"Tema zločina u kome su mnogi od nas izgubili članove najbliže porodice žrtvovana je malim bogovima politike", tako reditelj Stevan Filipović komentariše film "Dara iz Jasenovca" koji je polarizovao javnost u Srbiji.
Film reditelja Predraga Antonijevića govori o iskustvu devojčice u logoru Jasenovac na teritoriji tadašnje Nezavisne države Hrvatske (NDH), gde su za vreme Drugog svetskog rata počinjeni masovni zločini nad srpskim, jevrejskim i romskim civilima.
Film je finansirala država, uz dominantni narativ da želi da prikaže "istinu o stradanju srpskog naroda".
Stevan Filipović za Radio Slobodna Evropa (RSE) ocenjuje da je tema, na koju se i u Srbiji i u Hrvatskoj gleda kroz prizmu ratova devedesetih, stavljena u službu rasplamsavanja tenzija i sukoba.
"Najpoštenije bi bilo da državni projekat Hrvatske bude film o prirodi ustaškog režima i zločinima u Jasenovcu, a da se u Srbiji snimi film o Srebrenici", kaže Filipović.
RSE: Kako je i zbog čega film "Dara iz Jasenovca" toliko polarizovao javnost u Srbiji?
Filipović: Ne znam koliko je film polarizovao javnost, a koliko ju je polarizovalo sve ono oko filma. Dakle, delovi koji su dnevno-politički i oni koji su vezani za sam istorijski događaj su spakovani u jednu loptu koja čini srce rasprave i strasti iskazanih u javnosti.
RSE: Zbog čega film i tema kojom se bavi ne može da se odvoji od politike?
Filipović: Svi filmovi su politički i ovo što pričam ne mora da bude nužno loše. Samo je pitanje koliko mi kao autori hoćemo da vidimo tu dimenziju i da javno priznamo da se na neki način kroz sve što radimo bavimo i politikom. To nije problematično.
Problematično je to što se manipuliše tom činjenicom, što se ne kaže otvoreno da mi kroz taj film sprovodimo neku svoju politiku.
Neki od tih političkih stavova imaju veze sa interpretacijom istorijskih događaja, neki su vezani za današnju dnevnu politiku i to kako se istorijski događaji upotrebljavaju i zloupotrebljavaju u kontekstu današnjice. Na tom planu se kapitalizuje, a to definitivno nije način koji uključuje poštovanje prema žrtvama tog genocida.
'Film je politički projekat'
RSE: Zašto ne pričamo o istorijskom događaju, da li je film politička žrtva i, ukoliko jeste, ko ga je takvim učinio?
Filipović: Ne mislim da je politička žrtva. Cela ta priča je deo nekakvog projekta u koji su autori vrlo svesno ušli.
Film nije politizovala javna debata, nego činjenica da je autor javno podržao (predsednika Srbije) Aleksandra Vučića i da je posle te podrške usledila njegova promocija u ono što se zove "državni autor".
Film "Dara iz Jasenovca" je od Filmskog centra Srbije i specijalnim ukazom Vlade Srbije dobio, koliko ja znam najmanje 2,3 miliona evra. To je deset puta više u odnosu na prosek koji srpski filmovi dobijaju od Filmskog centra.
Tema je politička sama po sebi. Ne možete da pričate o Jasenovcu, a da ne pričate o politikama koje su do njega dovele, čak i kroz umetnost. Sakrivanje iza nekakve čiste umetnosti je licemerno i pogrešno.
U krajnjoj liniji, imamo i izjavu samog predsednika koji je rekao da je on na neki način inspirator ideje da se snimi ovaj film. Taj pristup nekakvom političkom ratu u kome je sredstvo umetničko delo je pogrešan.
Zamena teza
RSE: Ko su protivnici u tom ratu?
Filipović: Vrlo često oni u javnosti predstavljaju dve pozicije - ili podržavate film i način na koji je sproveden ili ste negator genocida u Jasenovcu. Mislim da to nisu pozicije.
Pozicije su sa jedne strane ljudi koji su film uradili na ovaj način i promovisali ga preko tabloida sa mrzilačkim naslovima u odnosu na cele nacije, a sa druge strane su ljudi koji kažu da je to izuzetno važna tema, ali da ovo nije način.
