija niti Afrika i ne verujem da će Evropa dozvoliti da mi potpuno postanemo neka džungla.

​RSE: Ipak, Evropa toleriše još uvek Viktora Orbana koji, najblaže rečeno, vodi tvrdu populističku i nacionalističku politiku?

Marković: Ko će ih razumeti. To je politika egoizma, to je politika, ono što ja imam interesa, je najbolje, bez obzira kakav tamo neki Orban ili Vučić vladali. Ako meni to odgovara, ja ću to da podržavam. Taj egoizam je nešto što je odvratno. To je nešto što može čak da ubije Evropu.

Vi morate, ako ste napravili jednu zajednicu kakva je Evropska zajednica da vodite računa o nekim idealima, o nekim osnovnim vrednostima koje morate braniti. Ako vi ne branite u Evropi demokratiju, ne branite pravo da se drugačije misli, nego tolerišete ljude koji to gaze, onda ste vi sami deo toga.

​Ova vlast neće pasti na izborima

RSE: Vratimo se na opozicione proteste. Deo javnosti, čak i one koja je naklonjena tim protestima, ima problem što na njima šetaju i ekstremni desničari, poput pokreta Dveri i sličnih. Da li udruživanje svih snaga sa jednim ciljem, a to je promena aktuelne vlasti, može biti mač sa dve oštrice?

Marković: Pokušaću na to da odgovorim svojim primerom. Mene niko nije tamo zvao, niko mi nije ponudio sendvič. Na internetu sam pročitao da je to u subotu u 18:00 sati. Od tada idem. Dolazim sam sa svojom ženom, sa porodicom, ljudi dolaze sa decom i mi hodamo. Mi hodamo zbog nas, a ne zbog drugih stranaka. Prve večeri, kada je bio otkazan govor Mire Karanović i Duška Vujoševića, video sam jednu grupu četnika sa kokardama i crnim šajkačama. Uplašio sam se od toga prizora. Posle toga više nisam video toliku prevagu.

Svako ima pravo da dođe, kao što ja imam pravo. Ne mogu da zabranim Dverima da dođu, pogotovo ako ne traže od mene da ih podržavam. To je jedna vrlo prijatna i demokratska kombinacija. Mislim da svako ima pravo tu. Zašto ne bi i desničari učestvovali u tome, pogotovo ako oni nisu organizatori, ako to nije pod njihovom kapom.

​RSE: Da li te šetnje mogu na kraju dovesti do toga da se ta snaga pretoči u neku političku moć, u moć na nekim izborima, gde bi neka stranka dobila podršku?

Marković: Još uvek ne verujem u preokret putem izbora. To je nemoguće u ovim okolnostima apsolutne kontrole svega, od biračkih spiskova, do biračkih mesta, do medija i svega toga. Uopšte ne verujem u pad ovoga režima putem izbora.

RSE: Da li je onda ulična promena vlasti jedini izlaz koji trenutno vidite?

Marković: To je jedan od izlaza, a drugi izlaz je da se desi nešto što bi se desilo unutar njih, da dođe do nekog raslojavanja. To su sve hipoteze. Ovi ulični protesti su sve osim revolucije. Dobro je što je tako. Nema nikakvog sukoba, niko se ni sa kim, za sada, nije potukao. Ovi koji sada demonstriraju, neće nikoga nasilno rušiti. U to sam siguran.

​RSE: Podržali ste kandidaturu Saše Jankovića – koji je na predsedničkim izborima 2017. godine sa osvojenih 17 odsto glasova, izgledao kao jedina ozbiljna opozicija predsedniku Vučiću. Kako ste doživeli tako naglo topljenje njegove političke figure?

Marković: Ne znam, ni meni to nije jasno. Mene je njegova ostavka na mesto predsednika Pokreta slobodnih građana, zapanjila. Za to sam saznao preko medija.

RSE: Niste očekivali taj potez?

Marković: Nisam očekivao i ne znam šta se tu desilo. Morate njega pitati. On je bio dužan da na neki način to objasni. Vrlo je čudno preko noći doneti takvu odluku i ne obavestiti nikoga pre toga od ljudi iz Pokreta slobodnih građana. Da li se tu radilo o nekoj drami koja ima lične obrise, ili o nekim pretnjama... Ne znam. Ne mogu ništa da kažem o tome, jer nisam obavešten.

