Jedina iz svoje porodice preživjela je strahote Aušvica, da bi skoro 50 godina kasnije, u opkoljenom Sarajevu, doživjela nova stradanja. Ona je Greta Ferušić Weinfeld, Jevrejka, u nacističkom logoru je njeno zvanično ime bilo broj 5245 i zauvjek utisnuto u njenu ruku:
„Ja sam bila '54. u Nemačkoj. Imam broj. Leto je bilo i svi su mogli videti broj. A zašto? Nije broj kriv. Pogotovo ne te nove generacije, a drugo, nikad nisam smatrala da je stopostotno nemački narod kriv. Golda Meir nije mogla da veruje kako su ljudi koji su preživeli Aušvic imali snage da stvore porodicu, da stvore karijeru i onda je na kraju rekla: zato što su „survivori“, što su „preživeli“.“
Na poziciju današnjih žrtava koje su u Bosni i Hercegovini pitanje koje zahtijeva tri različita gledišta iz tri različite perspektive istine, Greta posmatra iz pozicije koju je i sama prošla:
„Za vreme rata ovde, prvo nismo shvaćali uopšte šta se ovde dešava, onda smo počeli da shvatamo da je to ipak jedan narod protiv drugog, jedan se brani, jedan napada, a treći je između. I sada, tumačenja svega toga – svako ima svoje gledište. Svako je oštećen, niko nije u pravu, a svako nešto svoje traži. A žrtve koje su nastale su stravične, s obzirom na ono što se u Srebrenici dogodilo. To je gore nego što je čak i kod Nemaca bilo, jer ja kažem: tamo je radila tehnologija, a ovde je radio primitivizam.“
Još primijeti, kaže, ostatke fašizma:
„Svi što propagiraju nacionalizam su ostatak fašizma. Da nacionalizam bude presudan!? Recimo, treba neko da se zaposli i na kraju ne dobije to zaposlenje taj, nego neko drugi, zato što je on druge nacionalnosti, odgovarajuće za tu sredinu. To je za moj račun ostatak fašizma, jer u Nemačkoj, sa svim mogućim diplomama, pre nego što su proterivani, nije se mogao zaposliti ni Jevrej, ni Rom. Čim vi merite čoveka po tome koje je on narodnosti, koje je religije – to više nije demokratija, to nije civilizacija, to je čisti fašizam.“
Sudbina je Gretu davne 1952. godine dovela u Sarajevo, gdje je, radila na sarajevskom Arhitektonskom fakultetu, a kasnije je bila i njegov dekan. Nakon posljednjeg rata, Bosna i Hercegovina je mnogo drugačija od one kakvu je kao član Saveznog izvršnog vijeća tadašnje Republike BiH predstavljala. Etnokratsko uređenje BiH, vjeruje naša sagovornica, opasno je za njenu budućnost:
„Kad je Dejtonski mir sklopljen, a još smo mi živeli u tom da nam je neko zatvorio tu vodu, da nam neko ne daje plina, da nam ne da dovod hrane, da ne možemo izaći, ja sam skočila kad sam čula naslov Republika Srpska. Ne da ja imam protiv njih nešto, ali sam ja smatrala da je bivša Jugoslavenska narodna armija ugnjetavala ovo, da se određeni politički sloj tome pridružio, da je stvorio onaj rat što je ovde bio. Nije tačno da je bio građanski rat. Ali ja sam ipak skočila na to i vidite da je to tačno: ne priznaju Bosnu i Hercegovinu kao jedinstvenu zemlju. Ne možete na bazi ovakvog uređenja stvoriti jedinstvenu zemlju. Ne možemo Ustav da prilagodimo onome šta traži Evropa, a ni onome šta bi nama trebalo, jer se opet neki bune da ne ide u njihovu korist. Stalno neko traži svoju korist.“
Osamdeset i pet godina, koliko je ostavila iza sebe, na njoj nisu ostavile traga. Govori nekoliko jezika, trudi se da ne prati mnogo politička zbivanja u zemlji jer je, kaže, ozbiljno zabrinjavaju.. Novine kupuje petkom da pogleda šta je to na sportskim kanalima, jer je strastveni obožavalac bijelog sporta.
Djeca koju još u osnovnoj školi dijele na ove i one, i to je samo put ka dubljem razdoru i ništa dobro se iz njega ne može izroditi ukoliko se ovako nastavi. A do kada će, prema njenom mišljenju, ova situacija potrajati?
