Tri četvrtine lekara zaposlenih u zdravstvenom sistemu Srbije razmišlja o odlasku iz zemlje, pokazali su najnoviji podaci nevladine organizacije Heltgruper (Healthgrouper) koja se bavi istraživanjem zdravstvene i socijalne politike. U tome prednjače mladi lekari koji su kao samo neke od razloga naveli nemogućnost zaposlenja, niske plate, neizvesnu budućnost njihovih porodica.
“Bila sam jako dugo nezaposlena, nisam formirala svoju porodicu, nisam imala svoje prihode. Ja sam morala da odem. Inače spadam u tu kategoriju ljudi koji nikada ne bi otišli da su imali bilo koju mogućnost da nađu posao u Srbiji”, iskustvo je Milice Milutinović, tridesetjednogodišnje doktorke opšte prakse, koja je svoju sreću potražila u Nemačkoj, u gradu Gerlicu na granici sa Poljskom.
Tri godine pokušavala je da nađe posao u Srbiji, od čega je dve provela volontirajući u Kliničkom centru, bez ikakvih izgleda da dobije zaposlenje. Počela je da uči nemački i posle nepunih devet meseci savladala kurs neophodan pri aplikaciji za posao.
“Aplicirala sam u jednoj klinici u Nemačkoj za posao i dobila sam ga. Prvo morate da odete na razgovor ili na hospitaciju. To znači da provedete nedelju ili dve na klinici da oni vide kakav je vaš nivo nemačkog jezika i šta ustvari znate. Kada oni procene da ste dovoljno dobar kandidat dobijate ugovor za posao. Ono što je velika prednost je to što specijalizacija kreće odmah. Ne morate da čekate dve godine, da radite kao lekar opšte prakse, ako recimo želite nečin drugim da se bavite. Specijalizacija u oblasti u kojoj vi želite kreće tog dana kad ste dobili posao. Ja sam krenula na specijalizaciju iz neurologije”, kaže nam Milica.
Sada je već javna tajna da mnoge Milicine kolege sprovode ili otpočinju pripreme za odlazak u inostranstvo – pohađajući kurseve stranih jezika. Iako nema potpuno tačnih indikatora odlazaka, utisak o tome može se steći na osnovu porasta broja zahteva za “potvrdama o dobroj reputaciji” dokumenta potrebnog za odlazak na rad u inostranstvo koji izdaje Lekarska komora Srbije.
Sliku još sumornijom čini nezadovoljstvo najbližih lekarskih saradnika: medicinskih tehničara i sestara. Njihova predstavnica Slavica Đorđević podvlači da se i oni listom grabe za svoju šansu u inostranstvu.
“Mislim da su medicinske sestre i zdravstveni tehničari populacija koja ima najveću potrebu i želju, čini mi se da ode, zbog želje za boljim životom, egzistencijom i priznavanjem. Situacija kod nas je iz dana u dan upozoravajuća. Mislim da će se taj negativni efekat osetiti. Veliki broj zahteva kolege su uputile baš za Katar”, kaže Slavica Đorđević.
U poslednje tri godine izdato je oko 2.000 takvih potvrda, samo ove godine bilo ih je 256, kaže Olga Popović predsednica Regionalne lekarske komore Beograda. Prednjačile su one na engleskom i nemačkom, a odnedavno je, kako kaže, situacija nešto drugačija.
“Tri meseca unazad uglavnom se traže potvrde za Emirate, Katar i Saudijsku Arabiju i tako dalje. Više se kreće ka istoku. Tu uglavnom idu specijalisti. Veliki broj oftamologa i anesteziologa koji rade u sistemu, a ja sam juče potpisala za četiri anesteziologa koji hoće da idu na istok, u Emirate ili u Katar”, objašnjava Olga Popović iz Lekarske komore Beograda.
Kratkoročno, migracije lekara u bogatije zemlje ne moraju biti signal za uzbunu, pošto se u zvaničnoj evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje nalazi njih više od 2000, od kojih je velika većina opšte prakse.
Dugoročno, međutim, takav trend je razlog za ozbiljnu brigu, upozorava doktor Miljan Ljubičić, jedan od istraživača na projektu o odlascima srpskih lekara na rad u inostranstvo.
“Vrlo brzo možemo doći u situaciju da nemamo dovoljno kadra. Najveći razlog je taj gradijent između uslova – plata koje oni imaju u inostranstvu i ovde. Ne možete da poredite platu od 50.000 dinara (oko 415 evra) sa onom u Nemačkoj koja je od starta nekoliko hiljada evra za lekara opšte prakse i sve što ide uz to. Takođe, u Srbiji nema posla za lekare, nije lako naći posao kada si lekar”, podvlači Ljubičić.
Sličan trend iskusile do sada su Mađarska i Hrvatska koje su od viška zaposlenih lekara, za svega nekoliko godina stigle do manjka. Tome je dodatno pomoglo njihovo članstvo u EU koje je omogućilo lakše kretanje ljudi, kapitala i robe.
Maja Krstić, doktorka angažovana na projektu, podvlači da Srbija trenutno nema definisanu politiku ljudskih resursa u zdravstvu, što dodatno otežava situaciju.
“Srbija još uvek nema zajednički stav ni pravac kojim želi da ide. To tumačim time da problem visoko rangiran na listi prioriteta koje Srbija rešava. To je problem koji može biti ozbiljan pa čak i da ugrozi stabilnost čitavog zdravstvenog sistema. Država tom problemu nije dovoljno posvećena”, podvlači Maja Krstić.
I dok država očigledno sedi skrštenih ruku, dopuštajući u bliskoj budućnosti scenario po kome građane neće imati ko da leči, odzvanja upozorenje naše sagovornice Milice Milutinović, danas uspešne doktorke i specijalizanta jedne klinike, kojoj se u Nemačkoj skoro pridružio i suprug:
“Ne znam da li bih ponovo upisala medicinu kada bih imala tu mogućnost. Verovatno da ne bih… A kolegama koje već rade ili završavaju studije u Beogradu preporučila bih da urade isto što i ja. Da što pre počnu da uče nemački jezik, da prosto ne gube tih par godina koje sam ja izgubila, čekajući da nađem posao”, zaključuje Milica Milutinović.
