Sabor trubača u Guči se zahuktava, a uprkos tropskim vrelinama, novi nalet posetilaca očekuje se narednih dana. Uz nesumnjivu promociju talentovanih trubačkih orkestara, taj festival prati i manir jeftine vašarske zabave, što otvara pitanje devalvira li se time deo ovdašnjeg kulturnog nasleđa?
Do kraja ove nedelje, Guča će shodno tradiciji koja traje više od pet decenija biti meka poštovaoca zvuka dragačevske trube, ljubitelja provoda, radoznalaca, ali i stranaca – posetilaca Sabora trubača. Atmosfera koja prati taj festival iz godine u godinu je slična: beskrajan defile trubačkih orkestara, začinjen mnogim gurmanlucima poput pečenja i svadbarskog kupusa, uz šta naravno idu i velike količine alkohola. Kolorit upotpunjuju i golišave devojke koje igraju pod šatrama, za bakšiše od po hiljadu i više dinara, odnosno za nešto manje od 10 evra.
Osim domaćih, Sabor trubača u Guči predmet je pažnje stranih medija, a bio je čak i jedna od tema čuvenih depeša koje je objavio Vikiliks. Evo kako ga je 2009., kada je nastupao orkestar američke mornarice, videla tadašnja zamenica ambasadora Sjedinjenih Država u Beogradu Dženifer Braš:
“Radi se o festivalu tradicionalne srpske muzike, ali u siledžijskom, pivom podmazanom ambijentu. Orkestar je doživeo dobrodošlicu od strane zvaničnika, čak organizatora i, najvažnije - naroda”, pisala je Dženifer Braš.
Međutim, ovogodišnji Sabor obeležio je i bojkot nekoliko orkestara iz zapadne Srbije koji sumnjaju da je takmičenje namešteno i da se unapred zna pobednik, što organizatori negiraju. Među onima koji ove godine neće nastupati je i ansambl Radiše Vitezovića iz Koslerića.
“Poslednjih 10 godina jasno je da se 3-4 orkestra forsiraju i ove godine su oni u planu da dobiju nagradu, kao u ostalom i u poslednje dve. Zbog žirija i organizatora, nepravdi i mućki – rešili smo da bojkotujemo”, kaže Radiša Vitezović.
Već neko vreme, osim tradicionalnih orkestara čiji su nastupi bili srž festivala, sve češće u Guči gostuju izvođači – mahom turbo folk muzike poput ovogodišnjeg gosta Ace Lukasa, što publika u najvećoj meri odobrava. Njihovi nastupi, koji za neke predstavljaju prekid sa izvornom tradicijom, mogu se tumačiti i kao cena koju festival plaća zbog svoje komercijalizacije.
Čest posetilac Sabora, muzički kritičar Vojislav Pantić, smatra da je reč o pokušajima organizatora da privuku više publike.
"Guča je s jedne strane trubačko takmičenje i predstavljanje trubačke umetnosti, s druge strane folklora, a s treće strane komercijalna manifestacija koja kao i svaki veliki festival želi da dovede što više ljudi. Mit je takođe da dolazi puno ljudi iz inostranstva. Tu ih je nekoliko hiljada, ali ne više od toga. Najviše je Slovenaca, Francuza i Italijana. Svet koji putuje po Evropi tokom leta, kojima Guča predstavlja jednu od zanimljivih stanica u kojoj većina uživa”, smatra Pantić.
Dosta pažnje u ovdašnjoj javnosti privlači i svojevrsni rivalitet koji vlada između, slobodno se može reći dva najveća festivala Guče i novosadskog Egzita – koji je potpuno drugačijeg, zabavnog karaktera.
U tome se ide toliko daleko, da se forsiraju i priče o postojanju “dve Srbije” u zavisnosti od toga kom je događaju publika privrženija, za šta su delom odgovorni i političari svojim neodmerenim istupima, poput Vojislava Koštunice ili Velimira Ilića.
Takva klima, smatra muzički novinar Dragan Kremer, utiče na stvaranje nepotrebne averzije kod onih potpuno neupućenih.
