Vest o namerama ruskih partnera ovdašnjoj javnosti je predočio visoki funkcioner Socijalističke partije Srbije i generalni direktor Srbijagasa Dušan Bajatović, ne iznoseći preciznije podatke. Okvirno, u Moskvi je bilo reči o četiri banke sa većinskim državnim vlasništvom i jednoj ili dve privatne banke.
Već sama činjenica da o sektoru finansija i bankarstva pregovara i obaveštava javnost direktor jednog državnog preduzeća ekonomskog analitičara Mišu Brkića navodi na zaključak da je to krajnje neuobičajen potez:
„Valjda su finansijska sfera i monetarna oblast prevashodno posao guvernera i Centralne banke, ali pošto mnogi poslovi sa Rusijom u poslednje vreme idu mimo svih logičnih tokova nije ni čudo što direktor Srbijagasa najavljuje dolazak Gasprom banke i to da će ona kupiti neku od državnih banaka.“
Centralna banka Srbije, Foto: Vesna Anđić
U tom kontekstu, Miša Brkić podseća na jednu, još uvek važeću, odluku Centralne banke Srbije:
„Da strane banke mogu doći u Srbiju samo kao grinfild investicije, dakle, kao nove banke i da ne mogu kupovati postojeće državne banke u Srbiji.“
Urednica sajta „Enerdži observer“ Sijka Pistolova, inače veliki kritičar celokupnog energetskog aranžmana sa Rusijom, kaže da se, poslednjim potezom, generalni direktor Srbijagasa samoinicijativno proglasio lobistom Gasproma:
„Pri tome nas nije na pravilan način obavestio da možda razmišlja da napusti Srbijagas i pređe u Gasprom, tako bi onda imao legitimno pravo da lobira za Gasprom. Ovako, on je zaboravio na srpske interese i u prvi plan stavio interese Rusije.“
S druge strane, član ekonomskog saveta Vlade Dejan Šoškić tvrdi da je Gasprom banka, iako povezana sa kompanijom iz oblasti energetike, nezavisna i da se, po definiciji, mora ponašati kao finansijska institucija. Interes inostranih finansijskih institucija za ulazak na domaće tržište, je nešto što ovde već prisutno i uobičajeno, kaže Šoškić:
„Banka kao kupac iz inostranstva je u prilici da proceni da li neka domaća banka sa svojom imovinom i tržišnim potencijalima može predstavljati interesantan investicioni cilj i samim tim to je praktično realizacija njihovih nastojanja da se pojave na domaćem finansijskom tržištu, odnosno u domaćem bankarskom sistemu.“
Partijska, a ne državna strategija
Naftni biznis predstavlja jednu petinu ukupnog učešća u budžetu Srbije. Ova činjenica, po Miši Brkiću, otvara mogućnost da jedna strana banka, u ovom slučaju ruska, kontroliše finansijske tokove tog biznisa:
„Priča o tome bi morala nekog ozbiljno da zamisli u Srbiji jer prepustiti jednu petinu kontrole srpskog budžeta stranoj banci mislim da je tema, ako ništa drugo, barem za razmišljanje.“
Kako na ovu mogućnost gleda Dejan Šoškić:
„Jeste tačno da će ako se pojavi takva banka finansijska sredstva, odnosno depoziti matičnih institucija, verovatno biti usmerena ka toj banci. Međutim, ne treba zaboraviti da je bankarsko tržište konkurentno i da će ta banka morati da se suoči sa svojom konkurencijom, kako na domaćem tako i na međunarodnom tržištu, pa tako ne bih rekao da to donosi neki posebni rizik za domaći finansijski sistem.“
U ovdašnjoj javnosti se, takođe, spekuliše da su najnoviji privredni odnosi sa Moskvom partijska stvar Socijalističke partije Srbije. Miša Brkić i Sijka Pistolova:
„Čitav taj posao sa ekonomskim odnosima sa Rusijom u poslednje vreme mnogo više podseća na partijsku nego na nacionalnu i državnu strategiju.“
„Prilikom poslednjeg susreta sa gospodinom Šojguom u delegaciji sa srpske strane su bili prisutni samo članovi Socijalističke partije Srbije i sve više dobijam utisak da je ova iznenadna rusko-srpska ljubav inicirana od strane Socijalističke partije Srbije.“
Podsećajući na činjenicu da i Ministarstvo energetike i firmu Srbijagas predvode kadrovi Socijalističke partije Srbije, član ekonomskog saveta Vlade Dejan Šoškić kaže da zbog toga ne bi trebalo donositi zaključak o partijskim uticajima na donošenje odluke:
