U Intervjuu nedelje Dušan Ivković, jedan od najuspešnijih evropskih košarkaških trenera svih vremena, za Radio Slobodna Evropa (RSE) govori kako vidi situaciju u ovdašnjem društvu, aktuelnom trenutku domaće i evropske košarke, i zašto je javno podržao predsedničkog kandidata Sašu Jankovića.
Ivković: Pred ove predsedničke izbore ja sam defakto prvi put u Beogradu, u svojoj zemlji, posle dugog niza godina odsustva, shodno mom trenerskom poslu, tako da sam bio u prilici da na neki način ispratim i izanaliziram predsedničke kandidate. I po meni, jedini i najispravniji kandidat svih građana Srbije je Saša Janković. Dajući njemu podršku nisam mogao da pretpostavim da ću se na neki način naći u žiži interesovanja, a to je prouzrokovano svim onim što se prethodno dogodilo. Odnosno, dajući podršku Saši Jankoviću na njegovoj konvenciji nisam mogao ni da pretpostavim da će tabloidi bliski vlasti da se obruše na mene sa iznošenjem niza lažnih materijala i da ću da dođem u situaciju u kojoj sam se našao. Verovatno da u našoj zemlji vlada jedna atmosfera straha i verovatno je da bi se mnogi ljudi povukli. Međutim, mene je to na neki način još više približilo Saši Jankoviću tako da ću na ovaj način do kraja, u punoj meri, da budem aktivan i ispratim njegovu predsedničku kampanju.
RSE: Kako se osećate nakon svega?
Ivković: Ne plašim se. Ja se još više osećam ponosnim, ali na neki način se osećam jadno i poniženo nakon gomile laži na moj račun. Time je dokazano da u ovoj zemlji ne postoji pravo glasa, jer ko god da progovori i kaže bilo šta što nije u interesu vlasti, taj postaje neprijatelj i strani plaćenik. Ponosan sam na tu situaciju, jer svi znaju da ja to nisam.
RSE: Vaš kolega Duško Vujošević, bivši trener Košarkaškog kluba Partizan, izjavio je da je revoltiran jer vas „provlače kroz blato“. Kako to komentarišete?
Ivković: Dule je moj dugogodišnji kolega i, u svakom slučaju, kod nas sportista postoji jedan fer plej. Zahvalan sam mu da je procenio situaciju tako kako jeste i da je dao podršku Saši Jankoviću. Što se mene tiče ne bojte se, ja ću da se izborim sam.
RSE: Kako vidite da ste se vas dvojica, koji ste sportski radnici, obratili na taj način?
Ivković: Postoje mnogi ljudi koji bi rekli, ali nemaju šansu da kažu. Danas, u apsolutnoj kontroli medija, ja ne bih želeo, pošto sam ovo rekao, da se izdvojim iz građana i građanstva i da budem nešto drugačiji. Ne, ja sam deo ovog grada i Srbije, ovo što sam rekao je bila moja građanska obaveza. Da se ne ponavljam, na konferenciji za medije, koju sam sazvao baš u vezi ovih napada, rekao sam da sam obavezan i prema mojim precima, prema ovoj državi i prema ovoj zemlji.
RSE: Da li ste Vujošević i vi neka vrsta Don Kihota?
Ivković: Ne. Ja ne želim da budem Don Kihot. Moj je zadatak u jednoj neravnopravnoj borbi, ako možemo i tako da kažemo, Davida i Golijata, gde Vučić koristi apsolutno kompletan državni aparat, sve moguće infrastrukture, gde Saša Janković u kampanji nema skoro nikakvu mogućnost da dođe do bilo kakve reklame na RTS-u jer jednostavno ne postoji novac. U ovoj situaciji ja gledam na dve stvari. Prva je kratkoročna, a to je sama podrška Saši Jankoviću gde se mi stvarno borimo. Gledam na to u sportskom žargonu i duboko verujem da će on da pobedi na ovim izborima. A ona dugoročna je da na neki način razbudimo svest ljudi i usmerimo ih da počnu da veruju u nešto što je realna budućnost ove zemlje.
RSE: Koncert popularnog pevača Vlade Georgieva otkazan je u Smederevu nakon što je on, kao i vi, podržao predsedničkog kandidata Sašu Jankovića. Šta mislite o tome?
