Napustila nas je Milica Lučić Čavić. Čuvena bivša televizijska novinarka i dugogodišnja saradnica, a jedno vreme i šefica beogradskog biroa Radio Slobodna Evropa, preminula je u 75. godini života u Beogradu.
Od 1967. do 1993. godine Milica je radila u Televiziji Beograd. Bila je prepoznatljiva po svojim britkim ekonomskim komentarima, kao voditeljka Dnevnika, Beogradske hronike, kontakt emisije Porota.
Jedna je od novinara koja nije pristala da učestvuje u Miloševićevoj propagadnoj mašineriji po cenu dobijanja otkaza. Bila je angažovana u svim antiratnim akcijama, osnivač nezavisnih profesionalnih, sindikalnih i drugih udruženja koje su bili centri otpora u 90-im godinama. Za to je dobila ove godine visoko priznanje, Vitez poziva.
Milica je jedno od predratnih tv lica koje je ostalo i do dan danas zapamćeno. Plenila je svojim šarmom, neposrednošću, zvučaće neobično ali pristojnošću kojom se obraćala i publici i svojim sagovornicima.
Jednostavno, toj ženstvenoj televizijskoj dami su verovali. U poslednjem intervjuu koji je dala našem Radiju povodom dodele nagrade Vitez poziva, već u bolesničkoj postelji, Milica se prisećala:
„Nikada ni jednu frazu nisam izgovorila. Govorila sam tako da me može razumeti i čobanin na nekoj planini na jugu Srbije i da me može razumeti fakultetski obrazovan čovek. Mene su presretali ljudi koje ne poznajem i govorili: molim vas, samo tako, nemojte da prestajete, opalite ih dobro.“
U 90-im godinama podelila je sudbinu sa grupom svojih kolega koji su odbili da budu deo Miloševićeve ratne propagandne mašinerije. Bila je na čuvenom spisku Vojislava Šešelja među 20 „izdajnika i loših Srba“ u Radio -televiziji Beograd, spisku za odstrel koji je pročitan u udarnom terminu u Vučelićevom dnevnku u 19 sati i 30 minuta. Bilo je to vreme kada se lako gubila profesionalna čast.
„Ja sam prestala da se bavim novinarstvom u TV Beograd. Jer, i da me nisu otpustili, ja bih otišla sama. Ne bih mogla da pravim te priloge koji su išli u program.“
Milica je bila potpredsednica Nezavisnog sidnikata RTB, jedan od osnivača Fonda solidarnosti, predsednica Nezavisnog udruženja novinara Srbije, predsednica Centra za antiratnu akciju.
Pisac i nekadašnji urednik Dramskog programa u Televiziji Beograd Filip David priseća se 90-ih godina:
"Sećam se da je stvarno bila jedna od najboljih, najuporrnijih boraca za profesiju. Učestvovala je u stvaranju jednog našeg časopisa, „Pravo na sliku i reč“, u kojem smo iznosili zloupotrebe. Ona je tu bila jedna od najaktivnijih. Mnogo smo toga prošli zajedno. To su vremena otpora jednom režimu. Tu je Milica bila među onima koji su najviše činili i učinili. Mogu samo da kažem da njenom smrću gubimo mnogo toga i da na kraju kažem - hvala joj na svemu što je učinila."
Vesna Pešić, dugogodišnja predsednica Centra za antiratnu akciju, upoznala je 24-ogodišnju Milicu tada još devojačkog prezimena Ković.
"Od onda smo mi zaista životne drugarice. Jako me potresla vest o Milicinoj smrti. Moram da kažem da smo mi uvek sjajno sarađivale. Milica je bila osoba koja je u svim tim vremenima, od instituta gde smo se srele, do RTS gde je radila, dakle u svim poslovima koje je preduzimala, sve svoje životne zadatke časno je vršila. Jedan preokret koji se ovde dešavao nikad nije nju zaveo, to je bio njen prirodni instinkt.
