Vredna književnost ostaje na margini

Biblioteke u Srbiji dele sudbinu ostalih delova društva i kao što ni kultura nije bila u fokusu kod donošenja raznih odluka, tako i biblioteke, kao temelj kulture uz muzeje i arhive, trpe posledice takvog odnosa. Stanje u bibliotekama je daleko od onog u tim ustanovama u razvijenim zemljama. Čitaoci u Srbiji ipak se uklapaju u evropski prosek po broju pročitanih naslova. Na listama najčitanijih knjiga prednjači popularna literatura i istoriografija.

Koliko čitamo i za kojom knjigom najčešće posežemo poslušajte u anketi



Ljudi se mahom odlučuju da čitaju knjige koje će ih odvesti u neke daleke i nestvarne svetove kako bi malo zaboravili ono što ih okružuje, kaže književni kritičar Vladimir Arsenić.

„Čitaju se naslovi koji pripadaju korpusu medijski popularnih literatura. Čitaju se dosta knjige iz popularne istoriografije, dakle ne istoriografije kvalitetno napisane, nego biografije vojskovođa ili neki razni istoriografski spisi koji nisu validni i nisu prošli neku naučnu verifikaciju, već više popularno napisani. Čita se i puno epske fantastike. Ono što je prilično interesantno je da je čitanje postalo jedna vrsta eskapističke delatnosti”

U poslednje vreme na knjižarskim policama i top listama, rame uz rame sa nobelovcima i klasicima, nalaze se i knjige koje potpisuju domaća TV lica, voditeljke, manekenke, novinari. Tačno je da se ljudi lepe za poznata imena i da izdavačke kuće imaju jaku kampanju, ali, da li je to ipak presudno u stvaranju čitalačkih trendova?

Aleksandar Drakulić, direktor prve i najveće srpske internet knjižare „Knjizara.com”, kaže da nekoliko faktora utiče na stvaranje bestselera.

„Jedan je faktor uticaj medija. To je naročito slučaj sa nekim od domaćih autora, odnosno autorki, koji su na raznim TV stanicama i vode emisije, a kada napišu neki roman, naravno da on bude mnogo više promovisan nego ostali, pa bi i dospio na top liste. Druge knjige koje su na top listama su često i u svetu popularne. I ima jedan zaista zanimljiv fenomen, a to je reklama od usta do usta”, kaže Drakulić.

Interesantan je podatak Narodne biblioteke da je na prvom mestu najčitanijih knjiga u prvih šest meseci prošle godine bila upravo knjiga jedne TV voditeljke. Da li je onda komercijalizacijom ozbiljna literatura potisnuta u drugi plan?

Pisac mlađe generacije, Marko Vidojković, koji je za roman „Kandže” dobio nagrade „Zlatni bestseler” i „Kočićevo pero”, a za „Sve Crvenkape su iste” „Vitalov” Zlatni suncokret za knjigu godine 2006., a koji je široj javnosti poznat po dokumentarnom filmu sa hrvatskim kolegom Miljenkom Jeregovićem „Duga vožnja kroz istoriju, historiju i povijest Balkana“, kaže da je ključna za čitanost jedne knjige preporuka onog ko je pročitao.

„Pored svih reklamnih trikova i pored svih izdavačkih kuća i svega što se radi na popularnosti određenog pisca ili knjige, pa recimo i da se pisci uzimaju sa određenih televizija kao određene poznate voditeljke, samo ime će da proda određeni tiraž. Reklama će da proda određeni tiraž, ali stvar je u tome da će to potrajati, kao svaka laka ili kiosk literatura. Ukoliko, međutim, taj prvi talas, koji se rasproda pod uticajem reklame prođe, to znači da ta knjiga u stvari nije dobra, odnosno da se nije uhvatila za publiku. Ključno je, da kada neko pročita knjigu, preporučuje ili kupuje drugima knjigu“, smatra Vidojković.

Aleksandar Drakulić iz „Knjizara.com” primećuje da iako na top listama godine za nama ima dosta lake literature, takođe ima i prilično ozbiljnih pisaca.

„Zanimljivo je da je najprodavanija knjiga prošle godine u Srbiji je bila 'Avantura nevaljale devojčice' Marie Vargasa Ljose, dakle ne neki petparački roman, nego roman čuvenog nobelovca. Zatim su tu i neki domaći pisci koji su kod nas bili nagrađivani, kao recimo Gordana Čirjanić 'Ono što oduvek želiš' ili 'Venecija' Vladimira Pištala. Čak i domaći, vrlo uvaženi pisci, dospevaju na top liste. Naravno da na top listama ima i ovih drugih, ali to više svedoči da postoji mnoštvo različitih grupa čitalaca.”

Najveći problem, na koji ukazuje književni kritičar Vladimir Arsenić, je što u zapećku zapravo ostaje književnost manje poznatih pisaca.

„Imate jako kvalitetne i jako dobre pisce koji prosto nemaju medijsku popularnost i onda njihovi romani ostaju na neki način izvan fokusa. Imali smo tu sreću da je ove godine Ninovu nagradu poneo Slobodan Tišma, koji je zaista sa margine, ali sada je njegovo delo u fokusu”, kaže Arsenić.

A šta nas čeka kad krenemo u biblioteke? Srbija ima dobro razvijenu mrežu biblioteka, ali ne samo da one nisu sve u istom stanju, već je daleko od toga da su u dobrom stanju na način kako su to biblioteke u razvijenim zemljama, kaže Jasmina Ninkov, direktorka Biblioteke grada Beograda, koja ima oko 160.000 članova:

„Biblioteke u Srbiji nemaju dovoljno novca za nabavku knjiga. Standard kaže da bi svaka biblioteka trebala godišnje da nabavi pet posto novih naslova svog ukupnog fonca. Naprimer, Biblioteka grada koja ima oko dva miliona bibliotekačkih jedinica. Mi bi trebali godišnje da nabavimo oko 100.000 bibliotekačkih jedinica. Nama za tu nabavku treba oko 50 – 60 miliona i to po veoma povoljnoj nabavnoj ceni knjige. Mi u protekloj godini nismo imali ni trećinu tih sredstava.”

Narodna biblioteka Srbije ima Centar za slepe i slabovide sa čitaonicom koja pruža bibliotečke i informacione usluge korisnicima sa oštećenjem vida. Na sajtu ove ustanove je navedeno da raspolaže najsavremenijom opremom koja se proizvodi u svetu a da je korisnicima na raspolaganju zbirka od oko pet hiljada bibliografskih jedinica na Brajevom pismu i da je u pripremi Digitalna biblioteka za slepe i slabovide korisnike u čijem sastavu se nalazi prva zvučna knjiga snimljena na srpskom jeziku. Nacionalna biblioteka ima i putokaze i orjentire za slepe i slabovide, kao i odgovarajući lift i kose ravni za potrebe osoba sa invaliditetom.

Ipak, generalno u Srbiji servisi za ljude sa posebnim potrebama nisu razvijeni, kaže Jasmina Ninkov.

“To zahteva jednu specifičnu opremu. Nedostaju razni servisi da može da koristite od kuće. Nedostaju mogućnosti da se ljudima nose knjige kućama. Mi nemamo uopšte bibliobuse da pokrijemo ruralna mesta gde ima malo stanovnika i udaljeni su od nekog gradskog centra. Bibliobus bi za to bio adekvatno rešenje. To je sve na veoma niskom nivou.”