Ivković: To ništa nije iznenađujuće. Vlast se ponaša totalitarno, bahato i ovi izbori su upravo napravljeni zbog toga. Gledajući ustavna prava predsednika, da dođe do jedne apsolutne dominantne totalitarne, diktatorske vlasti. To mi liči na neki način na referendum koji treba da bude 16. aprila u Turskoj. Takva je procena vlasti i oni to podržavaju jednoglasno, a mi kao građani treba da se izjasnimo da li to prihvatamo.
RSE: Da li sebe vidite kao izdajnika ili kao patriotu?
Ivković: Ja vidim sebe kao običnog građanina koji pre svega voli ovu zemlju i ovaj grad. Ne kažem da je moj, ali rođen sam u njemu, ovaj grad mi je praktično dao sve, od domaćeg vaspitanja koji su mi dali moji roditelji, preko školovanja i svega ostalog, pa ne mogu da ne volim ovaj grad. A kako vidim sebe? Vidim da sam ispunio građansku dužnost. Da to nisam uradio u ovoj meri i da sam se ugajbirao u mom domu i bio blizak lokalnoj samoupravi Opštine Zvezdara, verujte mi jako bih se loše osećao; kao uljez koji ćuti, živi kao biljka, kao i većina tih preplašenih, napaćenih i ugnjetenih ljudi. Kao što kaže: kako raja? Pa raja, kaže, samo što ne padne. A ovaj kaže, pa podigni malo harač. Počeli su, kaže, da se okupljaju. Pritegni malo... Ja sam upravo deo te raje.
RSE: Spremate oproštajnu utakmicu u junu u Beogradu kao krunu vaše bogate karijere. Planirate dolazak velikih evropskih i svetskih igrača košarke i legende NBA lige, Grega Popovića. Da li sve ide po planu?
Ivković: Bilo je raznoraznih razmišljanja. Ovo sada govorim prvi put. Zvonko Šimunec, kao jedan iskusan novinar i reditelj koji je radio i pravio raznorazne dokumentarne filmove, manje više iz grupe sportista košarkaša, rekao mi je istog momenta, još prošle godine, da je obezbedio saglasnost opštine Palaio Faliro u Atini, tamo je Olimpijakosova sala, tamo je gradonačelnik Hadzidakis, da napravimo jednu oproštajnu utakmicu. Svi grčki klubovi u kojima sam radio rekli su da bi se utakmica zvala, „Hvala ti, Dudo“. Rekao sam da sam radio u toj zemlji možda više klupskih sezona nego u ovoj, ali da bih to ipak radije napravio u Beogradu. Prema tome, ovog momenta ono što ja mogu da kažem, normalno bi bilo u nekim civilizovanim zemljama da grad i Ministarstvo sporta, grad, košarkaški savez, stanu iza te organizacije. Mislim da su u ovom momentu ti ljudi protiv toga. Posle slučaja Vlade Georgieva ne plašim se da ću ja da se obrukam, sigurno je da će da bude humanitarna utakmica i sve što će se događati posle utakmice, ali se bojim da se moja zemlja ne obruka i da nekog momenta možda nestane struje ili tako nešto. Drugo, da bi sama publikacija, da bi ta utakmica ispunila namenu kao humanitarna, ja očekujem da će da bude utakmica koja će da poprimi rekordne prihode. Da li ljudi koji vode marketing, logistiku i sve ostalo mogu da se ovog momenta okrenu apsolutno organizaciji te utakmice pod pritiscima. Ja u tom slučaju sigurno mogu da pomislim i da kod mene ovog momenta postoji jedna objektivna strepnja.
Obavio sam određene razgovore u Atini sa košarkašima. Isto tako planiram mnogo gostiju iz Amerike. Direktno sam razgovarao sa Gregom Popovićem neki dan i otprilike mu dao termin. Sad tu postoji određena problematika koja je vezana za kalendar naše lige. Zavisno od plasmana Crvene zvezde. Poučen iskustvom Vlade Georgieva sigurno da razmišljam da će ići vrlo teško, ne kažem da će da nestane struje pred utakmicu, ali da li ću ja moći da na adekvatan, kvalitetan način, marketinški i logistički pripremim tu utakmicu, to baš nisam siguran.
RSE: Kakva je košarka danas u Srbiji?
