Izbegličku krizu može rešiti isključivo okončanje rata u Siriji, istakao je u razgovoru za RSE Kirpatrik Dej, iz Međunarodnog komiteta za spasavanje, nevladine organizacije koja širom sveta pomaže izbeglima na njihovoj ruti ka zapadnoj Evropi. Ovaj iskusni humanitarac, koji je poslednjih 20 godina proveo pomažući ugroženima u Ruandi, Zairu, Bosni i Hercegovini, Kosovu, Makedoniji, Istočnom Timoru, Iraku, Avganistanu, trenutno je angažovan na zbrinjavanju izbeglica sa Bliskog istoka u Grčkoj. Dej za RSE analizira izbegličku krizu, pokušaje međunarodne zajednice da je ublaži, na osnovu iskustva sa terena.
RSE: Humanitarac ste koji izbegličku krizu prati od njenog starta. Ona nije otpočela pre nekoliko meseci.... Na izvoru – Bliskom istoku, to se dogodilo pre nekoliko godina. Imate li utisak da je svet na početku posmatrao skrštenih ruku i koliko je to otežalo stvari?
Dej: Veoma je jasno šta je uzrok izbegličke krize: rat u Siriji koji ne prestaje. A stvari se dodatno pogoršavaju. Uprkos tome što je svet u neku ruku uspeo da odgovori na tok izbeglica u regionu: u Jordanu, Turskoj i Libanu iskreno mislim da smo svi morali učiniti više. Poslednja tri meseca bio sam u Grčkoj, a većinu tog vremena sam proveo na ostrvu Lezbos. 50 odsto izbeglica koje pristižu na Balkan polaze sa tog malog ostrva. Prvo sam bio zbunjen jer je 80 odsto Sirijica. Mislio sam da pristižu iz kampova, uglavnom iz Turske. Ali oni tek napustili Siriju i to pre nedelju ili mesec dana. Tragično je to što su mi ponavljali da je Sirija zemlja u kojoj je nada umrla. Mnogi od njih su uvereni da se nikada neće vratiti. Potom pogledaju u svoju decu s nadom da će ona moći da se vrate. Direktna posledica kolektivne nesposobnosti međunarodne zajednice da okonča rat u Siriji je aktuelna izbeglička kriza.
Najvažnije od svega je obnoviti diplomatske napore za pronalaženje rešenja za sirijsku krizu. Istovremno, očajnički nam je potrebno više humanitarne pomoći u tom regionu. Dodatno nas muči to što bi izbeglice iz kampova ili naselja u Turskoj, Libanu i Jordanu mogle da se pokrenu. Što bi značilo dolazak još četiri miliona ljudi. Kao što možda znate World food programe nedavno je obustavio distribuciju hrane izbeglicama u Jordanu i Libanu. To bi upravo mogao biti okidač da krenu ovamo.
Okončanje rata u Siriji mora biti prvi prioritet, uz to je međutim i problem već predugi boravak Sirijaca u kampovima širom Bliskog istoka. Širom sveta videli smo kako na ljude utiče dugotrajni život po izbegličkim kampovima, dok se sa druge strane ne čini ništa na stabilnosti.
RSE: Kako biste opisali iskustva sa ljudima koji su tek tako, odjednom morali da ostave sve iza sebe i spašavaju živu glavu?
Dej: Najpre, kada razgovarate sa njima shvatite da je to uglavnom srednja i viša srednja klasa. To su doktori, advokati, jako dobro obrazovani. Zauvek ću pamtiti razgovor s jednim izbeglicom koji je studirao englesku književnost. Govorio je savršen engleski, verovatno bolji od mog. Razgovarali smo o tome koji mu je omiljeni engleski pisac. Nikad to nisam radio ni u jednom izbegličkom naselju.
