Razgovarala: Nevena Bogdanović
Da li je poruka mira sa festivala ’Mirëdita, dobar dan!’ koji se u Beogradu održava šesti put i na kom se predstavlja savremena kulturna scena Kosova, nadjačala desničare koji su u dva navrata pokušali da spreče festival i tom prilikom se sukobili sa policijom? Šta su umetnici sa Kosova ove godine predstavili u Srbiji?
U Intervjuu nedelje Radija Slobodna Evropa govore jedan od organizatora festivala, Ivan Đurić iz Incijative mladih za ljudska prava i Škumbin Tafilaj, umetnik sa Kosova koji je u Beogradu imao premijeru izložbe ’Hajde da vodimo ljubav’.
Đurić: Ako stranke traže zabranu festivala, šta očekivati od navijača?
RSE: Nakon incidenta u četvrtak kada je grupa desničara pokušala da upadne na festival ’Mirdita, dobar dan!’, izjavili ste da je najvažnije da poruka festivala nadjača navijačko urlikanje. Kako to postići?
Đurić: To da je glavna vest da se neko protivi festivalu bez veze je iz više razloga. Prvo, to nije nikakva vest, to je naša svakodnevnica. Svi znamo da postoje navijači koji se protive festivalu, protive bilo kojoj saradnji, slobodi umetnosti. Sa druge strane, mi smo u četvrtak imali fenomenalnu debatu i razgovor o deljenju iskustava o sudbinama nestalih lica nakon rata na Kosovu, i to bez ikakvog osvrta na nacionalnost, pričali smo o nestalima svih nacionalnosti. Za tim ovo društvo vapi - da razgovara, da čuje nešto i sazna, a to se dešavalo pre neki dan na festivalu.
RSE: Primetila sam da je dobar deo medija u sredu pratio ceremoniju otvaranja, ali da ih je mnogo više ostalo sa druge strane ograde. Izveštaja sa festivala nije bilo. Šta nam to govori?
Đurić: Nažalost, kao neko ko učestvuje u organizaciji festivala, doživljavam to kao minus za nas - da smo dozvolili da budemo poligon za sukob navijača i policije, da nas kroz tu prizmu svi gledaju i razumeju. Sada pokušavamo da to promenimo, da pustimo našu poruku. Neka se navijači i policija tuku svakog vikenda, svaka fudbalska ili košarkaška utakmica je prilika za to. Neka idu tamo. ’Mirdita’ treba da bude mesto gde ćemo da razgovaramo o ozbiljnim temama.
Ove nedelje je u Skupštini pokušan razgovor o Kosovu. U medijima su se svi o tome izjašnjavali, sve je to bilo na nekom osnovnom nivou. Naš dijalog u okviru ovog festivala je na naprednom nivou u odnosu na to. Na to želimo da skrenemo pažnju, da ljudi u tome učestvuju.
RSE: Nakon incidenta u Borči (kada se grupa desničara okupila ispred pekare ’Roma’ Mona Đuraja i tražila zabranu rada), Vi ste izjavili da je verovatno u pitanju isfabrikovan događaj i da ne može biti reči o spontanom okupljanju za koje vlast nije mogla da ne zna. Da je postojao možda neki prećutni dogovor i saglasnost vlasti. Kako gledate na incidente tokom festivala Mirdita?
Đurić: To u Borči je bilo previše profesionalno. Kao neko ko organizuje događaje mogu to da primetim. Način na koji je bila intonirana poruka u Borči, kako su posle to komentarisali predsednik i premijerka, to jeste bio povod da pomislimo da to sigurno ima neke veze sa vlašću.
Inače ne volim da razmišljam o tome. Sve ima veze sa vlašću. Postoje oni koji sve hoće da pripišu vlasti, da vlast to organizuje, da na dugme pali i gasi desničare i ekstremiste.
