Sud u Strazburu traži odgovore o ubistvu vojnika u Leskovcu

Srbija će za dva meseca morati da dostavi u Strazbur dokumentaciju kao dokaze na čitavu seriju odgovora na pitanja koja joj je postavio Evropski sud za ljudska prava u vezi sa slučajem navodnog samoubistva vojnika Dragana Kostića u kasarni u Leskovcu.

Vojnik Dragan Kostić pronađen je mrtav 27. avgusta 2004. godine u leskovačkoj kasarni Jablanica. Vojni istražni sudija je odmah saopštio da je vojnik očigledno izvršio samoubistvo, da bi autopsija ustanovila da su u Kostićeve grudi u direktnom kontaktu ispaljena dva metka. A onda se u izveštajima pominju i povrede na vratu tupim predmetom. Vojska ju je, kako tvrdi porodica Kostić, obavestila da je puška iz koje je navodno ispaljen smrtonosni metak prodata, da bi nakon pet godina javila da je pronađena u magacinu u Nikincima. Uniforma vojnika, kao najdragoceniji dokazni materijal, neobjašnjivo je nestala.

Sve u svemu, za prethodnih devet godina okolnosti smrti vojnika domaće pravosuđe nikada do kraja nije istražilo.

Otac vojnika, Milijan Kostić, protiv države Srbije je u septembru 2007. godine pokrenuo tužbu zbog sumnji u objektivnost istrage smrti sina. Nakon njegove smrti, 2010. godine, tužbu su preuzele njegova supruga Anđa i ćerka Maja.

Predstavnica za štampu Evropskog suda Tracey Turner-Tretz povodom ovog slučaja za Radio Slobodna Evropa kaže:

“Sud je prihvatio tužbu porodice Kostić zbog načina na koji je vodjena istraga smrti njihovog sina Dragana Kostića, na osnovu člana 2 Evropske konvencije o ljudskim pravima, koji se odnosi na pravo na život. Dakle, ovaj slučaj se nastavlja, a Evropski sud od Srbije traži da obezbedi pisanu dokumentaciju kao odgovor na žalbu.”

Konkretno, tužena država Srbija treba da odgovori na pitanja:

Da li, po njenom mišljenju, podnosilac žalbe ima osnova za tvrdnju da je vojnik Dragan Kostić lišen prava na život?

Da li je tužena država Srbija odgovorna za smrt vojnika Kostića?

Osim ovih, Srbija treba da odgovori i na sledeća pitanja Evropskog suda za ljudska prava:

Da li Vojska Srbije ima odgovarajući regulatorni okvir za zaštitu života i efikasne mere koje sprečavaju da pripadnici oružanih snaga sebi oduzimaju živote zbog psiholoških problema, maltretiranja ili drugih sličnih razloga? Ako ima, da li je Dragan Kostić imao koristi od tih zaštitnih mera?

Da li je vojnik Dragan Kostić ikada podvrgnut psihijatrijskom ispitivanju u vojnim civilnim ustanovama?

Da li je ikada izvršena psihijatrijska obdukcija?

Da li su nacionalne vlasti u okolnostima ovog slučaja preduzele bilo kakvu obavezu iz člana 2 Konvencije, posebno da li su preduzele bilo kakvu meru da spreče ubistvo Dragana Kostića?

Da li je istraga ovog slučaja bila adekvatna, nezavisna i transparentna?

Da li su sve relevantne okolnosti ovog slučaja bile utvrđene, uključujući i druge moguće scenarije osim samoubistva?

Da li je incident smatran kao očigledno samoubistvo i ako jeste zbog čega?

Da li neuspeh istražnih organa da identifikuju povrede na vratu „nanete tupim mehaničkim predmetom“ baca sumnju na teoriju samoubistva?

Pretnje porodici da ćuti

Anđa Kostić, majka vojnika Dragana, za Radio Slobodna Evropa kaže da ne veruje u teoriju samoubistva njenog sina i navodi da je pre smrti bio nečim vidno uznemiren, kao i da im je tadašnji komandant kasarne pretio.

“Dete se nije ubilo. Mogla bih roman da napišem o tome šta sam videla i kako nas je Vojska maltretirala i pretila. Uniforma je odmah uništena. Još uvek imam civilnu majicu kod kuće koju je on imao pre devet godina, videla sam sve te povrede. On je bio te noći na straži, pa ili je video ove što kriju Mladića ili je video krađu oružja. Dole su za godinu dana tri vojnika stradala”, podseća Anđa Kostić, a upitana da li joj je sin neposredno pre smrti govorio da ima neki problem, kaže:

“Ja sam po njegovom ponašanju videla da mu se nešto desilo – povukao se, ućutao se. Plakao je kad sam ga jedne nedelje zvala. Zamislite čoveka od 23 godine koji plače, ja ne umem to da vam opišem. ’Šta je Dragane, šta je s tobom? Da dođemo’, pitam, na šta je on odgovorio: ‘Nemojte mi dolaziti, samo ćete mi napraviti gore’. Znači, nešto se desilo što on nije smeo reći i posle 15 dana je likvidiran. Pre toga me je zvao noću i govorio da je maltretiran. Imao je povrede i po nogama, mi smo njega videli na Vojnomedicinskoj akademiji, a to što oni traže i košulju uniforme – pa, to je uništeno odmah. Trista laži su oni prosuli, a i naredili su nam da se nigde ne pojavljujemo u javnosti radi bezbednosti drugog deteta. To je izjavio Dragan Trifunović, tadašnji komandant kasarne, ali ja ću dok sam živa tražiti istinu”, kaže majka vojnika Anđa Kostić.

I "Topčider" će se verovatno naći u Strazburu

Jelena Milić, ispred Centra za evroatlantske studije, podseća da se ne radi samo o likvidaciji ovog nego i o ubistvima još dvojice vojnika u Leskovcu, kao i dvojice u Topčideru.

“Sud ne može da juri ubice u drugim zemljama. Ono što Centar za evroatlantske studije (CEAS) stalno podseća javnost da se ne radi samo o Topčideru, nego da se radi o tri dokazana ubistva u Leskovcu, radi se o vojnicima Kostić, Žarković i Ivanović. Slušaj Ivanović je najstrašniji, to je momak kojeg su ubili poslednji dan vojnog roka, Kostić je ubijen u kasarni, Žarković na stražarskom mestu. To je momak čije je slike iz mrtvačnice CEAS prikazivao u Media centru, gde se vidi da on ima 20 ubodnih i prostrelnih rana za koje su sudski veštaci rekli da je nemoguće da ih je mogao sam sebi naneti.

Ova presuda u Strazburu govori samo da je srpsko pravosuđe pod uticajem vojne bezbednosti koje je zataškavala slušaj, ponašalo se sramno, ali istrage o tome šta se desilo, ko ih je ubio, ko je odgovoran, moraju da se vrate u Srbiju, to ne može da radi sud u Strazburu. To samo govori koliko je opasna vertikala koja postoji u Vojsci Srbije, koja krije počinioce za ratne zločine. Ti momci su mogli da budu svedoci bilo čega. Možda su ubijeni u najobičnijem međusobnom obračunu, ali mora da se istraži, mora da se izvadi svaka trula jabuka iz sistema. Profesionalizacija vojske nije dovoljna.

Familija je takođe tvrdila da su tokom istrage širene laži o privatnom životu Dragana Kostića. To je isti metod koji je korišten i u slučaju vojnika u Topčideru i druga dva vojnika u Leskovcu. Nažalost, porodica još nije pred domaćim sudovima isrcpila sve pravne mere da bi i ovaj deo zloupotrebe njegovog ubistva mogao da se razmatra pred Sudom u Strazburu.

Smatramo da bi sve porodice trebalo to da urade, da bi se demonstrirao organizovani način defamacije ubijenih vojnika, da bi se zataškala njihova ubistva.”

Nalog Evropskog suda Beogradu da dostavi dokumentaciju u slučaju Kostić protiv Srbije višestruko će se odraziti na mnoge druge sudske procese u Srbiji, a pre svih na slučaj smrti dvojice vojnika u kasarni u Topčideru pre osam godina, u kojem je prihvaćena verzija da oni nisu ubijeni od strane trećeg lica već da su se uzajamno upucali.

Na to u izjavi za RSE ukazuje zastupnik porodica ubijenih vojnika Čedomir Stojković, koji podseća na pravosudni apsurd koji vlada u tom predmetu.

"Imate neslaganja između Tužilaštva za ratne zločine i Višeg tužilaštva u Beogradu, povodom toga da li treba saslušati optuženika Ratka Mladića u Hagu. Više tužilaštvo kaže da želi da se Mladić sasluša, ali onda izađe nenadležni tužilac iz Tužilaštva za ratne zločine i kaže da nema potrebe da se on saslušava. To vam je klasični začarani krug u Srbiji, gde jedna institucija započne nešto, a onda doživi blokadu od strane druge institucije i tako se mi vrtimo sa slučajem „Topčider“ skoro celu deceniju“, podseća Stojković.

I slučaj smrti dvojice vojnika u Topčideru, kako kaže naš sagovornik, verovatno će se naći u Strazburu, s obzirom da je Ustavni sud pre nekoliko meseci usvojio ustavnu žalbu porodica vojnika da je njihovoj deci povredjeno pravo na život, a da pravosudne institucije tim povodom ni na koji način nisu reagovale niti preduzele konkretne radnje na otkrivanju počinilaca.