Nemojmo sada da žrtvujemo to malim bogovima politike, nemojmo da profanizujemo i banalizujemo temu genocida u kome su mnogi od nas koji smo progovorili izgubili članove najbliže porodice.
RSE: Vi ste među njima?
Filipović: Priča moje bake je na nekom mikroplanu zapravo slična priči Diane Budisavljević. Ona je u najstrašnije vreme 1941. godine odlazila u NDH da pokušava da izvuče iz logora rođenog brata, tada pravoslavnog sveštenika.
Moj deda, njen muž je u to vreme bio u nemačkom logoru. Neki članovi porodice su ubijeni u Jasenovcu, u Staroj Gradiški.
To je tema koja je za mnoge od nas vrlo živa i aktuelna i mislim da joj se mora pristupiti sa mnogo manje huškanja na nekakva neprijateljstva, sa mnogo manje dnevno političke zloupotrebe i mnogo više takta.
Analizirajte sve što se u javnom diskursu dešava oko tog filma i videćete kako se stalno vraća na tu priču - mi zapravo govorimo o Jasenovcu.
Ne govorite. U najboljem slučaju, između ostalog govorite o Jasenovcu. A to se stavlja u službu nekakvih politika.
RSE: Ako je "Dara iz Jasenovca" državni projekat, zašto danas i sa kojim ciljem?
Filipović: To jeste državni projekat. Imate informacije u arhivi Filmskog centra Srbije, imate izjave državnog vrha i podršku filmu u svim njihovim medijima.
Zašto? Zato što je to deo njihovih politika koje na lokalnom nivou imaju temelj u rasplamsavanju etničkih sukoba i razlika. To je nacionalizam u praksi i vidimo ga sve vreme. Poruka za Evropu i svet je da hoćemo mir i budućnost sa našim komšijama. Kako to može da vam bude cilj ako na unutrašnjem planu u svim medijima koje ja zovem državnim imamo povampirenje najstrašnijih spodoba iz devedesetih, znači jednu politiku koja hoće da oživi te sukobe.
To nije ništa novo, mi tu vrstu dvoličnosti imamo u mnogim državama koje su nastale raspadom bivše SFRJ, ali je to najekstremnije u Srbiji.
Svi filmovi o Jasenovcu
RSE: U zvaničnim komentarima se čulo da je ovo prvi film o Jasenovcu posle 70 godina ćutnje i skrivanja te teme. Da li se ćutalo?
Filipović: Ovo nije prvi film o toj temi. Još 1945. godine je snimljen dokumentarni film o žrtvama Jasenovca i ekstremno je potresno to sada gledati sa svim tim dokumentarnim snimcima. Posle toga je bilo i nekoliko igranih filmova. U krajnjoj liniji, praktično ceo opus (jugoslovenskog i hrvatskog reditelja) Lordana Zafranovića govori o toj temi.
Milslim da je to samo deo projekta brisanja i revizije istorije i to je jedna od stvari koje mi smetaju u priči oko ovog filma. Ta ideja da mi poništavamo možda najsvetliji deo naše istorije u borbi protiv fašizma, istorije sećanja.
U danu kada je otvoren Memorijalni centar u Jasenovcu bilo je milion ljudi, ekskurzije u školama su išle u posetu, sa sve predavanjima o onome što se tamo dešavalo.
E sad, da li je SFRJ na najbolji način obradila tu temu? Da li je bilo potiskivanja, zanemarivanja, ignorisanja metodologije i istorije kao nauke koja bi zapravo najviše mogla da doprinese tome? Mislim da jeste.
Postoji deo krivice tog režima što nije poput Izraela otvorio nekakav Jad vašem i krenuo da se, koliko je god moguće, objektivno bavi statistikom, činjenicama, utvrđivanjem nečega što bi bila univerzalno prihvaćena istina.
A ne da Wikipedia na svakoj od zaraćenih strana ima potpuno različite interpretacije istorijskog događaja koji se ipak desio pre puno godina.
Tu je dobro slušati istoričarku Dubravku Stojanović koja je ponudila revolucionarni koncept učenja istorije iz različitih izvora. Kada se bude učilo iz zajedničkih udžbenika, doći ćemo do toga da je istorija nauka i da su u pitanju činjenice.