Mislim da oni previđaju činjenicu da je ekstremni nacionalizam u našem društvu mnogo stariji od ove vlasti i mnogo je dublje ukorenjen, nego što je ova trenutna vlast ili prethodna vlast do Miloševića i pre Miloševića. Ne možemo sve nacionalističke ispade u zemlji da pripišemo vlasti. Mislim da je to pojednostavljivanje, da je to mnogo ozbiljnije i da je mnogo više za alarm, ako to nema veze sa vlašću. Mislim da je sada to slučaj.
RSE: Zašto su navijači i policija ispred prostorija gde se održava festival?
Đurić: Dve stranke su tražile zabranu festivala, zabranu naše organizacije. To su velike stranke, borci za demokratiju. Ako političke stranke traže da se zabrani organizacija ili da se zabrani festival, kako onda da navijači budu najprogresivniji deo našeg društva, da oni budu jedini koji će odustati od svog tradicionalnog ponašanja, koje je isto u poslednjih 30 godina? Neće navijači biti prvi koji će promeniti svoj način ponašanja. To moraju da budu političke elite.
RSE: Niko iz vlasti nije osudio incident.
Đurić: Niko iz vlasti nije osudio ni festival. Opozicija traži da nas zabrane. Mislim tu na DSS (Demokratsku stranku Srbije) i Dveri, ne na celu opoziciju. Nisu osudili ni incident, ali očekujem da će se to desiti do kraja festivala.
Ima i u vlasti i u opoziciju onih koji u demokratiju ne veruju. Koji misle da te ako pričaš nešto o Kosovu, a ne govoriš Kosovo i Metohija, treba zabraniti. Tu je svaki demokratski princip porušen.
RSE: Poruka sa otvaranja bila je - Hajde da vodimo ljubav. Koliko smo daleko od te parole u svetlu svih dešavanja u vezi sa pregovorima Srbije i Kosova, kojima smo bili svedoci prethodnih nekoliko nedelja?
Đurić: Naše iskustvo je da je najteže za ljude da naprave prvi korak. Upoznavanje ljudi i povezivanje je prirodno, čim se prve prepreke prevaziđu.
U četvrtak nas je policija zamolila da ne izađemo iz Dorćol platza, gde se održavao festival. Neplanirano smo imali malu žurku. Super je bilo. A pozitivna stvar je što se kod gostiju sa Kosova promenila percepcija o policiji. Za njih je ta srpska policija - kojom se hrani kosovski nacionalizam, nešto najgore. Oni nikada nisu videli uniformu srpskog policajca ali znaju da je srpski policajac ’zlo i katastrofa’. Kada su videli da srpska policija njih čuva, da su oni mirni, opušteni i da imaju žurku jer je tu policija, to je opet jedna velika promena.
Normalizacija, kako joj mi doprinosimo, ogleda se upravo u tome šta će o Beogradu misliti gosti iz Prištine koji se tokom vikenda vraćaju kući. Reći će da ’tamo ima ludaka nacionalista, kao što ih ima i kod nas, ali tamo ima i nekih divnih ljudi, koji rade i trude se, kao i kod nas. Tamo policija profesionalno radi svoj posao’. Treba da shvate da je slično. Nisu srpsko i kosovsko društvo uopšte toliko različiti. Kada tako naučimo da razmišljamo jedni o drugima, onda će sve biti mnogo lakše.
RSE: Poruku umetnika sa Kosova imali su prilike da čuju, trenutno, samo ljudi u Beogradu. Kako tu poruku izmestiti i van Beograda, da kulturu kosovskih umetnika čuju i oni koji su u manjim sredinama?
Đurić: Nažalost, ono što mediji i javnost prate od festivala su sukobi navijača i policije, koji nikakve veze nemaju sa nama. Ako mediji već ne mogu da zabeleže sve te događaje, sve te debate, probaćemo kasnije, preko Jutjuba i Fejsbuka da dođemo do većeg broja ljudi. Nama je jasno da neće pohrliti neki strašno veliki broj ljudi na debatu na koju se plaše da dođu, jer će im možda neko olupati glavu u međuvremenu. Prvi nam je posao da bude bezbedno da se dođe, da može svako da dođe sa detetom i da zna da je miran. Zato će nam ipak trebati još neko vreme.