Ivković: Sport je ogledalo države. Stanje u državi se verovatno najviše reflektuje na sport. Ovog momenta, gledajući košarku, potrebno je da imamo jednu kvalitetnu ligu. Bilo je tu šansi, bilo je puno stvari gde sam i ja učestvovao ne bi li smo dobili ligu, gde bi naši mladi igrači imali mogućnost da rade, treniraju i stasavaju. Ova naša profesionalna liga (KLS) gde igraju igrači pod ugovorima, u objektivno je dosta teškom stanju. Stanje je dosta loše jer mnogo igrača igra sa otvorenim ugovorima, s obzirom da ti igrači gledaju na koji način bi mogli, ako dobiju neku pristojniju ponudu, da odu negde u inostranstvo da igraju.
Jokić je košarkaški vunderkind
RSE: Trenirali ste Divca, Paspalja, Dražena Petrovića, Stojakovića, Kukoča, Savića, Danilovića, Rađu. Zašto je sa njima košarka bila tako moćna i da li takva može da bude danas u Srbiji?
Ivković: To je kompleksno pitanje. Trenirao sam ja i Kićanovića i Dalipagića i ti svi igrači nisu bili sa manje talenta. Skoro sam to u Americi pričao, jer tada nije postojao interes za, kako kažu Amerikanci, internacionalne igrače. Ali očigledno da je danas kompleksna situacija. To pitanje traži dublju analizu i dublji razgovor. Mi više nismo Jugoslavija, Srbija je jedna mala zemlja u potpuno dugačijim uslovima, gde nemamo rešeno finansiranje sporta i nemajući kvalitetnu ligu mnogo je teško da stvaramo superstarove. Oni se uglavnom danas stvaraju kroz NBA ili neke strane klubove. Odliv najtalentovanijih igrača nije samo kad stignu kvalitet ili približno kvalitetu NBA. Oni odlaze mnogo ranije, i u najranijoj mladosti, čim budu evidentirani i statistički, bilo u inostrane klubove, gde menjaju košarkašku nacionalnost, ili u srednje škole, koledže u Americi. Krajnja instanca je gde bismo svi mi bili sretni i ponosni kako nam igrači odlaze u NBA. To je veliki problem i šire, to je problem Evrope. Ove odlaske - ono što se desilo od mladih igrača iz prošle godine kao što je recimo Abrines, kao mladi češki igrač iz Barcelone, kao što je Jokić, kao što je najava za Dončića za godinu dana - mislim da Evropa teško može da izdrži. Da ne govorimo samo o Srbiji. Doći će do naglog pada kvaliteta u Evropi, biće dominantniji osrednji i ispod kvaliteta američki igrači.
RSE: NBA karijera Nikole Jokića je u usponu, košarkaški je eksplodirao već u drugoj sezoni najjače lige sveta. Šta mislite o njemu?
Ivković: Ako može kroz život da se definiše vunderkind, onda je u košarkaškom smislu to sigurno Jokić. Sa vrlo malo košarkaškog iskustva, od Sombora, preko Vojvodine i Mege, on je uradio nešto što niko nije ni približno očekivao.
RSE: Kako ga vidite dalje?
Ivković: To ćemo da vidimo. Da pratimo...
RSE: Život svih košarkaških asova sa kojima ste radili, njihovo druženje i odnos prema sportu, bili su su specifični za vreme nekadašnje Jugoslavije. Da li današnje generacije mogu iz toga nešto da nauče?
Ivković: Opet ulazimo u jedno kompleksno pitanje. Znate zbog čega? Vremena su se promenila i mislim da u današnjem momentu življenja mladi igrači, kada trebaju najviše da rade, da su pod neviđenim pritiskom. A to je pritisak menadžera, skautera, i na neki način porodice, uz nedostatak kvalitetnih trenera i kluba koji bi ih zaštitili. To su bila druga vremena i ja sam jako sretan čovek jer sam imao sreću da radim sa najboljim igračima iz raznih generacija. Tu je bila zlatna generacija, pa onda generacija igrača koji su otvorili vrata NBA, pa su bili i ovi igrači za koje možemo da kažemo na nivou same Srbije, kao što su Teodosić i drugi. Velika je razlika. Prvo, mi nismo više Jugoslavija, mi smo jedna mala zemlja, Srbija. Mene to brine, nemamo adekvatne uslove za talente i potencijale i za samo iskustvo košarkaške škole da bi razvijali mlade igrače, odnosno da bi ih zadržali u zemlji i napravili kvalitetnu ligu.
Facebook Forum