„Mislimo da je velika šteta što je Ministarstvo unutrašnjih poslova umesto da sprovede istragu o veoma ozbiljnim navodima koje smo izneli o vršenju nasilja i zlostavljaju, njih odbacilo kao neosnovane“, kaže u razgovoru za Radio Slobodna Evropa saradnica organizacije Hjuman Rajts Voč (Human Rights Watch - HRW) Emina Ćerimović nakon istraživanja o odnosu srpskih policajaca prema migrantima.
U izveštaju se navodi da su zabeleženi slučajevi policajaca u Srbiji koji su maltretirali, zlostavljali, pljačkali migrante.
Na demanti ovih navoda koji je upućen iz MUP-a Ćerimović odgovara:
“Nadali smo se da ćemo imati priliku da uđemo u konstruktivan dijalog sa MUP-om, o tome šta dalje preduzeti i koje je korake potrebno preduzeti kako bi se ovi koraci istražili“.
RSE: Posmatrate li slučajeve o kojima govorite u izveštaju kao izolovane primere ili smatrate da je u pitanju nešto što je karakteristično za odnos i policije i drugih predstavnika države Srbije?
Ćerimović: Tri puta u tri različita vremenska perioda smo posetili Suboticu, u tri različita vremenska perioda smo razgovarali sa migrantima i tražiocima azila. Bilo je neverovatno od različitih ljudi dobijati infomracije o istim slučajevima. Odnosno da su sve osobe svedočile o vršenju nasilja i iznuda u Subotici. Takođe smo posetili Centar za azilante u Bogovađi u tri navrata. Svaki put smo zaticali osobe, uključujući i šestoro dece, koje žive van samog Centra. Kada smo ih pitali zašto žive izvan Centra, napominjem da je bio novembar mesec, da je bilo kišovito ....
RSE: Bili su pod vedrim nebom?
Ćerimović: Neki su bili u šumi koja je jako blizu samog Centra. Međutim, pronašli smo veći broj ljudi koji su se nalazili u samom dvorištu Centra. Pitali smo ih zbog čega su napolju i koliko dugo su tu proveli. Rekli su nam da je policija naprosto odbila da registruje njhovu nameru za traženje azila i da ih sama uprava Centra ne može primiti bez potvrde od policije. Konkretno smo zatekli šestoricu veoma mladih dečaka, najmlađi je imao četrnaest godina, koji su jedanaest dana putovali pešice od Grčke do Srbije. Oni su noć proveli napolju, ispred samog Centra. Bilo je jako poražavajuće videti da su i gladni, da im je odeća prokisla, da su prepušteni sami sebi i to ispred Centra koji bi trebalo da im pronađe utočište i sklonište.
RSE: Koja priča vam je bila najpotresnija?
Ćerimović: Bilo mi je jako teško kada sam nakon što sam razgovarala sa tom petoricom dečaka morala da im kaže ’pa hvala vam na svemu što ste nam ispričali ali ne mogu da vam učinim ništa da vam pomognem’. Oni su napustili automobil, izašli napolje, po kiši i tu smo ih ostavili. Jako mi je bilo teško što smo ih ostavili na toj hladnoći i po toj kiši. Pored toga bila mi je jako potresna priča mladića iz Sirije koji je putovao sa trojicom braće i koga smo intervjuisali u Centru za azilante u Sjenici. On nam je ispričao o maltretiranju od strane policije u Policijskoj stanici Vranje. Pričao nam je kako su njega i njegovu braću policajci tukli. Njegov najmlađi brati ima šesnaest godina. Rekao nam je tada kako su batine imale samo za cilj da ih ponize.
RSE: Da li vas je sve ovo posetilo na sudbinu mnogih ljudi na prostoru bivše Jugoslavije?
Ćerimović: Da, konkretno ja sam bila izbeglica u svojoj državi pošto sam iz Foče. Početkom rata smo morali da napustimo taj grad, da živimo po raznim kampovima po Bosni. Svakako da me je to podsetilo. Imala sam osam godina kada je rat počeo i videla sam jako putno dece koji se danas nalaze u istoj, ako ne i goroj situaciji nego što smo se mi nalazili. Kada kažem goroj, mislim da gde god smo mi u ono vreme izbegli domaći narod nas je nekako prihvatio, ponudili su nam svoje stanove, podrume, sklonili su nas. Dok smo ove ljude pronalizili po šumama, napuštenim fabrikama. Bilo je jako teško sve njih gledati, a posebno porodice sa malo decom, gledati majke koje plaču jer su im deca i gladna i bosa i žedna i bolesna.
