Kolegijalni razgovor haških sudaca Alphonsa Orieja i Jean-Claudea Antonettija
- Zdravo, Žan-Klode, kako si?
- Pa tako...
- Šta ima novoga?
- Pa ništa...
- Nisi nešto pričljiv?
- Pa nisam...
- Šta je? Zaboleo te jezik čitajući onu presudu? Bogami je pogolema.
- Pa jeste...
- Ej, jel te stvarno boli jezik?
- Boli...
- Uh, izvini, ja se zezao, a sad vidim da je stvarno ozbiljno. Pa nisi trebao onoliko da čitaš, čoveče. Baš si se preforsirao. Slušam te ja, slušam, pa kažem ovoj koleginici Elizabeti: „Žao mi Antonetija, em ta presuda stvarno ogromna, ima šta da se čita, em mora da je čita on koji se ne slaže sa onom dvojicom i još na svaku njihovu da kaže da on ima izdvojeno mišljenje...“ Da si samo onoliko puta reko da imaš izdvojeno mišljenje, jezik bi ti utrnuo, a kamoli sve ovo drugo...
- Da...
- Stvarno ne možeš ni da zineš?
- Ne...
- Pa neka mi još neko kaže da je ovo gospodski posao! Hiljade stranica, stotine svedoka, pa dok sve to pročitaš, sve to saslušaš, a sve isto: ubilo, ranilo, zaklalo, silovalo... Dosadi, brate! Retko kad da naletiš na nekog zanimljivog, s kim možeš da pričaš o lepšim temama, o umetnosti, estetici i tako tome...
- Da...
- Znaš, baš sam ti zavideo na ovom bradatome s kim si mogo da izmeniš koju i o tim stvarima... Kako se ono zvao? Prlik?
- Praljak...
- Prlik, Praljak, skoro pa isto zvuči, a ljudi skroz naskroz različiti. Sigurno ti nije bilo lako da mu pročitaš presudu s kojom se ne slažeš...
- Mhm...
- Znam, stresno je to, a niko to ne poštuje. Niko i ne razmišlja o tome kako je čoveku u toj situaciji... Zamalo i meni da se desi. Ona tvoja zemljakinja, ona Pikarova, baš zajunila po svome: pa zločini, pa ovo, pa ono, pa dokaz ovaj, pa dokaz onaj... Sreća da je Elizabeta bila razumna ko i ja, inače bih morao da čitam presudu za doživotnu uz svoje izdvojeno mišljenje, pa bi i mene boleo jezik. A ovako me baš boli briga. Bilo pa prošlo, ko i taj njihov rat.
- Da...
- A znaš da je i ovaj moj Džovica interesantan lik, skoro ko taj tvoj Prlik...
- Praljak...
- Da, Praljak, izvini. Ti znaš da je on bio muzičar, svirao bas-gitaru?
- Jel stvarno?
- Odmah si mi živnuo! Eh, šta ti je umetnička duša... Ni najsvirepija prozaična stvarnost ne može da je podjarmi!
- A gdje je svirao? U nekom poznatom bendu?
- Nismo stigli da pričamo o tome. Znaš, i to je bio opsežan predmet. Taj Džovica i ovaj drugi Frenki, oni ti se provlače kroz sve te njihove ratove po bivšim Jugoslavijama...
- Ma pusti ratove! Jel možeš ko normalan čovjek da pričaš o muzici?
- Pa mogu sa tobom, al nisam mogao sa njim. Kažem ti: ovi iz Tužilaštva nakitili optužnicu, pa sam morao da se držim svega toga. Nikako da nađem zgodan link da se dotaknem muzike. A i da sam našo, odmah bi ova tvoja zemljakinja skočila... Sačuvaj me bože tih što ih zanima samo posao, pa posao... A posao, znaš i sam, da izludiš od njega...
- Hoćeš sad i ti o poslu?
- Neću, izvini... Ko da je malo što smo ga odradili, pa sad još da pričamo o njemu. Iako, da ne grešim dušu, bude tu i ponešto zanimljivo. Recimo, ovaj Džovica i taj Frenki, oni su stajali iza tih Skorpionsa...
- Ozbiljno? Bili su menadžeri Skorpionsa? Uh, što ja volim onu njihovu „Viiiindz of čeeeendž“...
- Ne, ne benda Skorpions, nego istoimene vojne ili paravojne jedinice. A njih dvojica su stajali i iza Tajgersa.
- Šampionskog ragbi-kluba?
- Ma ne. Takođe je to bila neka dal vojna dal paravojna jedinica, valjda od onog Arkana, ko bi sve to pohvatao... I zamisli da ja sad osudim ljude zato što su stajali iza Skorpionsa i Tajgersa, ko što neki govore da sam trebao...
- Ma daj, Fonzi, pusti šta ljudi pričaju! Pa nisi poludio da si na vrat navučeš sva ova društva za zaštitu životinja!
- Hvala ti, Žan-Klod! Lepo je kad s nekim nađeš zajednički jezik.
- Misliš: ovaj moj oboljeli?