RSE: Na koje sve prepreke nailazite u organizaciji Festivala?
Đurić: Srbija i Kosovo nemaju potpisane brojne sporazume koje imamo sa drugim zemljama. Teško je da ljudi pređu, da se prenese oprema, razni su logistički problemi.
Najgora je neizvesnost zbog političke volje. Da li će nas policija pustiti da uradimo ono šta želimo, ili neće, da li će se pojaviti neke desničarske grupe, ili neće. Prošle godine su nam zaplenili neke fotografije na granici, a ove godine, već na samoj granici, nije bilo nekih problema.
RSE: Predstavnici vlasti nisu na festivalu ni ove godine, nisu bili na otvaranju, ne posećuju izložbe. Sa druge strane, državne institucije finansiraju knjigu osuđenika za ratne zločine Nebojše Pavkovića. Možemo li onda reći da postoji stvarna spremnost na dijalog sa Kosovom?
Đurić: Voleo bih da je sve normalno i da je ’Mirdita’ jedan mali festival od desetak događaja u četiri dana i da nije relevantan za politiku, da je relevantan samo za ljude koje zanima umetnost. To što političari ne dolaze na ’Mirditu’ nije ništa novo. Ali, ako se kao društvo spremamo za taj sporazum, za to pomirenje sa Kosovom, tako što slavimo one koji su odgovorni za zločine koji su na Kosovu počinjeni – to je problem.
Vladimir Lazarević, koji je osuđen po komandnoj odgovornosti za progon i etničko čišćenje, danas mladim vojnicima na Vojnoj akademiji drži predavanja. To nam ne smeta? Ponosni smo kako je vojska i policija tretirala kosovske Albance 90-ih godina. To je najveći problem.
RSE: Kakva je trenutna retorika naših političara? Odjeknule su premijerkine izjave o ’ljudima iz šume’, baš u momentu kada se održava 'Mirdita'. Da li je među učesnicima bilo govora o tome kako naši političari komuniciraju?
Đurić: Možda bih mogao da shvatim da je lapsus ono što je premijerka izjavila, da je ona pogrešno shvaćena, da je nešto pogrešila. Ali ona je u sledećoj izjavi potvrdila da je baš to mislila, da baš tako treba da se kaže - da su lideri kosovskih Albanaca došli direktno iz šume i da sa njima ne može da se razgovara. Mislim da je to strašnije nego kada Vulin kaže ’Šiptari’, kada dežurni sejači mržnje govore takve stvari.
Ana Brnabić je rekla da ona ne može sa tim ljudima iz šume ništa da razgovara i pregovara i da nema u njih poverenja. To se dešava u trenutku kada smo mi već neko vreme na ivici da li se nastavljaju pregovori ili ne. Svima nam je jasno, čak nam i ona to objašnjava, da smo ako nema pregovora svi propali. Kako da se nastave pregovori posle ovoga kako je ona njih opisala?
Ne brinem se ja za to da li su se uvredili Hašim Tači i Ramuš Haradinaj, nego kako mi kao društvo da prihvatimo dogovor i da prihvatimo činjenicu da treba da se razgovara sa nekim koga naša premijerka opisuje kao ljude iz šume. Kako ćemo da napravimo sveobuhvatni sporazum sa nekim koga ocrnjuješ sve više i više iz dana u dan. To je pogrešan put.
Nije dovoljno da se potpiše sporazum. Nije dovoljno da sednu srpska i kosovska Vlada, Nemci, Amerikanci, Rusi, Kinezi i nešto da potpišu. Za njih je ta priča onda gotova. Za nas, kao društvo, koji treba da živimo, to tek počinje. Odgovornost prema tome šta se dešava nakon tog potpisa naši političari ne razumeju uopšte.
RSE: Paralelno sa pregovorima u Briselu, nevladine organizacije sarađuju. Kako ocenjujete saradnju nevladinih organizacija iz Srbije i sa Kosova?
