Istoričar umetnosti Branislav Dimitrijević u svojoj knjizi „Potrošeni socijalizam“ analizira kulturnu scenu Jugoslavije u pokušaju da razbije neke mitove i suprotstavljene diskurse - Jugoslavija kao država blagostanja i sigurnosti, odnosno Jugoslavija, država jednoumlja i neslobode.
U intervjuu za Radio Slobodna Evropa tvrdi da je takozvana disidentska kultura bila zapravo zvanična jugoslovenska kultura. Uprkos zabranama nekih pozorišnih predstava i filmova crnog talasa, pa i kaznama zatvora nekih autora, Dimitrijević podseća da je Jugoslavija bila važna adresa na kulturnoj mapi sveta.
RSE: Razumem da je starijoj generaciji zanimljiva priča o „potrošenom socijalizmu“, ali vi kažete da ovu knjigu namjenjujete prevashodno mladima. Zašto mislite da će mladi biti zainteresovani za potrošeni socijalizam?
Branislav Dimitrijević: Predajem u jednoj umetničkoj školi i sve je više generacija koje su zainteresovane za Jugoslaviju jer shvataju da u redovnom obrazovanju gotovo ništa o Jugoslaviji ne uče. Ne samo da ništa ne uče, nego dobijaju od roditelja i prijatelja potpuno oprečna shvatanja toga vremena.
Ne mislim da je sistem u SFRJ bio dogmatičan, krut i represivan. Mislim da je to bio jedan dinamičan sistem, u kojem je postojala ozbiljna razmena mišljenja.
Ranije sam bio dosta vezan za Muzej savremene umetnosti, koji je osnovan 1965. godine, u jeku vremena kada je predsednik Tito održao nekoliko govora u kojem je najstrašnije otpisao modernu umetnost, kao neku dekadentnu, zapadnu, nesocijalističku umetnost. Da li je takvo njegovo mišljenje uticalo na to da se taj muzej ne sagradi i otvori? Očigeldno je da nije.
Moramo da sagledamo društvene dinamike toga vremena, a ne da taj sistem doživljavamo onako kako ga totalitarna paradigma predstavlja – da se radilo po nečijim naredbama, da smo mi svi bili neke nevine žrtve tako represivnog aparata.
RSE: Vi negirate uobičajenu podelu na disidentsku i totalitarnu kulturu u SFRJ.
Branislav Dimitrijević: Imam veliki problem s pojmom disidentstva, kada je jugoslovenski socijalizam u pitanju. U Sovjetskom Savezu moramo govoriti o disidentskoj kulturi jer je ona zaista postojala. Jugoslovensko disidenstvo je krajnje neuhvatljiva stvar. Ko su bili disidenti? Ljudi koji su bili vezani za samu Partiju, kao Milovan Đilas, a koji su u jednom trenutku „zglajzali“. On je svakako bio disident. Postoji još par primera. Mnogi ljudi, koji su sebe predstavljali kao disidente, zapravo su bili deo sistema. To što nazivamo disidentskom kulturom, zapravo je bila zvanična kultura.
Na primer, čuveni slikar i filmski reditelj Mića Popović često se uzima kao neka disidentska figura. A on je 1950. godine imao državnu stipendiju, putovao u Pariz... Takozvani disidentski filmovi su finansirani kroz državni sistem.
RSE: U Jugoslaviji su bili zabranjeni filmovi takozvanog Crnog talasa, bile su zabranjivane i neke pozorišne predstave. Ipak je SFRJ, u kulturi, bila deo sveta. Mjuzikl "Kosa" se, odmah iza Njujorka, pojavio u Beogradu. Tako je bilo i sa nekim predstavama, kao što je "Čekajući Godoa", bez obzira na to kakva je sudbina te predstave bila. BITEF je bio jedan od najprestižnijih svetskih avangardnih festivala.
Branislav Dimitrijević: Mnoge od tih zabrana su deo nekakvih specifičnih okolnosti, pa čak i nekih mitova. Predstava "Čekajući Godoa" se uzima kao primer predstave koja je skinuta sa repertoara, ali samo zato što se Krleži nije dopala. A evo kako je o tome zabeleženo u knjizi Mirjane Otašević: Krleža je bio na pretpremijeri te predstave. On je tada bio stariji čovek i za njega je to bio neki nihilizam. Njemu se to nije dopalo. Pitali su ga šta misli o predstavi, a on je rekao da mu se ništa ne sviđa. Pošto se njemu nije svidela, odlučili su da je skinu. Česti su bili formati autocenzure koji postoje i danas možda još više nego što su postojali tada, su bili mehanizmi kako se to događalo.
