Pišu: Nadia Beard i Natela Grigalašvili

Lako je uočiti kuću koja pripada starovercima. Duž glavnih i neasfaltiranih puteva Gorelovke, sela u regionu Džavahetija na jugu Gruzije, njihove kuće jarkih boja, ograđene tirkiznim ogradama i kapcima s oslikanim cvećem, prekidaju nizove oronulih kuća s blatom i kravljom balegom na fasadama, piše redakcija Radija Slobodna Evropa na engleskom jeziku.

Ovakva besprekorna briga je zapanjujući prizor u regionu koji je toliko utonuo u siromaštvo i u kojem nema infrastrukture, ali za duhobore, kako su poznati ovi starovernici, njihovi negovani domovi su prosto spoljni izraz negovane, unutarnje duhovnosti.

"Toliko naših lepih kuća je sada uništeno", rekla je Maša, 70-godišnja duhoborka rođena u Gorelovki. "Sad krave gaze po ovim kućama. Bolno je to gledati, ali pretpostavljam da smo sada navikli. Ljudi se mogu navići na sve."

Maša, kojoj seda kosa pada na ramena, jedna je od poslednjih nekoliko duhobora koji su ostali u Gorelovki. "Moji roditelji su rođeni ovde. Sve moje bake i dede su rođeni ovde. Čak i moji prabaka i pradeda", rekla je ona. Govoreći ruski i identifikujući se pre svega kao Ruskinja, Maša je predstavnica duhoborske zajednice u Gruziji. "Ovde je rođeno osam generacija duhobora."

Duhobori, pravoslavno-protestantska pacifistička sekta poreklom iz Rusije, žive u Džavahetiji od 1840-ih. Nakon što su 1830-ih odbili pokušaj cara Nikolaja I da ih regrutacijom prisili da pređu u Rusku pravoslavnu crkvu, duhobori su prognani i razasuti po južnom Kavkazu. Naselili su se u oblasti Džavahetija – koju zovu "zemlja duhobora" – gde su osnovali osam sela, među kojima je Gorelovka srce i duhovni centar.

"Krenule su hiljade, oko 15.000 ljudi", rekla je Maša u svojoj kući u Gorelovki. "Mnogo je ljudi umrlo na putu. Bio je novembar, decembar kada su dolazili peške ili na konjima. Bilo je veoma hladno. Ova zemlja je tada bila pusta. Do proleća ih je ostalo samo oko 8.000. Ostali su nestali."

Kao egalitarna duhovna zajednica, duhobori se od drugih verskih sekti, koje su se pojavile u Rusiji otprilike u isto vreme, izdvajaju po svojoj dubokoj posvećenosti pacifizmu, rodnoj ravnopravnosti, kao i po središnjem mestu unutarnjeg verovanja koje odbacuje potrebu za materijalnim izražavanjem vere. Posle katastrofalnog gubitka ljudskih života tokom Napoleonovih ratova, male verske sekte su počele da se odvajaju od Ruske pravoslavne crkve, za koju se smatralo da je ogranak ruske države još od Petra Velikog, i da je zbog toga ukaljana užasima rata.

"Stapanje crkve i države su mnogi disidenti tog vremena smatrali odgovornim za mnoga zla počinjena pod Ruskim carstvom", rekao je Malhaz Songulašvili, profesor komparativne teologije na Državnom univerzitetu Ilia i mitropolitski episkop Tbilisija. "Duhobori su manje dogmatični, manje ritualni od Ruske pravoslavne crkve. Za njih je religija etika."

Ali čak i zajednice koje izbegavaju tradicionalne rituale često razvijaju svoje, i duhobori nisu izuzetak. Nedeljom i praznicima, duhobori se okupljaju u nekadašnjem sirotištu u Gorelovki da pevaju psalme i stihove iz Knjige života. Više teološka nego pravoslavni spisi, Knjiga života, razvijena u Džavahetiji, ima katihetski karakter; tekstovi su sastavljeni tako da predstavljaju dva glasa u kvazidijalogu, često kroz pitanja i odgovore. Kada obeležavaju svoje praznike, oni oblače tradicionalne debele ružičaste suknje, istkane košulje, prsluke i ručno vezene marame za glave.

"U sovjetsko vreme nismo mogli da glasno govorimo o veri u religiju, ali naši roditelji su verovali, naravno", rekla je Maša. "Izunutra svi veruju."