Ja sam u kritičnoj situaciji, kada je Centar za antiratnu akciju negde 1994. godine u zlo doba, zapao u određenu krizu, nisam znala kako da spasem centar i onda sam se setila - pa Milicu za predsednicu. Nikada Milica nije odbila, uvek je razumela situaciju gde treba da bude, niti se ona privezala za to, ali je uvek ostala član Upravnog odbora, uvek redovno dolazila na satsanke i taj period kad je ona bila predsednica Centra, savršeno je radila. Ono što je mene impresioniralo, ona je o svim ljudima imala jako lepo mišljenje. Ja sam mislila kako je to moguće, ali ne, ona je o svima jako lepo govorila. I to je savršeno obavila i do poslednjeg dana je ostala vezana za Centar. To je osoba koja prirodno nikada nije napravila grešku, ni kad su njena deca u pitanju, ni kad su njeni prijatelji u pitanju, ni kad je politika, a naročito kad je u pitanju njena struka.“
Milica Lučić Čavić je u Radio Slobodna Evropa radila punih 16 godina. U našoj arhivi je ostalo stotine njenih intervjua sa ličnostima iz sveta politike i kulture koje je objavljivala u Pres klubu RSE iz nedelje u nedelju.
Njeno ime se u javnosti pojavilo posle dvogodišnje pauze pre 10-ak dana, na spisku dobitnika nagrade Vitez poziva. Ovu vest je primila sa velikim uzbuđenjem.
„Jako, jako sam ponosna. Ja nikada nisam primala nagrade na nekoj bini (Narodno pozorište) a dole je publika. Već zamišljam kako to izgleda. Nisam sigurna da li ću moći da dodjem na dodelu, ali ako budem došla, biću vrlo, vrlo srećna“, rekla je nam je u intervju.
To su poslednje reči naše koleginice koje smo zabeležili. Znala je da se njena želja neće ispuniti. Tada je još jednom ali i poslednji put, pokazala da dobro razume šta se događa.
Ostavila je za sobom sinove Juga i Dušana i petoro unučića.
Nenad Pejić: NATO je nije mogao zaustaviti
Direktor RSE za Evropu, koji je bio osnivač i prvi direktor programa RSE za Balkan, Nenad Pejić piše kako je Milica Lučić Čavić bila dio početaka ovog programa, te da je svojim časnim radom doprinijela uspjehu programa RSE na Balkanu:
Bilo je to gadno vrijeme, teško i napeto. Stotine hiljada Albanaca su bježali pred naletom vojske, počeli su napadi NATO snaga. Moje kolege u Beogradu rješavali su tešku dilemu - da li nastaviti raditi za Radio Slobodna Evropa koju financira Kongres SAD-a, iste one države čiji su piloti bacali bombe ili ne. Lako je moglo biti protumačeno da je izvještavanje za Radio Slobodna Evropa u stvari neprijateljska djelatnost.
Ali, bez izvještaja iz Beograda radio na čijem sam čelu bio je osuđen na jednostrano izvještavanje, bili bi propaganda.
Milicu sam poznavao još iz vremena dok sam bio dopisnik TV Sarajevo iz Beograda. Pitao sam je, želi li nastaviti raditi za Radio Slobodna Evropa usprkos odluci ostalih kolega i usprkos napadima NATO snaga.
¨Nikad me nisi prisiljavao da radim nešto nečasno pa vjjerujem da nećeš ni sada!¨ - rekla je.
¨Naravno da neću! Meni treba stav Beograda, zvaničnika i stav građana, stručnjaka.¨- odgovorio sam.
¨Ja ću nastaviti raditi, za mene je to pitanje principa!¨
Milica je radila čitavo vrijeme, brzo joj se pridružio novi tim novinara a naš radio je zabilježio slušanost do tada nezabilježenu - 36% građana Srbije je slušalo redovno tih dana Radio Slobodna Evropa zahvaljujući i časnoj Milici Lucić Čavić.
Omer Karabeg: Žena zvana hrabrost
Dugogodišnji urednik u Radiju Slobodna Evropa i bivš direktor Balkanskog servisa Omer Karabeg, seća se Milice Lučić Čavić, sa kojom je sarađivao godinama, te navodi kako je je bila hrabar novinar kojeg je publika volela.