RSE: Koliko sporenja zvanične istoriografije Srbije i Hrvatske, i optužbe za preuveličavanje, odnosno minimiziranje broja žrtava pogoduju atmosferi koja je stvorena oko filma?
Filipović: Mi ne možemo da se dogovorimo oko istorijskih činjenica. To je živa stvar i zloupotrebe su opasnije kad istorija nije istorija kao nauka nego je ona nekakav narativ u službi tribalnih nacionalizama.
Postoji ogromna količina neznanja. Činjenice su tu, postoje neki delimično nezavisni izvori, ali ljudi bi više da se prepuste tim strastima. To je onda jako zapaljivo, a manipulacija je opasnija.
Klima devedesetih
Imamo dva ekstrema. I u Srbiji i u Hrvatskoj se na taj događaj gleda kroz prizmu ratova devedesetih. A upravo su sporenja oko istorijskih činjenica bile hepo kocke koje su razbuktavale vatru sukoba devedesetih.
U Hrvatskoj imamo taj neoustaški revizionizam. Ona ima veći sistemski problem jer je njihov nacionalizam iz devedesetih ono što smatraju pobedničkim nacionalizmom. On nije dobio neke sankcije u Haškom tribunalu i to je dalo krila ekstremnoj desnici da krene u dublji projekat revizije istorije. Onda imamo stavljanje Blajburga u istu ravan sa Jasenovcem, delimično prihvatanje istorijskih činjenica i tako dalje.
U Srbiji imamo nekakav gubitnički nacionalizam iz devedesetih. Velikosrpski projekat nije uspeo, zločini su makar delom sankcionisani presudama Haškog tribunala i onda je to sve nekako muljavo i manje utemeljeno u recentnijim "pobedama". To nije sistemtski proizvedeno, ali je opet prisutno.
Setimo se da su odmah posle 5. oktobra postojale desnije struje DOS-a (Demokratska opozicija Srbije) koje su krenule u relativizaciju, izjednačavanje četnika i partizana, pa polako brisanje svih ulica, podsetnika na Narodnooslobodilačku borbu, da bismo sada došli dotle da prosečan klinac u srednjoj školi uči jedan kupus koji najmanje veze ima sa istorijom, a mnogo više sa ideologijama koje se prodaju.
Posebno mi je zanimljivo što na ovakvim primerima u svoj raskoši vidimo do koje mere se današnja (vladajuća) Srpska napredna stranka, odnosno bivši radikali nisu odrekli tih početaka. Oni će ovakav događaj da iskoriste da isteruju to što su sve vreme radili i pričali devedesetih.
U tabloidima, koji su njihovi državni mediji, sada vidimo naslove koji su otvorena mržnja prema Hrvatima i raspirivanje svih mogućih etničkih podela. To je klima u kojoj se dešava ovako sproveden projekat.
RSE: Od predstavnika vlasti se moglo čuli da bi film trebalo da "promeni sliku o Srbima na Zapadu" i da, kako je to rekao predsednik Srbije Aleksandar Vučić, pokaže "ovo smo mi Srbi stradalni". Kako tumačite ovakav narativ?
Filipović: Umberto Eko je divno izdvojio deset parametara kojima je definisao šta su neofašizmi i kako ćemo nešto prepoznati kao neofašizam. To nije kukasti krst ili simboli fašizma u Italiji, nego ideologija koja stoji iza toga. To je ta autoviktimizacija - mi smo žrtve, ovi su zločinici.
To crno-belo posmatranje istorijskih događaja je jedno od ključnih stavki svakog ekstremnog nacionalizma koji se onda vrlo lako prelije u nekakav neofašizam.
RSE: Da li se uloga ovog filma može uporediti sa onom koju je imao "Boj na Kosovu" Zdravka Šotre, koji je iskorišćen u cilju homogenizacije javnosti u podršci Miloševićevom nacionalizmu?
Filipović: Jedan moj prijatelj je jako dobro rekao da je "Boj na Kosovu" u stvari Memorandum SANU (Srpska akademija nauka i umetnosti). To su njihovi estetski, umetnički i ljudski dometi.