„Dokle god svi stanovnici u ovoj zemlji ne shvate da je to jedinstvena zemlja i da svi treba da rade na njenom izgrađivanju, unapređivanju i omogućavanju da postane član Evropske zajednice, dotle smo ovako rastrgani, dotle svako vuče na svoju stranu.“
„Ja sam bila '54. u Nemačkoj. Imam broj. Leto je bilo i svi su mogli videti broj. A zašto? Nije broj kriv. Pogotovo ne te nove generacije, a drugo, nikad nisam smatrala da je stopostotno nemački narod kriv. Golda Meir nije mogla da veruje kako su ljudi koji su preživeli Aušvic imali snage da stvore porodicu, da stvore karijeru i onda je na kraju rekla: zato što su „survivori“, što su „preživeli“.“
Žrtve koje su nastale su stravične, s obzirom na ono što se u Srebrenici dogodilo. To je gore nego što je čak i kod Nemaca bilo, jer ja kažem: tamo je radila tehnologija, a ovde je radio primitivizam
„Za vreme rata ovde, prvo nismo shvaćali uopšte šta se ovde dešava, onda smo počeli da shvatamo da je to ipak jedan narod protiv drugog, jedan se brani, jedan napada, a treći je između. I sada, tumačenja svega toga – svako ima svoje gledište. Svako je oštećen, niko nije u pravu, a svako nešto svoje traži. A žrtve koje su nastale su stravične, s obzirom na ono što se u Srebrenici dogodilo. To je gore nego što je čak i kod Nemaca bilo, jer ja kažem: tamo je radila tehnologija, a ovde je radio primitivizam.“
Još primijeti, kaže, ostatke fašizma:
„Svi što propagiraju nacionalizam su ostatak fašizma. Da nacionalizam bude presudan!? Recimo, treba neko da se zaposli i na kraju ne dobije to zaposlenje taj, nego neko drugi, zato što je on druge nacionalnosti, odgovarajuće za tu sredinu. To je za moj račun ostatak fašizma, jer u Nemačkoj, sa svim mogućim diplomama, pre nego što su proterivani, nije se mogao zaposliti ni Jevrej, ni Rom. Čim vi merite čoveka po tome koje je on narodnosti, koje je religije – to više nije demokratija, to nije civilizacija, to je čisti fašizam.“
Čim vi merite čoveka po tome koje je on narodnosti, koje je religije – to više nije demokratija, to nije civilizacija, to je čisti fašizam.
„Kad je Dejtonski mir sklopljen, a još smo mi živeli u tom da nam je neko zatvorio tu vodu, da nam neko ne daje plina, da nam ne da dovod hrane, da ne možemo izaći, ja sam skočila kad sam čula naslov Republika Srpska. Ne da ja imam protiv njih nešto, ali sam ja smatrala da je bivša Jugoslavenska narodna armija ugnjetavala ovo, da se određeni politički sloj tome pridružio, da je stvorio onaj rat što je ovde bio. Nije tačno da je bio građanski rat. Ali ja sam ipak skočila na to i vidite da je to tačno: ne priznaju Bosnu i Hercegovinu kao jedinstvenu zemlju. Ne možete na bazi ovakvog uređenja stvoriti jedinstvenu zemlju. Ne možemo Ustav da prilagodimo onome šta traži Evropa, a ni onome šta bi nama trebalo, jer se opet neki bune da ne ide u njihovu korist. Stalno neko traži svoju korist.“
Osamdeset i pet godina, koliko je ostavila iza sebe, na njoj nisu ostavile traga. Govori nekoliko jezika, trudi se da ne prati mnogo politička zbivanja u zemlji jer je, kaže, ozbiljno zabrinjavaju.. Novine kupuje petkom da pogleda šta je to na sportskim kanalima, jer je strastveni obožavalac bijelog sporta.
Djeca koju još u osnovnoj školi dijele na ove i one, i to je samo put ka dubljem razdoru i ništa dobro se iz njega ne može izroditi ukoliko se ovako nastavi. A do kada će, prema njenom mišljenju, ova situacija potrajati?
„Dokle god svi stanovnici u ovoj zemlji ne shvate da je to jedinstvena zemlja i da svi treba da rade na njenom izgrađivanju, unapređivanju i omogućavanju da postane član Evropske zajednice, dotle smo ovako rastrgani, dotle svako vuče na svoju stranu.“