“Mnogi ljudi koji odbijaju da uopšte odu na Sabor, to čine zbog utiska o izjednačenosti sa napirlitanim ženskinjama koje igraju po stolovima, sa pijančenjem, gaženjem po blatu… Toga naravno ima, bilo ga je puno, sada ga verovatno ima nešto manje – malo je sređenije. Postoje mnoge druge komponente tog događaja. Možete da vidite i koloniju lokalnih naivnih umetnika i neke druge izložbe, poneko književno veče. I ono što je od samog Sabora možda najzanimljivije takmičenje novih orekstara mladih trubača mladih muzičara koje obično potpuno zanemareno”, naveo je Kremer.
Pojavom novih izvođača iz godine u godinu Sabor trubača nesumnjivo je zadržao deo svoje tradicije i ljubiteljima pleh muzike nudi nekakav kvalitet. Međutim, stiče se utisak da pokušaje očuvanja trube kao dela srpskog kulturnog nasleđa neprekidno devalviraju slike nekontrolisane zabave u kojoj preovlađuju najniže ljudske strasti.
Tako nešto na krajnji učinak baca veliku senku, uverena je profesorka Fakuleta dramkih umetnosti Milena Dragićević Šešić.
“Ovo postaje više neka vrsta suburbanog fenomena i kroz sve ono što prati taj festivalski tok, koji vrlo često čujem od ljudi koji se vraćaju iz Guče da ga nisu ni videli, jer su svoje vreme trošili po zabavama po okolnim šatrama. Da li se više piše o političaru koji dođe i to otvori, o tome koliko zaustavljeno pijanih vozača, ili šta je novo uneto u umetnost trube, kakva je ta muzika, šta su dostignuća? Na koji način su pokušali da menjaju koncepciju, jer smo pre neku godinu imali priliku da čujemo i strane orkestre”, kaže profesorka Dragićević Šešić.
Za razliku od ranijih nekoliko puta, ovogodišnji Sabor nisu otvarali političari tako da barem za sada nije zloupotrebljavan u te svrhe. Ali je detaljima koji mu daju nacionalističku komponentu - štandovima sa šajkačama, kokardama i drugim obeležjima, dodat homofobni: upućena je jasna poruka protiv septembarske Parade ponosa, i poziv pesnika Dobrice Erića “Srpkinjama da rađaju što više dece”.
Do kraja ove nedelje, Guča će shodno tradiciji koja traje više od pet decenija biti meka poštovaoca zvuka dragačevske trube, ljubitelja provoda, radoznalaca, ali i stranaca – posetilaca Sabora trubača. Atmosfera koja prati taj festival iz godine u godinu je slična: beskrajan defile trubačkih orkestara, začinjen mnogim gurmanlucima poput pečenja i svadbarskog kupusa, uz šta naravno idu i velike količine alkohola. Kolorit upotpunjuju i golišave devojke koje igraju pod šatrama, za bakšiše od po hiljadu i više dinara, odnosno za nešto manje od 10 evra.
Osim domaćih, Sabor trubača u Guči predmet je pažnje stranih medija, a bio je čak i jedna od tema čuvenih depeša koje je objavio Vikiliks. Evo kako ga je 2009., kada je nastupao orkestar američke mornarice, videla tadašnja zamenica ambasadora Sjedinjenih Država u Beogradu Dženifer Braš:
“Radi se o festivalu tradicionalne srpske muzike, ali u siledžijskom, pivom podmazanom ambijentu. Orkestar je doživeo dobrodošlicu od strane zvaničnika, čak organizatora i, najvažnije - naroda”, pisala je Dženifer Braš.
Međutim, ovogodišnji Sabor obeležio je i bojkot nekoliko orkestara iz zapadne Srbije koji sumnjaju da je takmičenje namešteno i da se unapred zna pobednik, što organizatori negiraju. Među onima koji ove godine neće nastupati je i ansambl Radiše Vitezovića iz Koslerića.
“Poslednjih 10 godina jasno je da se 3-4 orkestra forsiraju i ove godine su oni u planu da dobiju nagradu, kao u ostalom i u poslednje dve. Zbog žirija i organizatora, nepravdi i mućki – rešili smo da bojkotujemo”, kaže Radiša Vitezović.
