Nije nepoznato da je Služba državne bezbednosti, po nalogu tadašnjeg šefa Radeta Markovića, uništavala dokumentaciju službe, kažu sagovornici RSE nakon što je svedok na suđenju za ubistvo novinara Slavka Ćuruvije izjavio da je oko 5. oktobra 2000. godine uništena knjiga izveštaja o praćenju Ćuruvije. Pomenuta knjiga izveštaja je međutim, navode dalje naši sagovornici, bila nezvanični dokument u službi, te da je mnogo veći problem što je uništavana zvanična dokumentacija.
Ne samo da je uništavana dokumentacija Devetog odeljenja beogradskog centra Državne bezbednosti koje je pratilo ubijenog novinara nego je to u vreme, kada je šef službe bio Rade Marković, upućena cirkularna depeša u sve centre u Srbiji sa naznakom koju dokumentaciju treba da unište, kaže za naš radio nekadašnji zamenik načelnika DB-a Zoran Mijatović, koji se 2001. godine vratio iz penzije na to mesto.
“Znači, svi centri su dobili da unište dokumentaciju koja se odnosila na primenu određenih operativnih mera prema delu opozicije i prema delu određenih ljudi, koji nisu bili zvanično u obradi službe a rađene su isključivo iz političkih pobuda”, kaže Mijatović.
Svedok Ratko Ljubojević, koji je u vreme ubistva Ćuruvije bio jedan od šefova smene u Devetom odeljenju beogradskog centra Državne bezbednosti koje je pratilo ubijenog novinara, rekao je na suđenju optuženima za ubistvo Ćuruvije: "Dobili smo nalog da se sve sveske i knjige izveštaja unište. Dobili smo nalog iz centrale, pocepali, stavili u džakove, tih džakova je bilo bože sačuvaj i oni su, valjda, odneti u Obrenovac i spaljeni".
Takođe je rekao da misli da je nalog za uništavanje dokumenata stigao iz kabineta direktora.
Nije nepoznato da je Služba državne bezbednosti, po nalogu tadašnjeg šefa Radeta Markovića, uništavala dokumentaciju službe, kaže Zoran Mijatović navodeći da je 2001. godine, kada su dobili saznanja o tome, dao nalog da se ispita koja je vrsta dokumentcije uništavana.
“Svi centri u Srbiji, tada ih je bilo 11, dostavili su obimnu dokumentaciju šta je sve učinjeno. Po mojoj današnjoj proceni ta dokumentacija se uglavnom odnosila na lica koja su bila u obradi iz tzv. unutrašnjeg neprijatelja i gomila dokumenata, raznih depeša i tako dalje, koja se inače po pravilima službe uništavaju, a nisu bila uništena”, rekao nam je Mijatović.
Na pitanje šta su zatekli u vezi sa ovom temom kada su ušli u institucije Božo Prelević, koministar policije u prelaznoj vladi nakon petooktobarskih promena kaže da su to saznanja da je od 5. oktobra do formiranja prelazne vlade bilo uništavanja jako mnogo dokumenata.
“Bilo je dovoljno saznanja da je bilo uništavanja, da je bilo presnimavanja na cd-ove raznih dokumenata koji su posle izneti i to je takođe tačno”, kaže Prelević.
Upitan da li je ikada pokrenuto pitanje uništavanja dokumentacije u službi bezbednosti Prelević kaže da to nije bilo moguće za vreme prelazne vlade jer je u DB-u i dalje bio Rade Marković.
Zoran Mijatović, prisećajući se svog rada u službi tokom 2001. godine kaže da pošto su im prioriteti bili rešavanje ubistava za koje se danas vode suđenja, nisu bili u situaciji tada kao služba da izvrše kompletnu analizu oko uništavanja dokumentacije i eventualno podnesu krivične prijave. Bazičnu dokumentaciju da se tako nešto dogodilo uradilo smo u arpilu ili maju 2001. godine, rekao nam je Mijatović.
“Znači prvi korak smo preduzeli, prikupili kompletnu dokumentaciju i nedostajala je kompletna analiza da se vidi u kojim elementima su činjene zloupotrebe, a bilo je i onih papira koje je po našim pravilima trebalo uništavati. To je bio jedan obiman posao, da bi se to ustanovilo bilo je neophodno barem šest do sedam meseci. Nažalost, ja i Goran Petrović (načelnik DB-a) smo posle pobune Jedinice za specijalne operacije napustili službu tako da ne znam šta su posle nas uradili po tom pitanju”, kaže Mijatović.
Zoran Nikolić iz “Fondacije Slavko Ćuruvija” kaže da je što se tiče iskaza svedoka, koji smo čuli na suđenju, da je uništena knjiga izveštaja o praćenju Ćuruvije važno znati da je ta knjiga samo prateća dokumentacija.
“To je nezvanična knjiga izveštaja koja nije bila ni overena, ni numerisana, ni vođena nigde kao zvaničan dokument. Mnogo je veći problem to što postoje, ne iz ovog procesa nego iz drugih procesa, jasna saznanja o uništavanju zvanične dokumentacije. Dakle, sama ta knjiga izveštaja je jedna najobičnija sveščica A 4 formata, koja je služila samo kao materijal za izradu dnevnih izveštaja, kucanih, overenih, potpisivanih. Ona je važna kao jedan od dokaza u ovom postupku, ali ona nije zvanični dokument Službe državne bezebednosi i to je važno”, kaže Nikolić.
I Mijatović kaže da se u knjizi o tajnom praćenju, koje je vodilo Deveto odeljenje moglo samo navesti lice koje se prati kada dođe predlog da se neko lice prati ili ako je došlo do nekih promena u radu, koje odeljenje je to poslalo. To je bilo nezvanično, njima za internu upotrebu i oni su bili obavezni da tu dokumentaciju unište, kaže Mijatović.
“To nije dokumentacija koja se formira shodno našim pravilima o radu i pravilnika o dokumentaciji o Službi državne bezbednosti. Znači ta knjiga nema oficijelni karakter. Oni nisu bili dužni ni da je vode. Dok se izveštaj o praćenju koji sastave dostavlja operativnom radniku i Deveto odeljenje nema pravo nikakvu kopiju da zadržava u svom posedu”, kaže Mijatović.
Za ubistvo Ćuruvije 11. aprila 1999. godine optuženi su kao organizatori bivši načelnik Resora državne bezbednosti Radomir Marković i bivši načelnik beogradskog centra RDB Milan Radonjić, pripadnik rezervnog sastava tog resora Miroslav Kurak, koji je u bekstvu, kao neposredni izvršilac, i Ratko Romić, u vreme ubistva glavni obaveštajni inspektor Druge uprave RDB, optužen da je drškom pištolja udario po glavi Branku Prpu koja je u vreme ubistva bila sa Ćuruvijom.