Milica je bila hrabra žena. Nikada nije pravila kompromise - ni kada je pisala sjajne ekonomske komentare i žigosala korupciju i enormna povećanja cena, ni kada se po cenu gubitka posla suprostavljala huškačkom novinarstvu devedesetih, ili osnivala nezavisni Sindikat RTB, ili vodila Centar za aniratnu akciju.
Nije se uplašila ni kada ju je Šešelj 1992. godine svrstao među izdajnike i nije prestala da izveštava za Radio Slobodnu Evropu za vreme NATO bombardovanja 1999. godine, kada je opet dobila epitet izdajnika.
Bila je uistinu “Vitez profesije”: u svom novinarstvu spajala je profesionalizam sa visokim moralnim vrednostima, što nije tako česta pojava, posebno na Balkanu. Nije pravila ustupke, nije podlegala pritiscima kojima je bila izložena, bila je ličnost od visokog moralnog integriteta.
Njeni su se komentari odlikovali jasnom porukom i jednostavnim jezikom. Bili su razumljivi i pristupačni. Takvi su bile i njeni TV Dnevnici, Beogradske hronike, Porote, Pres klub, koji je godinama radila za Radio Slobodnu Evropu. Uvek joj je misao bila jasna, rečenice jednostavne, pitanja precizna.
Valjda baš zbog toga publika je volela Milicu. Ljudi su je presretali ili joj dovikivali na ulici “Dobro vam je bilo ono sinoć, treba im reći sve u lice, samo tako nastavite”. Nisu je doživljavali kao televizijsku zvezdu, mada ona to jeste bila, već kao nekoga ko govori u njihovo ime, ko ih razume, ko deli njihove nedaće.
Ništa se nije promenilo ni kada je sklonjena sa ekrana i kada se našla na crnoj listi Miloševićevog režima. Ljudi su joj i dalje prilazili da je ohrabre, da joj kažu da ne veruju lažima koje je režim o njoj širio.
Milica je svetao primer kako biti i ostati častan u vremenima beščašća.
Od 1967. do 1993. godine Milica je radila u Televiziji Beograd. Bila je prepoznatljiva po svojim britkim ekonomskim komentarima, kao voditeljka Dnevnika, Beogradske hronike, kontakt emisije Porota.
Jedna je od novinara koja nije pristala da učestvuje u Miloševićevoj propagadnoj mašineriji po cenu dobijanja otkaza. Bila je angažovana u svim antiratnim akcijama, osnivač nezavisnih profesionalnih, sindikalnih i drugih udruženja koje su bili centri otpora u 90-im godinama. Za to je dobila ove godine visoko priznanje, Vitez poziva.
Milica je jedno od predratnih tv lica koje je ostalo i do dan danas zapamćeno. Plenila je svojim šarmom, neposrednošću, zvučaće neobično ali pristojnošću kojom se obraćala i publici i svojim sagovornicima.
Jednostavno, toj ženstvenoj televizijskoj dami su verovali. U poslednjem intervjuu koji je dala našem Radiju povodom dodele nagrade Vitez poziva, već u bolesničkoj postelji, Milica se prisećala:
„Nikada ni jednu frazu nisam izgovorila. Govorila sam tako da me može razumeti i čobanin na nekoj planini na jugu Srbije i da me može razumeti fakultetski obrazovan čovek. Mene su presretali ljudi koje ne poznajem i govorili: molim vas, samo tako, nemojte da prestajete, opalite ih dobro.“
U 90-im godinama podelila je sudbinu sa grupom svojih kolega koji su odbili da budu deo Miloševićeve ratne propagandne mašinerije. Bila je na čuvenom spisku Vojislava Šešelja među 20 „izdajnika i loših Srba“ u Radio -televiziji Beograd, spisku za odstrel koji je pročitan u udarnom terminu u Vučelićevom dnevnku u 19 sati i 30 minuta. Bilo je to vreme kada se lako gubila profesionalna čast.
