Pišu: Eka Kevanišvili i Ilia Ratiani

Prošlo je godinu dana od katastrofe 3. avgusta 2023. koja je odnela 33 života u mestu Šovi na planinama Velikog Kavkaza. Kamenje i šljunak sada prekrivaju nekada pitoreskno turističko odmaralište, a potraga za nestalim detetom je okončana.

Gledajući iz daljine, područje izgleda poput velikog belog prostora prekrivenog kamenjem. Da ste ga kojim slučajem posetili pre katastrofe, ne biste prepoznali nekada zeleno polje gde su ogromne jele i borovi okruživali letovališta Šovi.

Šovi, inače smešten u Gornjoj Rači na oko 1.600 metara nadmorske visine, ima istoriju dugu skoro čitav vek.

Kao odmaralište osnovao ga je Simon (Šanše) Ležava pošto je diplomirao medicinu u Beču.

Lokalno stanovništvo i dalje Šovi rado naziva "biserom" i "kraljicom".

Danas, tišina i praznina prožimaju područje koje prekida samo šum brze planinske reke.

Prema rečima preživelih, mnogi koji su bili kraj reke nisu primetili približavanje mulja sve do poslednjeg trenutka pred tragediju koja je zauvek promenila njihove živote.

Posmatrajući s visine, teren odmarališta izgleda iznenađujuće ravan, što je u kontrastu s haosom koji se dešavao ispod. Na ovom području potraga za preživelima je nastavljena mesecima posle klizišta.

Šetnja krajolikom je izazovna zbog novonastalih brda od blata, kamenja, drveća i drugih krhotina nakon klizišta.

Teška mašinerija koja se koristila u potrazi za nestalima, ostavila je i danas vidljive tragove.

Katastrofa se dogodila 3. avgusta 2023. godine oko 15 časova, po vedrom, sunčanom danu. Posetioci su boravili u svojim vikendicama, šetali odmaralištem ili uživali u "kiselim vodama". Niko nije mogao da predvidi da će ih klizište progutati za nekoliko užasnih sekundi, za kojih su odneti životi 33 osobe.

Ogromna snaga klizišta vidljiva je po drveću i gromadama razbacanim unaokolo. Čini se da glečer zuri u vas, podsećajući na moguće buduće katastrofe.

POGLEDAJTE: Davit Jeladze je bio na planinarenju s porodicom kada je klizište zahvatilo gruzijsko letovalište Šovi. Jedladze i njegova šestogodišnja nećaka Mašo proveli su četiri sata boreći se da kroz blato stignu do bezbednog mesta.

Osam meseci posle katastrofe, Nacionalna agencija za životnu sredinu je zaključila da se tragedija nije mogla izbeći i da nijedan sistem upozorenja nije mogao da ublaži njene teške posledice.

U svojim nalazima ustanovila je da je masivna stena zapadno od Bube došla u kontakt s glečerom, što je dovelo do njegovog urušavanja i prelivanja vode u pukotinama. Trenje izazvano površinom stene brzo je otopilo glečer, stvarajući brzu poplavu koja je krenula ka dolini.

Prema istom zaključku, masa blata je pokrivala u proseku 24 metra u sekundi.

Katastrofa je delimično zahvatila nekadašnji hotel Sunset Šovi, ispunivši blatom prvi sprat jedne zgrade. Napuštene stvari su razbacane unaokolo, a među ruševinama cveta usamljeni grm ruže.

Eka Goglizde se priseća mnogih detalja onoga što je trebalo da bude posebno vreme u Šoviju – rođendana njenog sina. Bicikl koji su ona i njen suprug Nika kupili, razmena SMS poruka dok su sve planirali zajedno. Onda su poruke naglo stale. Nikino beživotno telo pronađeno je 17. avgusta.

"Verovatno se nikada neću vratiti u Šovi", rekla je Goglidze.

Istraga o tome da li su nemar ili kršenje bezbednosnih mera doprineli gubitku života ostaje nerazjašnjena. Advokati tvrde da je slučaj trebalo istražiti po drugačijim članovima zakona, kao što je službeni nemar.

Još jedna preživela, Lana Jeladze, još uvek se živo seća tog nezaboravnog dana, kada je šetala zajedno s braćom i sestrama, njihovom decom i majkom. Odjednom ih je zahvatio talas blata koji u kojem su bili nepokretni skoro četiri sata pre nego što su ih spasioci iz helikoptera izvukli iz zemlje.

"Stajali smo zakopani u smrznutoj zemlji. Mislila sam da umirem. Mrtva sam", priseća se Jeladze. Iako su preživeli, nisu dobili status žrtve.

Nesreća koja je zadesila Šove najviše je uticala na selo Glola, koje se nalazi duž jedinog puta koje vodi u Šovi. Nesreća je tamo odnela živote 13 meštana.

Ranije, u ovo doba godine, porodični automobili natovareni koferima i male, srećne porodice bili su svakodnevni prizor duž puta koji vodi ka Šovi. Sada je put skoro beživotan.

"Ljudi se plaše da se vrate", rekla je Gulnaz Bičašvili, starija žiteljka sela Glola. "Ali život ide dalje; moramo da nastavimo da živimo."

Danas niko ne govori o vraćanju u život nekada popularnog letovališta. Umesto toga, sada je u fokusu spomen obeležje koje će biti podignuto u znak sećanja na one koji su poginuli.