To je nešto što treba imati u vidu, jer ljudi se boje ove izbegličke krize. Veliki broj ljudi dolazi i oni se plaše da će izbeglice doneti kriminal i slično. U ovom trenutku, to je daleko od istine. Čak i na malom ostrvu Lezbos. Ovo nije nova kriza, događa se barem poslednjih pet godina i lokalni volonteri su delovali skoro samostalno, bez ikakve međunarodne pomoći. Razlika je ove godine u tome što su brojke značajno veće. Ali, kada pitate tamošnje volontere i lokalne vlasti: 'Možete li se setiti jednog zločina koji su u poslednjih pet godina počinile izbeglice?', svi zaćute na trenutak i kažu: 'Možda se dogodio jedan 2012.' To se desilo nakon što je na stotine hiljada ljudi prošlo kroz to ostrvo. Uz malo policije i bezbednosnih mera, oni nisu počinili nikakav zločin.
RSE: Koliko su susedne države u koje su prebegli imale razumevanja za strahote koje su ih snašle? Mislim tu na Jordan, Liban.....
Dej: Razumevanja ima do određene tačke. Te dve države imaju dugu istoriju zbrinjavanja izbeglica. To ih je čak i demografski promenilo što je stvar koja nije prošla bez izazova. Konkretno, Jordan je udomljavao Palestince, potom Iračane, a sada i Sirijce. Inače ja živim u Jordanu, a statistike kažu da je svaki četvrti ili peti stanovnik prestonice Amana izbeglica iz Sirije. Što duže rat bude trajao a međunarodna pomoć susdenim državama se bude smanjivala, podizaće se tenzije. A ono što sam već čuo je da izbeglice iz Jordana pokušavaju da se vrate u Siriju, odakle nameravaju put u Tursku, kako bi stigli do Evrope. Takođe znam da Sirijci iz Libana nastoje da dođu do Turske kako bi i oni na kraju stigli do Evrope.
RSE: Pratili ste ljude na njihovim izbegličkim rutama. Bili ste im saputnik kroz Tursku, očevidac napetosti na ostrvu Lezbos i intervencije vojske i policije. Njihov put kroz Makedoniju je takođe bio težak. Ljudi sa kojima smo razgovarali na terenu govorili su nam da su upravo u tim zemljama, ne računajući naravno Mađarsku, imali najgori iskustva. Šta to govori o stepenu empatije među ljudima?
Dej: O tome mislim dvojako: ova kriza iz pojedinih ljudi i vlada izbacuje najgore, a opet iz nekih drugih ljudi samo najbolje. Na grčkim ostvrima Lezbos, Kios, Samos i Kosu koje prihvataju najveći broj izbeglica upoznao sam najneverovatinju mrežu volontera. Morate imate u vidu da to čine u jeku spostvenih ekonomskih problema, kada ni svoj novac nisu mogli podići iz banaka. U razgovoru sa njima pominjao sam da mi je žao što se to događa njihovoj zemlji, odgovarali su: ‘Šta se tu može, moramo biti ljudska bića’.
U Makedoniji postoji posvećena ali maloborjna mreža volontera. Potrebno je da ih bude više. Ipak bio sam prilično iznenađen stepenom posvećenosti, velikodušnosti i razumevanja volontera i entiteta vlasti u Srbiji. Ono što moram da kažem je da vlasti pojedinih država kroz koje izbeglice prolaze treba da imaju sličan nivo humanosti u svojim politikama. Nažalost talas izbeglica pristiže u trenutku političke krize u Grčkoj, a sada je aktuelno i politiziranje oko izbora u Hrvtaskoj. Da ne govorimo o Mađarskoj, čiji tretman izbeglica je bio sve, samo ne human. Jednostavan odgovor bi bio: pod jedan tretiraj izbeglice kao judska bića i pod dva nemoj politizovati krizu.
RSE: Za Srbiju važi da se dobro ophodila prema izbeglima, što ovdašnja vlasti neprekidno ponavlja i stavlja u prvi plan. Je li to zaista u potpunosti tačno? U jednom izveštaju HRW-a navodi se da su u Srbiji zlostavljali policajci i da su im iznuđivali novac?
