Još jedan praznik rada Prvi maj, u Srbiji, zemlji sa gotovo trećinom nezaposlenog stanovništva obeležen je roštiljanjem, doduše, koliko su to vremenski uslovi dozvolili, i protestom u centru Beograda sa koga su novim vlastima poslate poruke o teškom položaju radnika. Istraživali smo kolika je snaga sindikalnog pokreta u Srbiji i njegov uticaj u sprečavanju kršenja radničkih prava?
Ta činjenica još jednom aktuelizuje pitanje o snazi sindikalnog pokreta u Srbiji i njegovom uticaju u sprečavanju kršenja radničkih prava?
Više od 750 000 nezaposlenih, nerešen status preduzeća u restrukturiranju, neusvojena rešenja koja se odnose na radno zakonodavstvo, to je deo praznične realnosti u kojoj Srbija obeležava Međunarodni praznik rada. Situacija se ne razlikuje mnogo u odnosu na prethodnu godinu, ili onu pre nje, s obzirom da se država i dalje povija pod teretom krize.
Deluje da ni sindikalni pokret, imajući u vidu svakodnevna otpuštanja, nije dorastao svom zadatku. Šta bi mogli biti uzroci tome, pitali smo potpredsednika Samostalnog sindikata Srbije Zorana Mihajlovića.
„Bez obzira na razjedinjenost i neke nesuglasice koje postoje među nama u sindikatima zajednički interes je odbrana prava radnika i oko toga je trebalo više da se okupimo. Koliko sad uspevamo u ovoj situaciji, mislim da je sindikalni pokret u celom svetu i u Evropi u velikoj krizi, jer je kapital u ekspanziji, a neoliberalni koncept polako prevladava svuda. Mislim da nije ništa ni bolje ni gore u Srbiji. Sigurno da u krizi u kojoj jesmo, u situaciji kada imamo ovoliki broj nezaposlenih i strahovanja ljudi za svoj status i egzistenciju, imamo problem da ih na neki način mobilišemo i motivišemo da se bore više za svoja prava.", objašnjava Mihajlović.
Međutim, umesto da rade na jačanju zajedničkog korpusa snaga kojim bi se lakše borili za prava obespravljenih i osiromašenih radnika, sindikalne organizacije, čini se, češće se bave međusobnim optuživanjem i prepucavanjima u kojima najviše gube oni za čije interese bi trebalo da se bore.
Tako uzroke rascepkanosti i nesloge čelnica Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata Ranka Savić vidi u tome što samo dve sindikalne organizacije Savez samostalnih sindikata i Ujedinjeni granski sindikat Nezavisnost, masovnijeg članstva, a samim tim i reprezentativnog statusa, imaju mogućnost da u dijalogu sa vlastima ukažu na radničke potrebe i zahteve.
„Svi ostali se borimo onoliko koliko možemo. Ali nemamo snagu rada sa Vladom i sedenja sa njenim članovima i pritiska na njih kao što imaju oni. To je po prirodi stvari tako. Mi moramo da imamo jednu generalnu sindikalnu politiku i aktivnost, Očigledno je to protest, kao što je i sve protest u državi Srbiji. Pa sa nekom demokratizacijom, valjda će i sindikati početi drugačije da rade.“, smatra Ranka Savić.
Zloupotrebe u političke svrhe
Razjedinjenost sindikalnog pokreta nije ipak jedini razlog opadanja njegove snage, uzrok tome je i ogromna nezaposlenost, objašnjava ekonomista Miroslav Prokopijević. Svoje tvrdnje objašnjava činjenicom, da kada stopa nezaposlenosti kao u Srbiji doseže 30 odsto, poslodavci nemaju problem da otpuštaju i zapošljavaju kako im se prohte zbog obilja radne snage na tržištu. To je situacija u kojoj se uloga sindikata topi, smatra Prokopijević.
„Sindikat ne radi ono što je njegova klasična funkcija. Da pomaže onim radnicima koje poslodavac maltrerita, ili koji imaju neki problem koji nije skrivio sam radnik. Sindikati su probali da se politizuju, smatrajući da će tako pojačati svoju ulogu. Međutim, ta stvar je propala. Prosto u krajnjoj liniji, ako hoćete to onda treba da budete pošteni i izađete na izbore, pa da vidite šta ćete dobiti. Naravno, to ne isključuje povremene erupcije politizacije kad vlast ima interesa da se sindikat aktivira.“, podvlači Prokopijević.