- Ne nego ovaj naš srpsko-hrvatski.
- Zdravo, Žan-Klode, kako si?
- Pa tako...
- Šta ima novoga?
- Pa ništa...
- Nisi nešto pričljiv?
- Pa nisam...
- Šta je? Zaboleo te jezik čitajući onu presudu? Bogami je pogolema.
- Pa jeste...
- Ej, jel te stvarno boli jezik?
- Boli...
- Uh, izvini, ja se zezao, a sad vidim da je stvarno ozbiljno. Pa nisi trebao onoliko da čitaš, čoveče. Baš si se preforsirao. Slušam te ja, slušam, pa kažem ovoj koleginici Elizabeti: „Žao mi Antonetija, em ta presuda stvarno ogromna, ima šta da se čita, em mora da je čita on koji se ne slaže sa onom dvojicom i još na svaku njihovu da kaže da on ima izdvojeno mišljenje...“ Da si samo onoliko puta reko da imaš izdvojeno mišljenje, jezik bi ti utrnuo, a kamoli sve ovo drugo...
- Da...
- Stvarno ne možeš ni da zineš?
- Ne...
- Pa neka mi još neko kaže da je ovo gospodski posao! Hiljade stranica, stotine svedoka, pa dok sve to pročitaš, sve to saslušaš, a sve isto: ubilo, ranilo, zaklalo, silovalo... Dosadi, brate! Retko kad da naletiš na nekog zanimljivog, s kim možeš da pričaš o lepšim temama, o umetnosti, estetici i tako tome...
- Da...
- Znaš, baš sam ti zavideo na ovom bradatome s kim si mogo da izmeniš koju i o tim stvarima... Kako se ono zvao? Prlik?
- Praljak...
- Prlik, Praljak, skoro pa isto zvuči, a ljudi skroz naskroz različiti. Sigurno ti nije bilo lako da mu pročitaš presudu s kojom se ne slažeš...
- Mhm...
- Znam, stresno je to, a niko to ne poštuje. Niko i ne razmišlja o tome kako je čoveku u toj situaciji... Zamalo i meni da se desi. Ona tvoja zemljakinja, ona Pikarova, baš zajunila po svome: pa zločini, pa ovo, pa ono, pa dokaz ovaj, pa dokaz onaj... Sreća da je Elizabeta bila razumna ko i ja, inače bih morao da čitam presudu za doživotnu uz svoje izdvojeno mišljenje, pa bi i mene boleo jezik. A ovako me baš boli briga. Bilo pa prošlo, ko i taj njihov rat.
- Da...
- A znaš da je i ovaj moj Džovica interesantan lik, skoro ko taj tvoj Prlik...
- Praljak...
- Da, Praljak, izvini. Ti znaš da je on bio muzičar, svirao bas-gitaru?
- Jel stvarno?
- Odmah si mi živnuo! Eh, šta ti je umetnička duša... Ni najsvirepija prozaična stvarnost ne može da je podjarmi!
- A gdje je svirao? U nekom poznatom bendu?
- Nismo stigli da pričamo o tome. Znaš, i to je bio opsežan predmet. Taj Džovica i ovaj drugi Frenki, oni ti se provlače kroz sve te njihove ratove po bivšim Jugoslavijama...
- Ma pusti ratove! Jel možeš ko normalan čovjek da pričaš o muzici?
- Pa mogu sa tobom, al nisam mogao sa njim. Kažem ti: ovi iz Tužilaštva nakitili optužnicu, pa sam morao da se držim svega toga. Nikako da nađem zgodan link da se dotaknem muzike. A i da sam našo, odmah bi ova tvoja zemljakinja skočila... Sačuvaj me bože tih što ih zanima samo posao, pa posao... A posao, znaš i sam, da izludiš od njega...
- Hoćeš sad i ti o poslu?
- Neću, izvini... Ko da je malo što smo ga odradili, pa sad još da pričamo o njemu. Iako, da ne grešim dušu, bude tu i ponešto zanimljivo. Recimo, ovaj Džovica i taj Frenki, oni su stajali iza tih Skorpionsa...
- Ozbiljno? Bili su menadžeri Skorpionsa? Uh, što ja volim onu njihovu „Viiiindz of čeeeendž“...
- Ne, ne benda Skorpions, nego istoimene vojne ili paravojne jedinice. A njih dvojica su stajali i iza Tajgersa.
- Šampionskog ragbi-kluba?
- Ma ne. Takođe je to bila neka dal vojna dal paravojna jedinica, valjda od onog Arkana, ko bi sve to pohvatao... I zamisli da ja sad osudim ljude zato što su stajali iza Skorpionsa i Tajgersa, ko što neki govore da sam trebao...
- Ma daj, Fonzi, pusti šta ljudi pričaju! Pa nisi poludio da si na vrat navučeš sva ova društva za zaštitu životinja!
- Hvala ti, Žan-Klod! Lepo je kad s nekim nađeš zajednički jezik.
- Misliš: ovaj moj oboljeli?
- Ne nego ovaj naš srpsko-hrvatski.