Đurić: Nema nikakve sumnje da je saradnja među aktivistima za ljudska prava i mirovnim aktivistima najviša od svih oblika saradnje koje postoje. Mi se trudimo da tu saradnju prenesemo i na druge oblasti. Negde uspeva, a negde ne. Što je manje politike u nekoj sferi, to je veća šansa da ćemo nešto uspeti.
RSE: Da li je jezička barijera prepreka na tom putu dijaloga?
Đurić: Jeste prepreka, ali ovde, a posebno na Kosovu, zaista smo u vrhu Evrope u poznavanju engleskog jezika. To je olakšavajuća okolnost.
RSE: Na koji način privoleti mlade ljude da možda dođu na Festival, umesto što sa druge strane ograde protestuju?
Đurić: Nije to naša specifičnost, i na nekom širem evropskom nivou mladi su konzervativniji od generacije svojih roditelja, a posebno kod nas.
Mislim da je pre svega to posledica toga što ta generacija mladih nema pojma šta je izolacija, šta je rat, šta je to kada nisi deo Evrope – ono čega se samo malo stariji od njih sećaju. Napravićemo neki preokret čim napravimo neki suštinski pomak ka Evropi, evropskim integracijama, kada dođe nešto novo, kao što je za moju generaciju bila vizna liberalizacija. Takva vrsta promene nama treba da bismo ovu generaciju mladih okrenuli na tu stranu.
Tafilaj: Zemlja nije ni srpska ni kosovska, deo je planete
RSE: Škumbine, u Beogradu ste predstavili izložbu "Hajde da vodimo ljubav". Kakvi su Vam utisci sa premijere?
Tafilaj: Za mene je bilo stvarno neverovatno da pošaljem poruku publici u Beogradu i u Srbiji. Ovaj festival na odličan način komunicira sa publikom i prenosi poruku na pravi način. Poruku koja je preko potrebna za oba društva. Mislim da je poruka šta možemo da uradimo za našu budućnost vrlo prihvaćena od strane publike. Mislim da se publici dopalo.
Izložba ’Hajde da vodimo ljubav’ je zasnovana na mom viđenju umetnosti. To je artivizam – umetnost (art) i aktivizam. Mislim da je to dobar način da predstavimo istoriju obe zemlje. Jer ako se baziramo samo na teritoriju, onda zapravo biramo da razgovaramo koristeći drugačiju platformu – tu mislim na političku platformu. Mislim da građani taj način komunikacije političara ne podržavaju.
RSE: Koliko smo daleko od te parole kada posmatramo dijalog koji vode političari u Srbiji i na Kosovu?
Tafilaj: Mi se krećemo različitim pravcima. Politički pravci dve zemlje se razlikuju, ali mislim da će ljudi komunicirati mnogo bolje ako govore jezikom ljubavi i poštovanja. Mi smo susedi i važno je da sagradimo novi most za budućnost, za ono što ostaje našoj deci.
RSE: Vaša umetnička instalacija koristi zemlju crnicu kao način izražavanja. Zašto?
Tafilaj: Zato što je zemlja naš problem. Mi sve vreme imamo problem sa teritorijom. I u tome je ključna poenta, da priču o ljubavi ispričamo kroz pojam zemlje – zemlja je esencija, ali zemlja smo svi mi. Bitno je da mi živimo u miru, onda će i zemlja biti mirna. A zemlja kao zemlja, ona nije naša, crnica je deo planete, pripada planeti. Mi smo istoriju naša dva naroda zasnovali na teritoriji, a ja upravo koristim taj element da pokažem da iako je možda prošlost bila loša, ista ta zemlja nam daje mogućnost da sada gradimo mir. Deo izložbe su i magnetne narukvice. I kada ih ljudi stave i idu oko instalacije, narukvice se privlače. Zanimljivo je gledati njihove reakcije, dok ih magneti spajaju. To je sjajno. Kao referencu na albansku istoriju, koristim Elbasanski alfabet.
