Godinu na izmaku obeležilo je jačanje populističkih snaga, a pravi test njihove snage biće izbori za Evropski parlament koji se održavaju u maju 2019. godine, pa svetski mediji analiziraju najočiglednije primere jačanja tog političkog talasa.
Uz podršku Stiva Benona, srednjovjekovni manastir mogao bi postati populistički poligon za obuku
Vašington Post (The Washington Post) donosi priču o manastiru Trisulti u kome od nedavno boravi Bendžamin Harnvel (Benjamin Harnvell), pomoćnik bivšeg glavnog straga Bele kuće Stiva Benona (Steve Bannon), koji najavljuje da će manastir biti ispunjen studentima koji žele da ovladaju alatima populističke politike.
„Može li mesto gde su se monasi pridržavali zavetu ćutanja sada da proizvede sledeću generaciju Matea Salvinija i Viktora Orbana? Harnvel i dalje regrutuje nastavnike, a još nije dobio ni akreditaciju. On tek treba da proveri da li će učenici želeti da se upuste u Apeninske planine zbog takvog obrazovanja.“
Harnvel priznaje da je reakcija lokalaca na njegovu pobedničku ponudu, koju je prošle godine objavila italijanska vlada, "u velikoj meri negativna".
"Gotovo svi su protiv toga", rekao je gradonačelnik Kolepardo Mauro Busiljeri (Collepardo Mauro Bussiglieri). "Građani teško shvataju da će [manastir] biti mesto gde će se obučavati budući političari.“
WP prenosi da Harnvel manastirsku školu vidi kao jedan od Benonovih "nasleđenih projekata".
"Upoznali su se preko zajedničkog prijatelja - Austina Rusea, šefa Njujorškog Centra za porodicu i ljudska prava i bivšeg Breitbartovog komentatora - i skapirali su se...U Benonu, Harnvell je ugledao nadarenog podstrekača - nekoga koga naziva "pionirom" i "velikim genijem". Benon ceni Harnvela kao pouzdanog i upornog operativca.“
WP objašnjava i da Harnvel u tom manastiru planira dvonedeljne, intenzivne magistarske kurseve iz teologije, filozofije, ekonomije i istorije, a Benon je rekao da će takođe održati predavanje o “primenjenoj umetnosti novih medija”.
Gledano površno, Mađarska je demokratija. Ali šta je ispod toga?
Njujork Tajms (The New York Times) bavi se posebno situacijom u Mađarskoj i podseća da kada je mađarska vlada prisilila Centralni evropski univerzitet (CEU), vodeći koledž u Budimpešti, na zatvaranje u decembru, to nije učinila pretnjom fizičke sile.
"Viktor Orban, desničarski premijer Mađarske, nikada nije uhapsio profesora C.E.U. ili Vladinom naredbom zahtevao da se Univerzitet zatvori. Umesto toga, Orbanova Vlada je tiho promenila pravila po kojima svi strani univerziteti poput CEU. mogu da rade, dopuštajući Orbanu da svoj postupak predstavi kao tehničku odluku, a ne kao napad na akademsku slobodu. To je ponovljeni paradoks Orbanove vladavine: Uprkos svim koracima koje je preduzeo da nagrize mađarski demokratski proces, Orban je retko dopustio njegovoj Vladi da do cilja dođe uz pomoć sile."
NYT navodi i da je put Mađarske pod Orbanom učinio njega simbolom krajnje desničarskih ličnosti, kao što je Stiv Benon, bivši savetnik predsednika Amerike Donalda Trampa (Donald Trump), i dao je plan za eroziju demokratskih institucija u zemljama poput Poljske.
"Za razliku od Mađarske iz doba komunizma, postoji Ustavni sud, zajedno sa desetinama drugih nominalno nezavisnih državnih nadzornika. Postoji mnoštvo privatnih medija, čiji se novinari ne suočavaju sa fizičkom opasnošću za svoje izveštavanje. A postoje i slobodni izbori na kojima svako može da se kandiduje, ali koje je Orban svaki put dobio od ulaska u kancelariju 2010. godine.
