Građani Srbije nisu previše zaduženi, ali njihova zaduženost, zbog malih i neredovnih plata, predstavlja daleko veći teret nego kod većine građana u regionu, istakao je povodom Svetskog dana potrošača Milan Brković, savetnik u Kreditnom birou Udruženje banaka Srbije:
“Dug stanovnika prema bankama prema osnovu, kredita, kreditnih kartica i minusa po tekućim računima, prema podacima koje mi imamo, na kraju 2009. godine, je iznosilo 650 evra ili oko 62.000 dinara. Da li ove podatke možemo komparirati sa nekim drugim zemlja? Pa, vrlo teško. Ali, recimo da je ova zaduženost dva puta manja nego u susednoj Rumuniji i negde oko šest puta manja nego u susednoj Hrvatskoj.”
Sa ovim nalazima slaže se i Borislava Dejanović iz Asocijacije potrošača Srbije. Ona za RSE kaže da građani Srbije nisu prezaduženi - ako se posmatraju samo brojke - ali da je njihova zaduženost teška jer imaju malu finansijsku osnovu:
“Mi ne možemo da kažemo da je prezaduženost kao u Americi, znači nećemo imati tako dramatične posledice, ali mi imamo početni problem,a to je standard naših građana i ono čime oni raspolažu i tu zaduženost ima potpuno drugu dimenziju. Ona je težak teret i sa ovim malim procentom.”
Strah od kredita
Saša Đogović iz Instituta za tržišna istraživanja za RSE program ističe da građani jesu zaduženi, ali da je strah od velikih kamata i nemogućnosti vraćanja kredita, kod građana stvorila odbojnost prema novom zaduživanju:
“Tokom svih ovih kriznih godina, a tako će biti i tokom ove godine, građani se ustručavaju da ulaze u kreditne aranžmane, a za to postoji i više faktora: jedan od njih je i ostanak bez polsa, smanjenje ili zamrzavanje plata ili bojazan od gubitka radnog mesta i sve je to produkovalo da nema nekih novih intezivnijih zaduživanja od strane stanovništva.”
I upravo su to i građani Užica sa kojima smo razgovarali i potvrdili:
“Ne uzimam, zato što nemam ikakva primanja. U penziju nisam stigao, druga primanja nemam i živim na tuđi račun.”
“Onoliko koliko imam sa toliko raspolažem. Ako pozajmiš moraš da razmišljaš kako ćeš da vratiš. Moje dete je podiglo kredit i više nikada u životu ga neće uzeti.”
“Ne bih se smio zadužiti.”
“Ništa ne uzimam od ove države, ništa nevalja i nemam poverenja u nju.”
“Valja se zadužiti, ali ne mnogo. Kome treba, mora i to je najbolje rešenja, ali dug nije dobar drug.”
Ipak, ako se neko i odluči da uzme kredit ili uđe u neku vrstu finansijskog zaduživanja, Milan Brković ima tri saveta:
“Prva je napraviti jasnu razliku između želja i potreba, druga je, izabrati onaj finansijski proizvod koji najbolje odgovara potrebama potrošača u datom momentu i treća stvar je, prepoznati kada finansijska obaveza postaje problem i blagovremano reagovati.”
“Dug stanovnika prema bankama prema osnovu, kredita, kreditnih kartica i minusa po tekućim računima, prema podacima koje mi imamo, na kraju 2009. godine, je iznosilo 650 evra ili oko 62.000 dinara. Da li ove podatke možemo komparirati sa nekim drugim zemlja? Pa, vrlo teško. Ali, recimo da je ova zaduženost dva puta manja nego u susednoj Rumuniji i negde oko šest puta manja nego u susednoj Hrvatskoj.”
Sa ovim nalazima slaže se i Borislava Dejanović iz Asocijacije potrošača Srbije. Ona za RSE kaže da građani Srbije nisu prezaduženi - ako se posmatraju samo brojke - ali da je njihova zaduženost teška jer imaju malu finansijsku osnovu:
“Mi ne možemo da kažemo da je prezaduženost kao u Americi, znači nećemo imati tako dramatične posledice, ali mi imamo početni problem,a to je standard naših građana i ono čime oni raspolažu i tu zaduženost ima potpuno drugu dimenziju. Ona je težak teret i sa ovim malim procentom.”
Strah od kredita
Saša Đogović iz Instituta za tržišna istraživanja za RSE program ističe da građani jesu zaduženi, ali da je strah od velikih kamata i nemogućnosti vraćanja kredita, kod građana stvorila odbojnost prema novom zaduživanju:
“Tokom svih ovih kriznih godina, a tako će biti i tokom ove godine, građani se ustručavaju da ulaze u kreditne aranžmane, a za to postoji i više faktora: jedan od njih je i ostanak bez polsa, smanjenje ili zamrzavanje plata ili bojazan od gubitka radnog mesta i sve je to produkovalo da nema nekih novih intezivnijih zaduživanja od strane stanovništva.”
I upravo su to i građani Užica sa kojima smo razgovarali i potvrdili:
“Ne uzimam, zato što nemam ikakva primanja. U penziju nisam stigao, druga primanja nemam i živim na tuđi račun.”
“Onoliko koliko imam sa toliko raspolažem. Ako pozajmiš moraš da razmišljaš kako ćeš da vratiš. Moje dete je podiglo kredit i više nikada u životu ga neće uzeti.”
“Ne bih se smio zadužiti.”
“Ništa ne uzimam od ove države, ništa nevalja i nemam poverenja u nju.”
“Valja se zadužiti, ali ne mnogo. Kome treba, mora i to je najbolje rešenja, ali dug nije dobar drug.”
Ipak, ako se neko i odluči da uzme kredit ili uđe u neku vrstu finansijskog zaduživanja, Milan Brković ima tri saveta:
“Prva je napraviti jasnu razliku između želja i potreba, druga je, izabrati onaj finansijski proizvod koji najbolje odgovara potrebama potrošača u datom momentu i treća stvar je, prepoznati kada finansijska obaveza postaje problem i blagovremano reagovati.”