„U kontekstu realizacije odgovarajućih poslova sa inostranstvom rekao bih da svaki državni organ radi svoj deo posla, a i domaća preduzeća koja su manje ili više u javnom vlasništvu mogu u tome imati odgovarajuću ulogu. Drugim rečima, ja u jednom takvom postupku ne vidim nikakvu osobitu partijsku implikaciju, uzrok ili posledicu.“
Već sama činjenica da o sektoru finansija i bankarstva pregovara i obaveštava javnost direktor jednog državnog preduzeća ekonomskog analitičara Mišu Brkića navodi na zaključak da je to krajnje neuobičajen potez:
„Valjda su finansijska sfera i monetarna oblast prevashodno posao guvernera i Centralne banke, ali pošto mnogi poslovi sa Rusijom u poslednje vreme idu mimo svih logičnih tokova nije ni čudo što direktor Srbijagasa najavljuje dolazak Gasprom banke i to da će ona kupiti neku od državnih banaka.“
U tom kontekstu, Miša Brkić podseća na jednu, još uvek važeću, odluku Centralne banke Srbije:
„Da strane banke mogu doći u Srbiju samo kao grinfild investicije, dakle, kao nove banke i da ne mogu kupovati postojeće državne banke u Srbiji.“
Urednica sajta „Enerdži observer“ Sijka Pistolova, inače veliki kritičar celokupnog energetskog aranžmana sa Rusijom, kaže da se, poslednjim potezom, generalni direktor Srbijagasa samoinicijativno proglasio lobistom Gasproma:
„Pri tome nas nije na pravilan način obavestio da možda razmišlja da napusti Srbijagas i pređe u Gasprom, tako bi onda imao legitimno pravo da lobira za Gasprom. Ovako, on je zaboravio na srpske interese i u prvi plan stavio interese Rusije.“
S druge strane, član ekonomskog saveta Vlade Dejan Šoškić tvrdi da je Gasprom banka, iako povezana sa kompanijom iz oblasti energetike, nezavisna i da se, po definiciji, mora ponašati kao finansijska institucija. Interes inostranih finansijskih institucija za ulazak na domaće tržište, je nešto što ovde već prisutno i uobičajeno, kaže Šoškić:
„Banka kao kupac iz inostranstva je u prilici da proceni da li neka domaća banka sa svojom imovinom i tržišnim potencijalima može predstavljati interesantan investicioni cilj i samim tim to je praktično realizacija njihovih nastojanja da se pojave na domaćem finansijskom tržištu, odnosno u domaćem bankarskom sistemu.“
Partijska, a ne državna strategija
„Priča o tome bi morala nekog ozbiljno da zamisli u Srbiji jer prepustiti jednu petinu kontrole srpskog budžeta stranoj banci mislim da je tema, ako ništa drugo, barem za razmišljanje.“
Kako na ovu mogućnost gleda Dejan Šoškić:
„Jeste tačno da će ako se pojavi takva banka finansijska sredstva, odnosno depoziti matičnih institucija, verovatno biti usmerena ka toj banci. Međutim, ne treba zaboraviti da je bankarsko tržište konkurentno i da će ta banka morati da se suoči sa svojom konkurencijom, kako na domaćem tako i na međunarodnom tržištu, pa tako ne bih rekao da to donosi neki posebni rizik za domaći finansijski sistem.“
U ovdašnjoj javnosti se, takođe, spekuliše da su najnoviji privredni odnosi sa Moskvom partijska stvar Socijalističke partije Srbije. Miša Brkić i Sijka Pistolova:
„Čitav taj posao sa ekonomskim odnosima sa Rusijom u poslednje vreme mnogo više podseća na partijsku nego na nacionalnu i državnu strategiju.“
„Prilikom poslednjeg susreta sa gospodinom Šojguom u delegaciji sa srpske strane su bili prisutni samo članovi Socijalističke partije Srbije i sve više dobijam utisak da je ova iznenadna rusko-srpska ljubav inicirana od strane Socijalističke partije Srbije.“
Podsećajući na činjenicu da i Ministarstvo energetike i firmu Srbijagas predvode kadrovi Socijalističke partije Srbije, član ekonomskog saveta Vlade Dejan Šoškić kaže da zbog toga ne bi trebalo donositi zaključak o partijskim uticajima na donošenje odluke:
„U kontekstu realizacije odgovarajućih poslova sa inostranstvom rekao bih da svaki državni organ radi svoj deo posla, a i domaća preduzeća koja su manje ili više u javnom vlasništvu mogu u tome imati odgovarajuću ulogu. Drugim rečima, ja u jednom takvom postupku ne vidim nikakvu osobitu partijsku implikaciju, uzrok ili posledicu.“