Ispod ovog furnira leži složenija stvarnost. Orbanovi saveznici kontrolišu Ustavni sud, dok lojalisti pre svega kontrolišu koji su sudski postupci prioritet...U međuvremenu, državni mediji su potpuno lojalni Orbanu."
Kakva strašna, nebulozna godina
Kao i prošle godine, 2018. bila je puna beskrajne Brexit drame. Ali i beskrajne Trampove drame. Međutim i druge stvari su se desile, piše Politiko (Politico) analizirajući 2018. godinu kroz brojke i fotografije.
Francuzi su dokazali da su i dalje svetski prvaci uličnih protesta, krajnja desnica je ispunila naslovne strane širom kontinenta, a njemačka kancelarka Angela Merkel se pripremila da abdicira.
U Italiji, krajnje desničarska liga Matea Salvinija stigla je sa trećeg mesta na izborima 4. marta na trenutno vodeće nakon što je formirala koalicionu vladu sa Pet zvezdica. Krajnja desnica i populisti trenutno beleže ukupno 60 posto podrške, dok Demokratska stranka i Silvijo Berluskoni (Silvio Berlusconi) i njegova Forza Italia konstantno gube podršku - i dugogodišnju kontrolu italijanske politike.
U Španiji, socijalisti su se borili na izborima - sve dok trenutni premijer Pedro Sančez (Pedro Sánchez) nije svrgnuo konzervativca Marijana Rahoja (Mariano Rajoy) putem glasanja o poverenju. Međutim, na prvim izborima nakon njihovog povratka na vlast, socijalisti su izgubili regionalnu vladu Andaluzije nakon 36 godina, a krajnja desnica je osvojila mesta po prvi put nakon decenija. Mnogi krive Sančezov blaži pristup katalonskim separatistima, a ankete predviđaju da će krajnja desnica osvojiti još mesta na sledećim opštim izborima.
Krajnje desničarske stranke su trenutno u koalicionoj vladi u više zemalja EU, uključujući Italiju, Austriju i Bugarsku.
Više populizma, rastući jaz i nestabilnost predstoje u 2019. godini
Godina koja sledi će biti godina sve većih raskola, ocena je CNN-a koji navodi da će populisti tvrditi da imaju odgovore dok će tradicionalisti reći da sve pogrešno mogu popraviti.
"Ali budite sigurni u jednu stvar: naš stari, udobni poredak će se promeniti. Aktivizam je u porastu. Novi i osvešćeni pokreti društvenih medija dobijaju na zamahu, od demonstranata koji zatvaraju centralni London zbog klimatskih promena do "žutih prsluka" koji su se protivili zakonima o kontroli klime protestujući u Parizu.
Ono što je počelo 2018. godine kao neuredan razvod (EU-Velika Britanija), utonulo je u međusobnu mržnju koja će samo postati gora u 2019. godini. Evropa odjednom izgleda nestabilno", ističe CNN.
Samo pre godinu dana, francuski predsednik Emanuel Makron (Emmanuel Macron) je izgledao posebno, delovao je kao nova generacija razmišljanja koja se dobro kotirala na izborima. Njegova popularnost ubrzo je pala. U Nemačkoj, Merkel, svojevremeno evropska vertikala, zamenjena je na mestu šefa stranke i neće se više kandidovati na mesto kancelarke. A u Velikoj Britaniji, postupanje Tereze Mej (Theresa May) sa Brexitom je prisililo da odustane od političkih ambicija kako bi zadržala posao.
Tokom 2018. godine, intenzitet izazova sa kojima se suočavaju evropski lideri uzeo je svoj danak. To je znak koliko su se stvari značajno promenile u jednoj godini, ali i upozorenje kako bi se mogle kretati u 2019. godini.