Dej: Ne mogu baš da govorim o svakom pojedinačnom slučaju zlostavljanja, ali u odnosu na jednu uopštenu skalu zlostavljanja, mislim da se Srbija pokazala mnogo bolje u odnosu na Makedoniju i Mađarsku. Ali budimo iskreni na svakoj stanici i na bilo koji način na izbeglicama se zarađuje. Uzmimo na primer to da ih bije glas da imaju novaca. Pa tu kreću priče nose skupe telefone..... hajde da zastanemo..... Ljudi na Balkanu znaju šta znači biti izbeglica i kako se zbrinjavaju. Ako bežiš iz svoje zemlje u koju misliš da se nikad nećeš vratiti ponećeš sav novac koji imaš da bi počeo život ispočetka. Kakve veze tvoj skupi telefon ima sa hororom od koga bežiš? Takođe podvlačim: da li su izbeglice teret ili izazov za resurse država koje ne raspolažu sa previše novca? Nesumnjivo da! Uzmimo kao primer malo ostrvo Lezbos u Grčkoj. Izbeglice tamo nisu mogle da troše novac jer je bilo ilegalno bilo šta im prodati pošto ih je zakon tretirao kao ilegalne migrante. Nisu se mogli voziti kolima ili autobusima sve do izmene propisa koja se skoro dogodila. Istovremeno, tvrdim da su izbeglice nešto najbolje što se dogodilo grčkom privatnom sektoru. Na primer trajekt: mora se kupiti karta da bi se napustilo ostrvo. Ona košta minimum 50 evra. S obzirom na to koliko izbeglica je do sada tamo prošlo trajektna kompanija je zaradila petsto miliona evra.
RSE: Srbija nikada nije posegla za ograđivanjem? Kako tumačite taj potez mađarskih vlasti (osim za dnevno političke upotrebe) koji su potom preuzele i slovenačke...... Kada izbeglicama sa Bliskog istoka i drugih država te zemlje nisu destinacija, već zemlja tranzita?
Dej: U poslednjem delu pitanja izneli ste poentu. Reč je o zemljama tranzita. Pošto izbeglice samo prolaze, teško mi je da shvatim zašto se podižu ograde? Takođe mislim da je Mađarska zaboravila na svoju skoru prošlost koja se odnosi na njene izbeglice i dobrodišlicu koju su im upriličile susedne zemlje. Mađarska ne tretira izbeglice kao ljudka bića. Kada vidite snimke koji prikazuju ljude u kavezima kojima se dobacuje hrana je li to Evropa u kojoj se nalazimo? Uopšte ne moramo ovde da govorimo o Šengenu i otvaranju granica ili bilo čemu drugom. Podizanje zidova je jako loš potez i veliki korak unazad.
RSE: Hrvatska se trenutno nalazi u osetljivom momentu....... Zamenila je Mađarsku kao glavnu tranzitnu zemlju. Talas izbeglička krize pogodio je tokom predizborne kampanje, a opozicija ga koristi kao jedno od svojih oruđa. Pršte optužbe da se sistem prihvata urušio posle dva dana, to tvrde kako opozicione stranke, tako i susedna Srbija. Izbeglička kriza je između dve države eskalirala u međudržavni spor..... Kako međutim stvari izgledaju na terenu? Je li Srbija zaista organizovano dopremala izbeglice pred hrvatsku granicu, za šta je Hrvatska optužuje, i je li njen sistem za prihvat bio toliko loš? Ili je jednostavno bilo previše ljudi?
