Sinan Alimanović, sarajevski kompozitor, klavijaturist i aranžer, inače profesor na Muzičkoj akademiji, uvršten je među pet najboljih svjetskih džez kompozitora. Ovo se desilo na prvom online internacionalnom jazz takmičenju - Made In New York Jazz Competition. Alimanović je priznanje dobio za kompoziciju “Lejla”, koja je nastala ratne 1992. godine.
Alimanović: Ja mislim da ste vi u pravu – da je nedostatak kompetencije. Što se tiče kulture, ljudi neke stvari ne razumiju.
Alimanović: Mi smo nekada živjeli u jednom sistemu koji je bio, može se reći, regularan sistem, gdje su postojale neke stvari. Konkretno, imali smo ZAMP, zaštitu autorskih prava, imali smo SOKOJ - Savez kompozitora Jugoslavije, postojale su neke stvari na akademskom nivou, mnogo zdravije. Međutim, rat je učinio svoje. To je valjda u svim takvim zemljama da je sistem vrijednosti dosta pao na svim nivoima. Međutim, nema nikakvog sistema, vi ste totalno u pravu, tako da svako od nas individualno sam sebe na neki način gura u tom znanju. Meni je 59 godina, ja sam jako zainteresiran da i dalje napredujem, ja i dalje radim na sebi. Ako ste ušli u nešto, onda i idete do kraja. Ja sam najsretniji kad sam sviram, znate.
Skloniti ego u stranu
Alimanović: I u okruženju je ista situacija. A što se nas tiče, vi znate da je Muzej zatvoren. To je jedan od pokazatelja gdje smo i šta radimo. Država ne stoji iza toga, ni Kanton, niko, niko ne stoji iza toga. To ne možete vjerovati, tako da mi mali pojedinci ne možemo uticati na te stvari. Sve se kod nas radi na neki način ad hoc. Preovladao je i u intelektualnim krugovima tzv. novokomponirani duh – ja bih to tako nazvao.
Alimanović: Ja imam stvarno izvanredne studente, mada su se oni bavili nekim drugim stvarima - klasičnom muzikom itd, i prvi put su uplovili u džez i to njih interesira. Vrlo je teško ući u svijet džeza, s tim što ja pokušavam tim mojim studentima da skratim put, nemam dovoljno časova. Najbolje bi bilo da se na srednjoj muzičkoj školi otvori koji odsjek džeza pa da, kad dođu na Akademiju, napravimo i big bend i svašta nešta, da to bude kako bi trebalo da bude. Pa dobro, to je i bolonjski proces na kraju-krajeva. Ja sam i jednoj siatuaciji gdje pokušavam skraćenim putem da im pokažem neke stvari. I oni to prihvataju izvanredno. To sad ne mora da znači da će se oni opredijeliti za džez. Ove godine, negdje u septembru, trojica mojih studenata su upisali prestižne džez akademije u Evropi.
Alimanović: Ja sam takve stvari viđao i u Americi. Oni misle da je džez ono sloboda, pa pod tom nekom varijantom se kriju. Pa i u svijetu se znaju ljudi sakriti iza toga, a dobar marketing iza njih stane.
Alimanović: Osnovno je pravilo: sviraj s boljim od sebe da bi napredovao. Dakle, druži se sa pravim ljudima i uči od pravih ljudi. I što je najvažnije, svoj ego skloni u stranu.
RSE: Ovo priznanje došlo je za kompoziciju „Lejla“, koja je inače zanemarena, - možebiti čak gurnuta ustranu na domaćoj sceni. Da li je u pitanju nedostatak kompetencije, ili možda još nešto gore?
Alimanović: Ja mislim da ste vi u pravu – da je nedostatak kompetencije. Što se tiče kulture, ljudi neke stvari ne razumiju.