​RSE: S obzirom na to da je dug spisak javnih ličnosti sa kredibilitetom koje su podržale Sašu Jankovića i njegovu kandidaturu, da li mislite da nakon ovog poteza će biti teže da se intelektualna javnost uključi u politička zbivanja i da stane iza nekog budućeg kandidata?

Marković: Ponavljam, ne verujem da ikakav kandidat, na bilo kakvim izborima…

RSE: Govorim o hipotetičkim izborima.

Marković: Ne verujem uopšte u to. Nije ni potrebno. Nema šanse da se to desi. Samo drugi put je moguć.

Višedecenijska spirala sunovrata

RSE: U moru informacija i afera kojima je javnost u Srbiji svakodnevno bombardovana, čini se da je u zaborav otišla prodaja filmskog giganta – Avala filma i filmskog fonda te kuće, za manje od devet miliona evra firmi o kojoj se vrlo malo znalo. Vi ste to tada nazvali pljačkom veka. Kako bi ste, četiri godine kasnije, ocenili odnos vlasti prema kulturi?

Marković: Ne samo tada, ja sam dug period života pokušavao da se suprotstavim nasrtajima na to. Ne radi se o filmskom fondu. To nikome ne treba. Taj koji je to kupio bi se rado otarasio tog filmskog fonda. Tu se radi o prostoru. To je skoro 18 hektara zemljišta usred grada. Neko je za devet miliona evra kupio 18 hektara i grdne zgrade tu. To je grabež. I to se nije samo tad desilo.

​RSE: Tako je, 2008. godine je prodat Dunav film, i to istoj osobi koja je godinama kasnije kupila Avalu film.

Marković: Očigledno je tu neko imao vezu sa "demokratskom" vlašću i kupio to džabe. Kada govorimo o prethodnoj vlasti, ona je pokazala mnoge slabosti. Svi znamo da nije napravljena lustracija, što je težak propust i teška glupost. Izgleda da je veliki broj ljudi tada bio korumpiran i da je nastojao da se obogati putem vlasti. Ovo što nas je zadesilo, je ta spirala moralnog pada i ljudskog dostojanstva. Ovo je finale nečega što traje već dugo.

Mi smo decenijama već u toj spirali sunovrata. Ovde se veoma pažljivo radi na rušenju temelja civilizacije, ne samo u umetnosti, nego i obrazovanja. Sve se to polako urušava. Mislim da se radi planski na tome da se ljudi dovedu u jedan primitivni oblik, da žive bez civilizacije.

Citiraću Tomaša Garika Masarika, filozofa koji je bio predsednik Čehoslovačke. On je kao filozof u razgovorima sa Čapekom rekao: "Civilizacija je pitanje dogovora. Neki ljudi, na nekom mestu se dogovore da hoće da žive civilizovano i onda počinju da grade civilizaciju. Ukoliko tog konsenzusa nema, nema ni civilizacije". Mislim da tog konsenzusa ovde nema i da ideal civilizovanog društva i dostojanstvenog života je prošlost.

RSE: Da li je to završena priča ili imamo neke šanse?

Marković: Zavisi. Vi imate šanse, ja nemam. Vi imate dva ili tri puta manje godina od mene. Pokušajte da se za svoje šanse izborite. Ja, nažalost, mislim da nemam više vremena.

RSE: Ipak, imate vremena da radite. Vaš roman "Beogradski tri" je ušao u najuži izbor za ovogodišnju NIN-ovu nagradu. Pre tri godine snimili ste Vaš poslednji film "Slepi putnik na brodu ludaka". Da li pripremate novi igrani film?

Marković: Sada sam snimio jednu mini seriju koja se zove "Delirijum tremens" i od toga smo napravili film. Film će biti prikazan na Festu. U poslednje vreme mi je izašla knjiga i taj film i ta mini serija. Žalim se na godine, a radio sam više nego ikada. Neki put sebe optužujem da sam "workaholic" i da bežim u rad od stvarnosti. Ali, šta drugo mi preostaje.