Dej: Obišao sam Šid. Zvanični prelaz bio je zatvoren za sve, ali ne mislim da je neka velika tajna da izbeglice prelaze kroz kukuruzišta u Hrvatsku. Da budemo iskreni, slična je situacija na prelazu između Makedonije i Srbije. Ljudi prelaze na ilegalnim ili neformalnim graničnim prelazima. I to se može koristiti kao izgovor zašto nisu svi registrovani. Ali u ovome je poneta da budemo potpuno otvoreni: Hrvatska je bila šokirana brojem ljudi koji su nagrnuli u jako kratkom periodu. Kao što je bila i svaka druga..... Grčka i čitava Evropa su zatečeni obimom ove krize. Govoreći ovo, napominjem da zatvaranje granica nije rešenje. Nemojmo politizovati problem izbeglica i koristiti ga za razbuktavanje tenzija s ciljem postizanja političkih poena.
RSE: Hrvatske vlasti međutim optužuju Srbiju da organizuje transport isključivo na Hrvatsku granicu?
Dej: To trenutno čine, kako nadležni u Srbiji, tako i nevladine organizacije angažovane u pomaganju. Slično su postupale grčke vlasti kada je reč o Makedoniji, ili hrvatske prema Sloveniji. Upiremo prste jedni u druge zbog jako sitnih stvari što zamagljuje pravi problem. Ovde se radi o masovnoj krizi koja je rezultat rata kojim se niko ne bavi već pet godina. Sirija je potpuno ispražnjena njeno stanovništvo je u pokretu i traže sigurnost. Legitimno je u ovom slučaju uprti prst u Nemačku koja je, podsećam, saopštila da će primiti 800 000 ljudi. Podrazumeva se da su oni na koje se to odnosi takve informacije mogli pročitati u vestima, na Fejsbuku i naravno da su toga bili svesni. I tumačili da im je to mogućnost da dođu. Tek tada su Nemačka i ostatak Evrope shvatili kolike su razmere ovog problema i koliko ljudi bi moglo doći. I sada smo na EU samitu videli da su se predomislili, najavivši prijem i raspoređivanje 120 000 ljudi. Moje pitanje je: Šta se desilo sa ostalih 680 000 ljudi za koje je Nemačka rekla da će prihvatiti. Jer mnogo će ih više biti od 120 000. Tako da, sve dok Evropa ne bude imala plan čiji deo moraju biti i Sjedinjene Države...... Moramo biti iskreni: trenutno nema nikakvog plana. Oni pokušavaju da ga naprave, a deluje kao da grade avion koji istovremeno leti. Dakle sve dok ne bude plana koji se jasno odnosi na sve susedne države i koji će se naravno ispuniti očekivanja izbeglica, upiranje prstima na lokalnom nivou će se nastaviti. Jer krizom su pogođene Hrvatska, Srbija, Makedonija i Grčka. Jer, Evropa nema plan.
RSE: Nesumnjivo, među izbeglima ima i takozvanih ekonomskih migranata koji su iz svojih država pobegli zbog života na ivici egzistencije. Kako se to vama čini kao argumentacija za povlačenje ektremnih poteza, poput podizanja zidova, u izbegličkoj krizi?
Dej: Najjednostavniji odgovor na to mogao bi biti da se radi o obmanjivanju. Iz prve ruke vam mogu reći, pošto sam svedočio dolascima ljudi da su većina izbeglice, a ne ekonomski migranti. Po statistici UNHCR-a od onih svih ljudi koji su stigli u Grčku 85 procenata su izbeglice. Od toga je 80 odsto ljudi iz Sirije. Ovde se radi o mitu koji moramo da razbijemo. Ako lideri EU misle da su večina ovih ljudi ekonomski migranti u velikoj su zabludi!!
RSE: Lideri EU su na poslednjem sastanku govoreći oštrijim jezikom, na jedvite jade, postigli dogovor o obavezujućim kvotama prihvata izbeglica i finansiranju tog plana. Kakva je budućnost njegove primene na terenu? Centralno-evropske zemlje su mu bile suprotstavljene....., kakav će boljitak doneti najugroženijima?