„Ja sam prestala da se bavim novinarstvom u TV Beograd. Jer, i da me nisu otpustili, ja bih otišla sama. Ne bih mogla da pravim te priloge koji su išli u program.“
Milica je bila potpredsednica Nezavisnog sidnikata RTB, jedan od osnivača Fonda solidarnosti, predsednica Nezavisnog udruženja novinara Srbije, predsednica Centra za antiratnu akciju.
Pisac i nekadašnji urednik Dramskog programa u Televiziji Beograd Filip David priseća se 90-ih godina:
"Sećam se da je stvarno bila jedna od najboljih, najuporrnijih boraca za profesiju. Učestvovala je u stvaranju jednog našeg časopisa, „Pravo na sliku i reč“, u kojem smo iznosili zloupotrebe. Ona je tu bila jedna od najaktivnijih. Mnogo smo toga prošli zajedno. To su vremena otpora jednom režimu. Tu je Milica bila među onima koji su najviše činili i učinili. Mogu samo da kažem da njenom smrću gubimo mnogo toga i da na kraju kažem - hvala joj na svemu što je učinila."
Vesna Pešić, dugogodišnja predsednica Centra za antiratnu akciju, upoznala je 24-ogodišnju Milicu tada još devojačkog prezimena Ković.
"Od onda smo mi zaista životne drugarice. Jako me potresla vest o Milicinoj smrti. Moram da kažem da smo mi uvek sjajno sarađivale. Milica je bila osoba koja je u svim tim vremenima, od instituta gde smo se srele, do RTS gde je radila, dakle u svim poslovima koje je preduzimala, sve svoje životne zadatke časno je vršila. Jedan preokret koji se ovde dešavao nikad nije nju zaveo, to je bio njen prirodni instinkt.
Ja sam u kritičnoj situaciji, kada je Centar za antiratnu akciju negde 1994. godine u zlo doba, zapao u određenu krizu, nisam znala kako da spasem centar i onda sam se setila - pa Milicu za predsednicu. Nikada Milica nije odbila, uvek je razumela situaciju gde treba da bude, niti se ona privezala za to, ali je uvek ostala član Upravnog odbora, uvek redovno dolazila na satsanke i taj period kad je ona bila predsednica Centra, savršeno je radila. Ono što je mene impresioniralo, ona je o svim ljudima imala jako lepo mišljenje. Ja sam mislila kako je to moguće, ali ne, ona je o svima jako lepo govorila. I to je savršeno obavila i do poslednjeg dana je ostala vezana za Centar. To je osoba koja prirodno nikada nije napravila grešku, ni kad su njena deca u pitanju, ni kad su njeni prijatelji u pitanju, ni kad je politika, a naročito kad je u pitanju njena struka.“
Milica Lučić Čavić je u Radio Slobodna Evropa radila punih 16 godina. U našoj arhivi je ostalo stotine njenih intervjua sa ličnostima iz sveta politike i kulture koje je objavljivala u Pres klubu RSE iz nedelje u nedelju.
Njeno ime se u javnosti pojavilo posle dvogodišnje pauze pre 10-ak dana, na spisku dobitnika nagrade Vitez poziva. Ovu vest je primila sa velikim uzbuđenjem.
„Jako, jako sam ponosna. Ja nikada nisam primala nagrade na nekoj bini (Narodno pozorište) a dole je publika. Već zamišljam kako to izgleda. Nisam sigurna da li ću moći da dodjem na dodelu, ali ako budem došla, biću vrlo, vrlo srećna“, rekla je nam je u intervju.
To su poslednje reči naše koleginice koje smo zabeležili. Znala je da se njena želja neće ispuniti. Tada je još jednom ali i poslednji put, pokazala da dobro razume šta se događa.
Ostavila je za sobom sinove Juga i Dušana i petoro unučića.
