Poništavanje prvostepene oslobađajuće presude Jovici Stanišiću i Franku Simatoviću za ratne zločine nad nesrbima u Hrvatskoj i BiH i nalaganje novog suđenja uliva nadu da će pravda biti zadovoljena nakon novog sudskog procesa, ocenjuje za naš program Milica Kostić iz Fonda za humanitarno pravo.
Jedina pravična odluka Haškog tribunala, podvukla je naša sagovornica bila bi da se njih dvojica osude za dela za koje je nesumnjivo utvrđeno da su počinjena i da su oni za njih znali.
„Do sada u praksi Tribunal je samo u jednom jedinom predmetu naložio ponovno suđenje. I to samo delimično u predmetu Haradinaj. U tom smislu ovo jeste prijatno iznenađenje. Žalbeno veće, naime, vrlo decidno, jasno, eksplicitno i više puta su ponovili tokom izricanja presude da prvostepeno veće sada kada ponovi suđenje ono mora da primeni drugačiji standard. Odnosno, definitivno su odbacili standard konkretne usmerenosti kada je reč o pomaganju zločina“, ocenila je Milica Kostić.
Ona podseća da je slučaj dvojice nekadašnjih čelnika ozloglašene Državne bezbednosti poslednji predmet u kom se pred Haškim tribunalom odlučuje o učešću države Srbije u ratu u Bosni i Hercegovini. Milica Kostić podvlači ključne nesumnjivo utvrđene činjenice.
"Jovica Stanišić i Franko Simatović kao čelnici Državne bezbednosti osnovali pre svega Jedinicu za specijalne namene, odnosno ’Crvene beretke’. Oni su ih osnovali kao tajnu jedinicu, oni su ih obučavali, sud je utvrdio da je ta obuka bila vojne prirode, odnosno da su polaznici obučavani za korišćenje vojnog naoružanja i slično. Takođe je utvrđeno da su oni od 1991. godine tom jedinicom rukovodili i razmeštali je. Prvostepeni sud je nesumnjivo utvrdio da su Stanišić i Simatović znali da su činjeni zločini, i ne samo to, nego da su mogli da predvide da će se zločini desiti.
Pri tome njihova veza sa drugim jedinicama je za nijansu niža u odnosu na njihovu povezanost sa ’Crvenim beretkama’. Ali sud je nesumnjivo utvrdio da su drugim paralmilitarnim jedinicama, kao što su ’Škorpioni’, ’Srpska dobrovoljačka garda’, Arkanovi ’Tigrovi’, pružali finansijsku i logističku podršku u naoružanju. Ali opet, veza je bila slabija u odnosu na njihovu vezu sa ’Crvenim beretkama’ i u odnosu na njihovu vezu sa policijom tadašnje ’Srpske autonomne oblasti Krajine’ u Hrvatskoj. U odnosu na tu policiju takođe je nesumnjivo utvrđeno u prvostepenoj presudi da su formirali tu policiju, obučavali je, kao i da su u saradnji sa Milanom Martićem (haški osuđenik, nekadašnji predsednik tzv RSK) njima pružali finansijsku podršku i tako dalje. Takođe su znali da se zločini čine i mogli su da predvide te zločine. Uz to prvostepeni sud je utvrdio koji su to zločini počinjeni na teritoriji Hrvatske, kao i u Bosni i Hercegovini, pre svega u Bosanskom Šamcu i u Doboju. Dakle sud je nesumnjivo utvrdio da ti zločini predstavljaju ratne zločine i zločine protiv čovečnosti. Konkretno ubistva, deportacije, prisilno premeštanje i progon.
"Stanišić i Simatović su optuženi za udruženi zločinački poduhvat, kako je formulisalo Tužilaštvo, koji je za cilj imao da se nesrpsko stanovništvo prisilno i trajno ukloni sa teritorije BiH i Hrvatske. Sud je pri tome utvrdio da nije jasno utvrđeno da su oni imali upravo tu nameru već da postoji razumna mogućnost da je njihova namera bila da se uspostavi srpska tih teritorija i da se ona održi, a ne nužno svi ti zločini", podsetila je Milica Kostić.
Ono što je izazvalo najveća sporenja u akademskoj javnosti jeste pitanje njihovog podržavanja i pomaganja tih zločina što je bilo najproblematičnije u prvostepenoj presudi koja je ukinuta, kaže Kostić.
"Pošto su oni alternativno terećeni za tu vrstu krivične odgovornosti sud je prvostepenom presudom koja je ukinuta, utvrdio ono što je utvrdio u slučaju bivšeg načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije Momčila Perišića kad su ga oslobodili. Naime, utvrđeno je da nje dovoljno ono što je precizirano, govorimo o finansijskog, logističkoj, pomoći u naoružanju, zatim pitanje penzije u slučaju Perišić i slično, te da iako su ti doprinosi jako značajni, da njihova pomoć nije bila konkretno usmerena na činjenje krivičnih dela koja su dokazana u predmetu. I upravo taj standard konkretne usmerenosti te pomoći na počinjenje krivičnih dela je izazvao sporenja. Na osnovu tog standarda, par sedmica pre oslobađajuće presude za Stanišića i Simatovića, oslobođen je Momčilo Perišić", podseća naša sagovornica
Upravo su se na tome lomila koplja. Nakon prvosetepene oslobađajuće presude za Stanišića i Simatovića Tužilaštvo je upravo napalo to pitanje. To je cela suština uložene žalbe. Da pitanje konkretne usmerenosti pomoći nije pravni standard, da međunarodno pravo to ne prepoznaje. Zato su oni tražili da drugostepeni sud preinači presudu, da osudi Stanišića i Simatovića ili da se ponovi postupak.
"U međuvremenu imali smo drugostepenu presudu u slučaju Nikola Šainović (bivši potpredsednik jugoslvenske Vlade, nedavno izašao iz zatvora na koji ga je osudio Haški sud) i drugi, za zločine na Kosovu. Vladimir Lazarević (nekadašnji komandant prištinskog korupsa, nedavno pušten iz zatvora posle odslužene dve trećine kazne na koju ga je osudio Haški tribunal) je terećen za pomaganje i on je tražio da se oslobodi, upravo na osnovu primene standarda konkretne usmerenosti, ali je sud to odbacio. Sud je u tom predmetu jednim vrlo oštrim jezikom rekao da taj standard konkretne usmerenosti na osnovu kog su oslobođeni Perišić, Stanišić i Simatović, da to nije standard u međunarodnom pravu, da nije podržan jurisprodencijom Haškog tribunala. U ta dva predmeta svakako postoje razlike, najpre u pitanju je različito sudsko veće, ali takođe i činjenice su drugačije. Lazarević je, na primer, bio prisutan sa svojim jedinicama na Kosovu, dok su Stanišić i Simatović bili udaljeni i vremenski i prostorno od mesta zločina“, navodi Milica Kostić.