Moguće je da je "Boj na Kosovu" bio taj neki poziv na sabornost i osvetu, ali nije bio toliko samosvesti. Koliko je haosa bilo okolo, tako se i taj haotični film koristio u te svrhe. Ovo je drugačije. Čini mi se da se mnogo eksplicitnije vide te namere i onda je to i problematičnije.
'Udar na profesiju'
RSE: Kako ste razumeli odluku da pre bioskopske premijere film bude prikazan na državnoj televiziji?
Filipović: Sve što sam do sada pričao su moji lični stavovi i osećaji.
Odluka za bioskope se graniči sa nečim što je nelegalno. U krovnom zakonu koji se odnosi na kinematografiju i u pravilima konkursa Filmskog centra Srbije jasno stoji da producent koji dobije državne subvencije ima obavezu da premijeru filma održi u bioskopima.
To najoštrije osuđujem kao direktan udar na profesiju. To je samo dokaz da je u celoj stvari bitniji aspekt dnevno-političke upotrebe jer ne znam koji je drugi argument.
To je napravilo jedan presedan koji može da nanese trajnu štetu svima nama. Slična priča je bila i sa neophodnom bioskopskom distribucijom pre nominacije za Oskara.
Poseban sloj gorčine ostavlja deo priče da su oni prvi snimili film o Jasenovcu i da niko time nije hteo da se bavi.
Pomenuti Lordan Zafranović je čovek besprekornog kredibiliteta da se bavi tom temom. On živi tu istinu koju propoveda. Njega razne komisije Filmskog centra Srbije odbijaju nekoliko puta sa izgovorima da je film preskup, a zatim dodeljuju rekordnu sumu novca Antonijeviću.
A onda Antonijević sledeće godine predsedava komisijom koja opet odbija Zafranovićevu "Djecu Kozare", da bi se, pošto je Antonijevićevom projektu već planirana premijera, Lordanu Zafranoviću tek 2020. dodelila značajno manja sredstva, posle skoro decenije mrcvarenja.
Repriza osamdesetih
RSE: Reditelj Predrag Antonijević najavio je i istoimenu seriju u kojoj će, kako je rekao, "da bi se kompletirao srpski egzodus iz Hrvatske" priča biti proširena i događajima u hrvatskoj operaciji Oluja tokom rata 1995. Šta najavljuje?
Filipović: To je ta šapa koja se stavlja na sva srpska stradanja i meni to najviše liči na atmosferu iz osamdesetih u vreme Memoranduma SANU. To brojanje kostiju i mi smo žrtve. To je ključni deo svakog nacionalizma.
I u Srbiji i u Hrvatskoj su ti nacionalizmi tada bildovali upravo tim narativima. A šta to može da proizvede kod nekog mladog poluobrazovanog gledaoca? Kakav osećaj, frustracije može da izazove, u šta se pretvara i kako se to dalje kanališe? Mislim da smo videli devedesetih.
Sad imamo jednu reprizu koja je kao i sve reprize siromašnija i nadam se manje razornog dometa nego original, ali sadrži sve iste elemente.
To ne mora da bude mržnja prema drugima koliko je bitno razviti svest o tome da smo mi apsolutne žrtve. Sam taj ulaz već dehumanizuje drugu stranu i izbacuje mogućnost druge perspektive.
Odbrana može da bude - pa dobro, zar nisu Srbi žrtve u Jasenovcu? Naravno da jesu ako se uzme taj izolovani događaj. Ali ovde ne pričam o Jasenovcu, pričam o političkoj zloupotrebi te teme.
RSE: Rediteljka iz Zagreba Dana Budisavljević je 2019. godine snimila film o Jasenovcu, o Diani Budisavljević.
Filipović: Niko nije optužio Danu Budisavljević da politički zloupotrebljava temu Jasenovca u današnjoj Hrvatskoj. Ali taj film je nastao sa ozbiljnim moralnim kapitalom u sukobu sa dominantnim narativima. To je ključna razlika.
Najpoštenije bi bilo da imamo normalne države i da "državni projekat" Hrvatske bude film o prirodi ustaškog režima i zločinima u Jasenovcu.
A da se u Srbiji snimi film o (genocidu nad Bošnjacima) Srebrenici 1995.