RSE: Zašto Elbasanski alfabet?
Tafilaj: Zato što je vrlo specifičan, vrlo lep, i deo je albanske pravoslavne kulture. Bitno je bolje upoznati taj deo istorije koja je mnogima nepoznata. Zato poruku šaljem i na elbasanskom alfabetu, kao još jedan od načina kako komuniciram sa publikom. Moje instalacije mogu da se čitaju na više načina.
RSE: Rekli ste nam da niste prvi put u Beogradu, da ste dolazili kod prijatelja ranije. Koja je razlika između vaših prethodnih poseta i ove sada?
Tafilaj: Beograd je za mene oduvek bio divan grad – arhitektura je divna, društvo je otvoreno, ljubazno. Vrlo pozitivna stvar je što sam ranije dolazio da se sretnem sa prijateljima, a sada imam priliku da upoznam i kolege iz umetničke industrije i publiku na festivalu koja je došla da poseti moju izložbu. Ne primećujem neke značajne razlike u odnosu na prethodne posete. Jedino što sam na festivalu okružen policijom, veće su mere bezbednosti.
RSE: Da li ste bili na festivalu tokom incidenata sa desničarima koji su pokušali da prekinu održavanje festivala?
Tafilaj: Da. Držao sam govor na ceremoniji otvaranja. Za mene je to vrlo periferna stvar, zato što većina ljudi nije bila deo grupe koja je protestovala. Mislim da samo oni koji ne mogu da pronađu sebe reaguju na taj način da protestuju protiv umetičkog festivala koji promoviše pozitivne vrednosti. Meni je kao umetniku to neshvatljivo, jer mi komuniciramo sa celim svetom. Nije lepo videti te proteste, ali ne obraćam pažnju na to.
RSE: Da li se osećate prijatno u Beogradu?
Tafilaj: Da. Naravno. Voleo bih da se vratim sledeće godine, nadam se da ću moći zbog prilično zgusnutog rasporeda.
RSE: Zanimljiv podatak u Vašoj biografiji je da ste završili pravo i da ste na postdiplomskim studijama krivičnog prava. Danas se bavite savremenom umetnošću.
Tafilaj: To je, kako bih rekao, magičan spoj. Takođe radim i na Univerzitetu u Prištini, u kancelariji za akademski razvoj. Tu sam karijerni savetnik. Radim mnogo različitih stvari i ne nameravam u budućnosti da se opredelim samo na jednu. Upravo to mi pomaže da na pravi način razvijem svoje umetničke sposobnosti. Ja sam artivista – i umetnik i aktivista. Ono što sam studirao sada predstavljam kroz umetnost.
RSE: Interesantno je i da ste tekstopisac.
Tafilaj: Da, to je bilo na jednom društveno angažovanom projektu. Zove se Panta rei, započet je pre tri godine i podržava prava LGBT populacije na Kosovu. Pesme je komponovao poznati kompozitor Fljoran Bošnjaku i u ceo projekat uključeno je mnogo mladih, uspešnih ljudi kojima se iskreno divim. Šire poruku razumevanja i znači mi što sam uključen u njihov rad i što sam imao priliku da se publici predstavim i na taj način.
RSE: Budući da sarađujete sa mladima na Univerzitetu u Prištini, kako iz te perspektive gledate na dijalog. Da li su mladi spremni da sarađuju?
Tafilaj: Mladi su naša budućnost. Upoznao sam divne mlade ljude i u Srbiji i na Kosovu i mislim da imaju vrlo slične poglede na svet – da svoju budućnost grade neopterećeni prošlim vremenima. Takvi su oni koje ja poznajem i mislim da se njihovi stavovi mnogo razlikuju od onih koje zastupaju političari.
RSE: Može li jezik biti barijera boljem upoznavanju mladih u Srbiji i na Kosovu?
Tafilaj: Mislim da jezička barijera nije problem. Danas svi govore engleski. To je jezik budućnosti – i za obrazovanje i za moderne vidove komunikacije.
Facebook Forum