Film Želimira Žilnika "Rani radovi" je trebalo da bude zabranjen. Bio je sudski proces i tada je sudija doneo odluku da se taj film ne zabrani. To šta se s tim filmom kasnije dešavalo, je neka druga priča. Ali sudija je doneo odluku da film NE zabrani.
Suviše je sećanje na SFRJ definisano tim pričama o cenzuri, koje mlađim ljudima mnogo ne znače jer su oni suočeni sa mnogo perfidnijim oblikom cenzure, a to je ekonomska cenzura kojoj je današnja kultura uglavnom izložena.
RSE: U knjizi navodite neke zanimljive kulturne događaje koje smatrate bitnim za razumevanje šta se na polju kulture, a i šire, događalo u tadašnjoj državi. Kao važan kulturni događaj navodite izložbu Muzeja savremene umetnosti iz Njujorka u Beogradu davne 1956. godine. Ta vrsta, za to vreme šokantne umetnosti, trebala je da prođe ideološko odobrenje sa vrha vlasti. Šta je presudilo i kakvi su bili otpori?
Branislav Dimitrijević: Godina 1956. zaista zvuči vrlo rano, s obzirom na to da se tek 60-te godine često prepoznaju kao vreme otvaranje Jugoslavije prema Zapadu i zapadnoj kulturi. A sasvim je jasno da takvi procesi traju od 50-tih godina.
Beograd je tada bio jedini grad u socijalizmu u kojoj je bila održana takva ogromna izložba Muzeja moderne umetnosti u Njujorku. Ja mislim da je glavni razlog što se to moglo dogoditi što su takozvani donosioci u kulturi, naročito 50-tih godina, bili veoma ozbiljni umetnici, vezani za radikalna poimanja kulture. Oni su smatrali da kultura socijalizma treba da bude jedna slobodna, eksperimentalna, radikalna kultura.
Pomenuću Marka Ristića koji je bio predsednik Komisije za međunarodne kulturne odnose, a bio je pesnik, nadrealista, vođa beogradskog nadrealističkog pokreta, prijatelj Andreja Bretona. Koča Popović, čuveni nadrealista, je bio komandant Prve proleterske brigade, kasnije šef diplomacije. Ta veza između radikalne umetnosti i socijalizma je bila veoma važna, zato što su to bili ljudi koji su bili spremni da svoju umetničku praksu na neki način povežu sa društvenim političkim procesima. Rekao bih da je taj kontinuitet bio veoma značajan.
RSE: Zašto ste mjuzikl "Kosa" označili kao početak kulturalizacije politike?
Branislav Dimitrijević: Mjuzikl "Kosa" je svoje premijerno izvođenje u Beogradu imao u junu 1969. godine, na godišnjicu studentskih demonstracija 1968. Ta predstava je hvaljena od strane samih autora "Kose", kao jedno od najboljih izvođenja u Evropi. Beogradsko izvođenje je prvo vanameričko izvođenje "Kose", čime se pokazivalo da je SFRJ jedna otvorena sredina.
S druge strane se zapravo obavio jedan proces kulturalizacije politike, u kome se jedan politički bunt, koji je imao neke svoje političke koordinate, a to je bila 1968, postepeno prebacivao u neko pitanje kulturnog identiteta. To su neki hipici, nekakva rok muzika. To je jedno prebacivanje i estetizacija nečega što je bio politički zahtev. Od tog trenutka, primećujem jedan proces koji Boris Buden naziva kulturalizacijom politike, a to je da kultura služi za pacifikaciju određenih radikalnih političkih stavova.
RSE: Da li taj proces biva zaustavljen zabranom filmova Crnog talasa, kažnjavanjem autora? Autor Plastičnog Isusa, Lazar Stojanović, bio je u zatvoru. Zabranjeni su filmovi Živojina Pavlovića, Makavejeva, Žilinika, a i drugih.
Branislav Dimitrijević: Kulturni život i kultura su često bili neka moneta za potkusurivanje. Lazar Stojanović je najdrastičniji primer jer je završio u zatvoru. Razlog svega toga je bio taj što je on uključio vojsku. Možda ništa od toga ne bi bilo da nije vojska bila umešana u taj slučaj, da Lazar Stojanović nije u tom trenutku bio na služenju vojnog roka i napravio unutar službe vojnog roka nekakav incident, a onda se otkrilo da je snimao film... On je trebao da posluži kao primer za jedan represivni aparat.