Dej: Mislim da će biti veoma teško da se institucionalizuje. Koliko razumem postoji deo plana kojim bi susednim zemljama trebalo više da se pomogne i to je ono što smo svi tražili i što odobravamo. Ali ono što znam da je razlog zabrinutosti u Srbiji, ali i Makedoniji i Grčkoj je readmisija. Međutim, kao što rekoh što podupire statistika UNHCR-a većina ljudi su izbeglice. Tako da se o readmisiji može govoriti u veoma malim procentima. Takođe mislim da moramo biti realni. Ovi ljudi očajnički pokušavaju da stignu do Evrope. Njihovo vraćanje neće rešiti problem, jer prema našim iskustvima, oni će i dalje pokušavati da dođu. Čini mi se da je pre tri meseca, kada je Evropa okretala glavu od problema i nadala se da će nestati, postojao trend – hajde da im maksimalno otežamo dolazak pa će možda odustati.
Svi smo se uverili koliko je to bilo pogrešno uverenje. Dolaze brodicama koje bi trebalo da primaju 15 ljudi, a u njih je ukrcano 50. Ne umeju da plivaju..... Dovode i svoju decu koja takođe to ne umeju. Na pojasevima za spasavanje koje nose njihova deca eksplicitno piše: 'Ne koristiti za vožnju čamcem.' Onda kada, na primer, stignu na Lezbos moraju da pešače još 70 kilometara. Potom ostaju u kampu za izbeglice u kome je stanje toliko loše da nuždu da vrše u šumi i spavaju pod otvorenim nebom. Suočeni su sa mnogim nedaćama tokom svoje rute na kojoj su lišeni pomoći – ali oni ne odustaju. I masovno pristižu! Tako da ako neko misli da će odbiti izbeglice i ekonomske migrante vraćajući ih nazad – ne razume suštinu problema.
RSE: Kakvu veru imate u razrešenje krize?
Dej: Da smo bez nade ne bismo se bavili ovim poslom. Ono što mislim da postaje očigledno ljudima na pozicijama i državnim zvaničnicima je veličina krize i njena kompleksnost. Govorimo o ogromnom broju ljudi koji ili razmišljaju ili su već na putu. I govorimo o situaciji koja udara u centar (srce) evropskih principa.
RSE: Nemačka, glavna destinacija, zatražila je pomoć SAD-a u rešavanju krize. S druge strane stižu informacije iz Bele kuće o spremnosti prihvata 10 000 izbeglica u narednoj fiskalnoj godini koja počinje u oktobru, čemu se međutim Kongres protivi. Kako ocenjujete odnos SAD-a prema čitavom problemu?
Dej: Mislim da smo mi kao organizacija veoma otvoreno ukazali da SAD moraju učiniti više. Prvo da nas obaveste koliko će tačno izbeglica preuzeti. Tako da je naš predsednik Dejvid Milibend, bivši šef britanske diplomatije, skoro za Njujork tajms pisao o načinima na koje bi SAD trebalo da udome izbeglice. Mislim da su se u tom smislu u SAD-u mobilisale mnoge humanitarne organizacije. Problem je i vremenski okvir, kao što ste pomenuli broj od 10 000 koji bi bio primljen u narednoj fiiskalnoj godini je relativno skroman. U godini posle te trebalo bi prilično da se poveća. Ono što je ključno i što podvlačim: izbeglice nemaju godinu ili godinu i po za čekanje. Oni su sada na putu i ponavljam kažu da je Sirija zemlja u kojoj je umrla nada. Mislite li da im pomažete tako što ćete im reći da će rešenje biti spremno za godinu i po – nisam siguran da im to baš zvuči utešno.
Ono u čemu bi SAD trebalo i mogle da odigraju značajniju ulogu je da povedu diplomatske napore za okončanje rata u Siriji. Koliko vidim predsednici SAD-a i Rusije Obama i Putin trebalo bi da imaju tet a tet sastanak i mislim da je tema Sirija. Nadam se da će to pokrenuti diplomatske inicijative za okončanje rata u Siriji.