Kolika su međutim očekivanja samih radnika od sindikata koji bi trebalo da se staraju o njihovim pravima? Oni sa kojima smo razgovarali gotovo potpuno su izgubili veru da bi im mogli pružiti bilo kakvu vrstu pomoći, što pak utiče na njihovu odluku da ne budu njihovo članstvo.
Sindikati su međutim, organizovali višednevne proteste tražeći povlačenje iz skupštinske procedure reformskih zakona poput Zakona o radu, privatizaciji i stečaju i smena tadašnjeg ministra privrede Saše Radulovića.
Ministar je ubrzo podneo sam ostavku ali je u tom trenutku već bilo jasno da se raspisuju vanredni parlamentarni izbori tako dugo najavljivani iz vladajuće Srpske napredne stranke. Svi pomenuti zakoni su povučeni iz procedure a reforme, koje su naprednjacima služile kao izgovor za raspisivanje prevremnih izbora, ostavljene su za postizborno vreme.
Ovoga puta ekonomista Miroslav Prokopijević ne očekuje ni približan otpor, poput onog u januaru, uveren da su u tom trenutku sindikati bili iskorišćeni u političko-predizborne svrhe.
„Više nego jasno je bilo da to nije bila autohtona akcija nego da sindikati reaguju na nešto što ih inače nervira, jer se traži da se radi, da se napuste neke privilegije. Dakle, oni su bili već malo razljućeni, ali da nije bilo političke akcije i to direktno od SNS-a, od takozvanog PPV-a (prvi potpredsednik Vlade Aleksandar Vučić) nikada ne bi usledila tako koncentrisana akcija. Jer prosto tadašnji ministar privrede je bio protivnik i naprednjacima i sindikatima. Neka probaju sad nešto da naprave kad vide novi Zakon o radu koji će lansirati taj isti PPV, sada predsednik Vlade, pa ćete videti kako će to završiti.“, uveren je Prokopijević.
Očekuje se da bi Novi zakon o radu posle povlačenja i dorade u koju uključeni i sindkikati, u skupštinskoj proceduri mogao naći za dva do tri meseca.
Ta činjenica još jednom aktuelizuje pitanje o snazi sindikalnog pokreta u Srbiji i njegovom uticaju u sprečavanju kršenja radničkih prava?
Više od 750 000 nezaposlenih, nerešen status preduzeća u restrukturiranju, neusvojena rešenja koja se odnose na radno zakonodavstvo, to je deo praznične realnosti u kojoj Srbija obeležava Međunarodni praznik rada. Situacija se ne razlikuje mnogo u odnosu na prethodnu godinu, ili onu pre nje, s obzirom da se država i dalje povija pod teretom krize.
Deluje da ni sindikalni pokret, imajući u vidu svakodnevna otpuštanja, nije dorastao svom zadatku. Šta bi mogli biti uzroci tome, pitali smo potpredsednika Samostalnog sindikata Srbije Zorana Mihajlovića.
„Bez obzira na razjedinjenost i neke nesuglasice koje postoje među nama u sindikatima zajednički interes je odbrana prava radnika i oko toga je trebalo više da se okupimo. Koliko sad uspevamo u ovoj situaciji, mislim da je sindikalni pokret u celom svetu i u Evropi u velikoj krizi, jer je kapital u ekspanziji, a neoliberalni koncept polako prevladava svuda. Mislim da nije ništa ni bolje ni gore u Srbiji. Sigurno da u krizi u kojoj jesmo, u situaciji kada imamo ovoliki broj nezaposlenih i strahovanja ljudi za svoj status i egzistenciju, imamo problem da ih na neki način mobilišemo i motivišemo da se bore više za svoja prava.", objašnjava Mihajlović.
Međutim, umesto da rade na jačanju zajedničkog korpusa snaga kojim bi se lakše borili za prava obespravljenih i osiromašenih radnika, sindikalne organizacije, čini se, češće se bave međusobnim optuživanjem i prepucavanjima u kojima najviše gube oni za čije interese bi trebalo da se bore.