Za Makavljejev film, "Misterija organizma", direktna inicijativa je bila od sovjetskih tajnih službi. Apsolutno je jasno da su sovjetske tajne službe bile iza zabrane jer se taj film doživeo kao antisovjetski. Nije to bio antisocijalistički film. Svi ti ljudi su bili komunisti. Makavejev je verovao u socijalistički sistem. On je bio mladi SKOJ-evac.
RSE: Svi su bili levičari. Iz tog ugla su i nastale kritike socijalističkog društva?
Branislav Dimitrijević: Živojin Pavlović se smatra nekom žrtvom. On će biti prvi koji će još 80-tih godina reći –„sećaćemo se mi vremena Titove Jugoslavije kao Periklovog vremena“.
RSE: Da li je to vreme, iz ove perspektive, Periklovo vreme ili je romantičarski diskurs?
Branislav Dimitrijević: Mislim da je to nama romantičarsko vreme. Mi, koji se bavimo umetnošću i kulturom, malo sebi umemo da damo oduška ka romantizaciji. To je deo našeg posla. Mislim da su primeri naše kinematografske prakse, u Evropi tog vremena, bili fantastični i jedinstveni. Mislim da je u to vreme postojala veoma zanimljiva i bogata filmska produkcija, književna produkcija takođe. Mi učestvujemo u toj romantizaciji.
Ali, uvek moramo na neki način da sagledamo to vreme u odnosu na ovo vreme u kome sada živimo. Danas, jedino kultura koja je komercijalna, izlazi na videlo kroz famu samoodrživosti, može da funkcioniše.
Znači, spreman sam da priznam da do izvesne mere romantizujem to vreme, ali mislim da je to jako potrebno, obzirom da se radi o veoma važnim kulturnim i umetničkim delima.
RSE: Iz vašeg ugla, gde je bila Jugoslavija na kulturnoj mapi sveta 60-tih godina prošlog veka ili 80-tih godina, a gde je danas?
Branislav Dimitrijević: SFRJ se tokom 60-tih godina XX veka opredelila za nešto što je jako važno, a to je internacionalizacija. Kroz internacionalnu saradnju, kroz dovođenje ljudi, kroz dovođenje nekih pozorišnih predstava, dovođenje umetnika, kroz odlazak tamo, kroz neku vrstu stalne fluktuacije, se mogu ove izolovane palanačke sredine, kao što je ova, provetriti tom kulturnom saradnjom.
U to vreme je Vukotićev "Surogat" dobio Oskara, a to je bilo početkom 60-tih godina. "Skupljači perja" su bili Kanski pobednik. "Rani radovi" su pobedili u Berlinu i dobili Zlatnog medveda. Festival novih tendencija u Zagrebu je bio najpoznatiji festival nove umetnosti u Evropi. Onda dolazi BITEF krajem 60-tih godina, koji dobija jednu vrlo specifičnu šifru. Nema nikakve sumnje da su za ovakvu sredinu to bili veliki uspesi na međunarodnom kulturnom planu.
RSE: Šta će jednoga dana za istoričara umetnosti biti ključno za razumevanje današnjice?
Branislav Dimitrijević: Mislim da je pre svega ovo vreme u kome danas živimo, vreme koje karakteriše nedostatak društvene imaginacije. Društvena imaginacija je neka vrsta naivnog verovanja da budućnost može, uz neke aktivnosti, neki angažman, biti menjana, da nju možemo oblikovati. To je karakteristika modernog vremena.
Kada su žene početkom XX veka tražile univerzalno pravo glasa za žene, tada je izgledalo potpuno neverovatno da će žene dobiti pravo glasa. Ipak se to desilo. Ovo vreme će biti upamćeno kao vreme koje ne zamišlja budućnost, koje nema nikakvu društvenu imaginaciju.
RSE: Da li vi kao istoričar umetnosti prepoznajete u savremenoj umetnosti, realnost u kojoj živimo? Da li će je prepoznati neki budući konzumenti?
Branislav Dimitrijević: Kroz niz umetničkih, književnih, filmskih radova prepoznajem ovo vreme. To ne znači da su ti radovi ono što čini većinu naše kulture. Zato pravim razliku između kulture i umetnosti.
Kultura je ono što drugi rade meni, a umetnost je ono što ja radim drugima. Kultura je nešto u čemu ste rođeni, to je neka zatečena stvar, tradicijska. Umetnost je neka vrsta individualne intervencije u tom polju.
Vidim dosta takvih intervencija, vidim filmove, književna dela, pa i dela savremene umetnosti. Mislim da se uvek u umetnosti upisuje jedno vreme. Umetnost će uvek biti simptom određenog vremena. Vidim određene značajne rezultate.
Facebook Forum