RSE: Znam da u vašim krugovima, kao uostalom u svim esnafima, ima dosta sujete, zavisti, podmetanja, ali mi se ipak čini kako da je u pitanju jedan ozbiljni nedostatak sistema vrijednosti, većeg broja istinskih autoriteta koji bi zaustavili ove naplavine ljudi koji se, ničim izazvani, bave ozbiljnim poslom proizvođenja muzike.
Alimanović: Mi smo nekada živjeli u jednom sistemu koji je bio, može se reći, regularan sistem, gdje su postojale neke stvari. Konkretno, imali smo ZAMP, zaštitu autorskih prava, imali smo SOKOJ - Savez kompozitora Jugoslavije, postojale su neke stvari na akademskom nivou, mnogo zdravije. Međutim, rat je učinio svoje. To je valjda u svim takvim zemljama da je sistem vrijednosti dosta pao na svim nivoima. Međutim, nema nikakvog sistema, vi ste totalno u pravu, tako da svako od nas individualno sam sebe na neki način gura u tom znanju. Meni je 59 godina, ja sam jako zainteresiran da i dalje napredujem, ja i dalje radim na sebi. Ako ste ušli u nešto, onda i idete do kraja. Ja sam najsretniji kad sam sviram, znate.
Skloniti ego u stranu
RSE: Mi nemamo ni obrazovane ni dobronamjerne menadžere, nemamo nikakvu kritiku, pa se muzikom bavi ko stigne uglavnom, ne birajući ni forme ni žanrove, a o estetici da i ne govorim.
Alimanović: I u okruženju je ista situacija. A što se nas tiče, vi znate da je Muzej zatvoren. To je jedan od pokazatelja gdje smo i šta radimo. Država ne stoji iza toga, ni Kanton, niko, niko ne stoji iza toga. To ne možete vjerovati, tako da mi mali pojedinci ne možemo uticati na te stvari. Sve se kod nas radi na neki način ad hoc. Preovladao je i u intelektualnim krugovima tzv. novokomponirani duh – ja bih to tako nazvao.
RSE: Imate li vi na Akademiji mladih, perspektivnih ljudi koji bi se danas-sutra mogli uhvatiti u koštac sa svim ovim problemima?
Alimanović: Ja imam stvarno izvanredne studente, mada su se oni bavili nekim drugim stvarima - klasičnom muzikom itd, i prvi put su uplovili u džez i to njih interesira. Vrlo je teško ući u svijet džeza, s tim što ja pokušavam tim mojim studentima da skratim put, nemam dovoljno časova. Najbolje bi bilo da se na srednjoj muzičkoj školi otvori koji odsjek džeza pa da, kad dođu na Akademiju, napravimo i big bend i svašta nešta, da to bude kako bi trebalo da bude. Pa dobro, to je i bolonjski proces na kraju-krajeva. Ja sam i jednoj siatuaciji gdje pokušavam skraćenim putem da im pokažem neke stvari. I oni to prihvataju izvanredno. To sad ne mora da znači da će se oni opredijeliti za džez. Ove godine, negdje u septembru, trojica mojih studenata su upisali prestižne džez akademije u Evropi.
RSE: Vi radite sa obrazovanim studentima, sa ljudima koji su prošli školu. Ali imamo slučajeve ljudi koji znaju udariti tri, četiri takta, hoće da improviziraju, prave džem sejšn i kažu:“Mi sviramo džez.“
Alimanović: Ja sam takve stvari viđao i u Americi. Oni misle da je džez ono sloboda, pa pod tom nekom varijantom se kriju. Pa i u svijetu se znaju ljudi sakriti iza toga, a dobar marketing iza njih stane.
RSE: Šta bi jedan muzičar koji ima zaista raznoliko i višedecenijsko iskustvo mogao preporučiti kao moguće rješenje da se jednoga dana malo drugačije prilazi oblicima muzike koji su zapostavljeni?
Alimanović: Osnovno je pravilo: sviraj s boljim od sebe da bi napredovao. Dakle, druži se sa pravim ljudima i uči od pravih ljudi. I što je najvažnije, svoj ego skloni u stranu.