Tako uzroke rascepkanosti i nesloge čelnica Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata Ranka Savić vidi u tome što samo dve sindikalne organizacije Savez samostalnih sindikata i Ujedinjeni granski sindikat Nezavisnost, masovnijeg članstva, a samim tim i reprezentativnog statusa, imaju mogućnost da u dijalogu sa vlastima ukažu na radničke potrebe i zahteve.
„Svi ostali se borimo onoliko koliko možemo. Ali nemamo snagu rada sa Vladom i sedenja sa njenim članovima i pritiska na njih kao što imaju oni. To je po prirodi stvari tako. Mi moramo da imamo jednu generalnu sindikalnu politiku i aktivnost, Očigledno je to protest, kao što je i sve protest u državi Srbiji. Pa sa nekom demokratizacijom, valjda će i sindikati početi drugačije da rade.“, smatra Ranka Savić.
Zloupotrebe u političke svrhe
Razjedinjenost sindikalnog pokreta nije ipak jedini razlog opadanja njegove snage, uzrok tome je i ogromna nezaposlenost, objašnjava ekonomista Miroslav Prokopijević. Svoje tvrdnje objašnjava činjenicom, da kada stopa nezaposlenosti kao u Srbiji doseže 30 odsto, poslodavci nemaju problem da otpuštaju i zapošljavaju kako im se prohte zbog obilja radne snage na tržištu. To je situacija u kojoj se uloga sindikata topi, smatra Prokopijević.
„Sindikat ne radi ono što je njegova klasična funkcija. Da pomaže onim radnicima koje poslodavac maltrerita, ili koji imaju neki problem koji nije skrivio sam radnik. Sindikati su probali da se politizuju, smatrajući da će tako pojačati svoju ulogu. Međutim, ta stvar je propala. Prosto u krajnjoj liniji, ako hoćete to onda treba da budete pošteni i izađete na izbore, pa da vidite šta ćete dobiti. Naravno, to ne isključuje povremene erupcije politizacije kad vlast ima interesa da se sindikat aktivira.“, podvlači Prokopijević.
Kolika su međutim očekivanja samih radnika od sindikata koji bi trebalo da se staraju o njihovim pravima? Oni sa kojima smo razgovarali gotovo potpuno su izgubili veru da bi im mogli pružiti bilo kakvu vrstu pomoći, što pak utiče na njihovu odluku da ne budu njihovo članstvo.
Sindikati su međutim, organizovali višednevne proteste tražeći povlačenje iz skupštinske procedure reformskih zakona poput Zakona o radu, privatizaciji i stečaju i smena tadašnjeg ministra privrede Saše Radulovića.
Ministar je ubrzo podneo sam ostavku ali je u tom trenutku već bilo jasno da se raspisuju vanredni parlamentarni izbori tako dugo najavljivani iz vladajuće Srpske napredne stranke. Svi pomenuti zakoni su povučeni iz procedure a reforme, koje su naprednjacima služile kao izgovor za raspisivanje prevremnih izbora, ostavljene su za postizborno vreme.
Ovoga puta ekonomista Miroslav Prokopijević ne očekuje ni približan otpor, poput onog u januaru, uveren da su u tom trenutku sindikati bili iskorišćeni u političko-predizborne svrhe.
„Više nego jasno je bilo da to nije bila autohtona akcija nego da sindikati reaguju na nešto što ih inače nervira, jer se traži da se radi, da se napuste neke privilegije. Dakle, oni su bili već malo razljućeni, ali da nije bilo političke akcije i to direktno od SNS-a, od takozvanog PPV-a (prvi potpredsednik Vlade Aleksandar Vučić) nikada ne bi usledila tako koncentrisana akcija. Jer prosto tadašnji ministar privrede je bio protivnik i naprednjacima i sindikatima. Neka probaju sad nešto da naprave kad vide novi Zakon o radu koji će lansirati taj isti PPV, sada predsednik Vlade, pa ćete videti kako će to završiti.“, uveren je Prokopijević.
Očekuje se da bi Novi zakon o radu posle povlačenja i dorade u koju uključeni i sindkikati, u skupštinskoj proceduri mogao naći za dva do tri meseca.