Sada pažljivo održavano bivše sirotište, s jarkim bojama kapaka i sveže ofarbanim vratima, u sovjetsko vreme bilo je skladište. Pošto je religija bila zabranjena u Sovjetskom Savezu, duhobori bi se okupljali po kućama za nedeljne psalme i praznike.

Pošto nije imala ikonografiju, i kao neformalna i unutrašnjeg karaktera, veru duhobora nije puno pogađala zvanična sovjetska zabrana veroispovedanja. Njihov stil života u zajednici, u kojoj se privatna imovina deli, duhobore je na neki način dobro pripremio za oduzimanje privatne imovine pod Sovjetima.

"Mi smo bili prvi komunisti", rekla je 59-godišnja duhoborka Galja, jedna od starateljki sirotišta. "Sovjetski Savez je bio tako dobar period. Nije bilo bogatih ili siromašnih, svi smo bili isti. Živeli smo dobro. Posle revolucije, duhobori su se navikli na kolhoze, onda su uništili taj sistem devedesetih i mi smo morali da nađemo nešto drugo. U vreme Sovjetskog Saveza, Ukrajina, Gruzija, Rusija, svi smo bili isti. Niko nije govorio, 'ovo je naša zemlja, a ovo je vaša zemlja'."

Kao znak izolovanosti duhoborske zajednice, Galja, koja nikada nije živela u Ukrajini, govori ruski s ukrajinskim akcentom, što su joj preneli njeni preci koji su živeli u Ukrajini pre više od jednog veka.

Kao i mnoge etničke i verske manjine u Gruziji, duhobori su nostalgični za Sovjetskim Savezom, za vremenom u kojem su, kako kažu, iskusili jednakost koja je potom izgubljena pod sveprožimućom etnonacionalističkom idejom postsovjetske Gruzije.

Deo razloga za smanjenje zajednice duhobora može se pratiti do egzodusa koji se desio tokom haotičnih, oskudnih 1990-ih, kada su, u strahu od gubitka svoje autonomije u Gruziji koja je tek izašla iz pepela SSSR-a, mnogi emigrirali u Rusiju, gde su i ostali.

Šetnjom glavnim putem u Gorelovki može se jasno videti multietnički i višejezički karakter tog mesta. Jedna do druge nalaze se tri škole: gruzijska, jermenska i ruska. U holu ruske škole visi portret ruskog pisca Lava Tolstoja, velikog pristalice duhobora koji je odigrao ključnu ulogu u njihovom naseljavanju u Gruziji.

"Tolstoj je takođe imao ključnu ulogu u pronalaženju druge domovine duhobore", rekao je profesor Songulašvili. "Tolstoj je bio taj koji je komunicirao s viktorijanskom Britanijom i obezbedio pravo duhoborima da odu u Kanadu, koja je tada bila pod britanskom vlašću. Tolstoj je kao rezultat postao kvazi-religijska ličnost za duhobore."

Egzodus duhobora u Kanadu početkom 20. veka bio je drugi veliki prelom u istoriji duhobora. Iako prognani, shvatili su da nisu potpuno mogli da ispoljavaju svoje slobode i pacifizam, što ih je navelo da emigriraju u ravnice Kanade, gde su mogli da imaju veću kulturnu autonomiju.

U razgovorima s duhoborima često se može čuti proročanstvo staro više od sto godina po kojem se duhobori rasuti po svetu vraćaju u svoju duhovnu domovinu: Gorelovku. Po toj zamisli iz 19. veka vođe zajednice, udovice Lukerije Kalmikove, tu u Gorelovki, ova sve manja zajednica dobiće svoju snagu i obnoviti slavnu prošlost. Međutim, teško je zamisliti ostvarenje te vizije usled slabog interesovanja vlasti za podršku duhobora i nedostatka infrastrukture.

"Bili su duboko posvećeni miru kada je bilo krajnje nepopularno zalagati se za mir. Rat u Ukrajini ponovo pokazuje koliko rat može biti besmislen, nepotrebno oduzimajući živote. Ta tolstojevska načela mira biće sve značajnija i relevantnija kako vreme bude prolazilo jer moramo da naučimo koliko je mir važan za planetu", rekao je Songulašvili. "Duhobori su bili glasnici po tom pitanju u ovom delu sveta."

NAPOMENA: Natela Grigalašvili fotografiše duhobore od 2013. godine. Vratila se u Gorelovku s Nadiom Beard u novembru 2022. godine.