Već neko vreme, osim tradicionalnih orkestara čiji su nastupi bili srž festivala, sve češće u Guči gostuju izvođači – mahom turbo folk muzike poput ovogodišnjeg gosta Ace Lukasa, što publika u najvećoj meri odobrava. Njihovi nastupi, koji za neke predstavljaju prekid sa izvornom tradicijom, mogu se tumačiti i kao cena koju festival plaća zbog svoje komercijalizacije.
Čest posetilac Sabora, muzički kritičar Vojislav Pantić, smatra da je reč o pokušajima organizatora da privuku više publike.
"Guča je s jedne strane trubačko takmičenje i predstavljanje trubačke umetnosti, s druge strane folklora, a s treće strane komercijalna manifestacija koja kao i svaki veliki festival želi da dovede što više ljudi. Mit je takođe da dolazi puno ljudi iz inostranstva. Tu ih je nekoliko hiljada, ali ne više od toga. Najviše je Slovenaca, Francuza i Italijana. Svet koji putuje po Evropi tokom leta, kojima Guča predstavlja jednu od zanimljivih stanica u kojoj većina uživa”, smatra Pantić.
Dosta pažnje u ovdašnjoj javnosti privlači i svojevrsni rivalitet koji vlada između, slobodno se može reći dva najveća festivala Guče i novosadskog Egzita – koji je potpuno drugačijeg, zabavnog karaktera.
U tome se ide toliko daleko, da se forsiraju i priče o postojanju “dve Srbije” u zavisnosti od toga kom je događaju publika privrženija, za šta su delom odgovorni i političari svojim neodmerenim istupima, poput Vojislava Koštunice ili Velimira Ilića.
Takva klima, smatra muzički novinar Dragan Kremer, utiče na stvaranje nepotrebne averzije kod onih potpuno neupućenih.
“Mnogi ljudi koji odbijaju da uopšte odu na Sabor, to čine zbog utiska o izjednačenosti sa napirlitanim ženskinjama koje igraju po stolovima, sa pijančenjem, gaženjem po blatu… Toga naravno ima, bilo ga je puno, sada ga verovatno ima nešto manje – malo je sređenije. Postoje mnoge druge komponente tog događaja. Možete da vidite i koloniju lokalnih naivnih umetnika i neke druge izložbe, poneko književno veče. I ono što je od samog Sabora možda najzanimljivije takmičenje novih orekstara mladih trubača mladih muzičara koje obično potpuno zanemareno”, naveo je Kremer.
Pojavom novih izvođača iz godine u godinu Sabor trubača nesumnjivo je zadržao deo svoje tradicije i ljubiteljima pleh muzike nudi nekakav kvalitet. Međutim, stiče se utisak da pokušaje očuvanja trube kao dela srpskog kulturnog nasleđa neprekidno devalviraju slike nekontrolisane zabave u kojoj preovlađuju najniže ljudske strasti.
Tako nešto na krajnji učinak baca veliku senku, uverena je profesorka Fakuleta dramkih umetnosti Milena Dragićević Šešić.
“Ovo postaje više neka vrsta suburbanog fenomena i kroz sve ono što prati taj festivalski tok, koji vrlo često čujem od ljudi koji se vraćaju iz Guče da ga nisu ni videli, jer su svoje vreme trošili po zabavama po okolnim šatrama. Da li se više piše o političaru koji dođe i to otvori, o tome koliko zaustavljeno pijanih vozača, ili šta je novo uneto u umetnost trube, kakva je ta muzika, šta su dostignuća? Na koji način su pokušali da menjaju koncepciju, jer smo pre neku godinu imali priliku da čujemo i strane orkestre”, kaže profesorka Dragićević Šešić.
Za razliku od ranijih nekoliko puta, ovogodišnji Sabor nisu otvarali političari tako da barem za sada nije zloupotrebljavan u te svrhe. Ali je detaljima koji mu daju nacionalističku komponentu - štandovima sa šajkačama, kokardama i drugim obeležjima, dodat homofobni: upućena je jasna poruka protiv septembarske Parade ponosa, i poziv pesnika Dobrice Erića “Srpkinjama da rađaju što više dece”.