Nenad Pejić: NATO je nije mogao zaustaviti
Direktor RSE za Evropu, koji je bio osnivač i prvi direktor programa RSE za Balkan, Nenad Pejić piše kako je Milica Lučić Čavić bila dio početaka ovog programa, te da je svojim časnim radom doprinijela uspjehu programa RSE na Balkanu:
Bilo je to gadno vrijeme, teško i napeto. Stotine hiljada Albanaca su bježali pred naletom vojske, počeli su napadi NATO snaga. Moje kolege u Beogradu rješavali su tešku dilemu - da li nastaviti raditi za Radio Slobodna Evropa koju financira Kongres SAD-a, iste one države čiji su piloti bacali bombe ili ne. Lako je moglo biti protumačeno da je izvještavanje za Radio Slobodna Evropa u stvari neprijateljska djelatnost.
Ali, bez izvještaja iz Beograda radio na čijem sam čelu bio je osuđen na jednostrano izvještavanje, bili bi propaganda.
Milicu sam poznavao još iz vremena dok sam bio dopisnik TV Sarajevo iz Beograda. Pitao sam je, želi li nastaviti raditi za Radio Slobodna Evropa usprkos odluci ostalih kolega i usprkos napadima NATO snaga.
¨Nikad me nisi prisiljavao da radim nešto nečasno pa vjjerujem da nećeš ni sada!¨ - rekla je.
¨Naravno da neću! Meni treba stav Beograda, zvaničnika i stav građana, stručnjaka.¨- odgovorio sam.
¨Ja ću nastaviti raditi, za mene je to pitanje principa!¨
Milica je radila čitavo vrijeme, brzo joj se pridružio novi tim novinara a naš radio je zabilježio slušanost do tada nezabilježenu - 36% građana Srbije je slušalo redovno tih dana Radio Slobodna Evropa zahvaljujući i časnoj Milici Lucić Čavić.
Omer Karabeg: Žena zvana hrabrost
Dugogodišnji urednik u Radiju Slobodna Evropa i bivš direktor Balkanskog servisa Omer Karabeg, seća se Milice Lučić Čavić, sa kojom je sarađivao godinama, te navodi kako je je bila hrabar novinar kojeg je publika volela.
Milica je bila hrabra žena. Nikada nije pravila kompromise - ni kada je pisala sjajne ekonomske komentare i žigosala korupciju i enormna povećanja cena, ni kada se po cenu gubitka posla suprostavljala huškačkom novinarstvu devedesetih, ili osnivala nezavisni Sindikat RTB, ili vodila Centar za aniratnu akciju.
Nije se uplašila ni kada ju je Šešelj 1992. godine svrstao među izdajnike i nije prestala da izveštava za Radio Slobodnu Evropu za vreme NATO bombardovanja 1999. godine, kada je opet dobila epitet izdajnika.
Bila je uistinu “Vitez profesije”: u svom novinarstvu spajala je profesionalizam sa visokim moralnim vrednostima, što nije tako česta pojava, posebno na Balkanu. Nije pravila ustupke, nije podlegala pritiscima kojima je bila izložena, bila je ličnost od visokog moralnog integriteta.
Njeni su se komentari odlikovali jasnom porukom i jednostavnim jezikom. Bili su razumljivi i pristupačni. Takvi su bile i njeni TV Dnevnici, Beogradske hronike, Porote, Pres klub, koji je godinama radila za Radio Slobodnu Evropu. Uvek joj je misao bila jasna, rečenice jednostavne, pitanja precizna.
Valjda baš zbog toga publika je volela Milicu. Ljudi su je presretali ili joj dovikivali na ulici “Dobro vam je bilo ono sinoć, treba im reći sve u lice, samo tako nastavite”. Nisu je doživljavali kao televizijsku zvezdu, mada ona to jeste bila, već kao nekoga ko govori u njihovo ime, ko ih razume, ko deli njihove nedaće.
Ništa se nije promenilo ni kada je sklonjena sa ekrana i kada se našla na crnoj listi Miloševićevog režima. Ljudi su joj i dalje prilazili da je ohrabre, da joj kažu da ne veruju lažima koje je režim o njoj širio.
Milica je svetao primer kako biti i ostati častan u vremenima beščašća.
