Zelik: Evropa mora da se pripremi za vanrednu situaciju

Piše: Robert Zelik (Robert Zoellick), predsednik Svetske banke za Financial Times; priredio: Dragan Štavljanin

Leto 2012. zlokobno podseća na 2008. godinu. Tržišta pokazuju nervozu i strahovanja oko vrednosti ključnih uloga. Ovoga puta, državni dugovi u evrozoni su zamenili kredite na tržištu nekretnina kao rizične investicije. Banke su pod pritiskom. Ulagači još nisu počeli da masovne beže, odnosno da se povlače, ali počinju da se “zagrejavaju”, odnosno pripremaju se za tu opciju. Evropska centralna banka, nalik američkim Federalnim rezervama 2008. godine, nastoji da smiri tržišta nudeći darežljivo sredstva za obezbeđivanje likvidnosti, međutim, opada kvalitet jemstava, odnosno garancija za zajmove.

Ne može se predvideti ishod izbora u Grčkoj, niti da li će nova vlada pre biti sklona da upornim insistiranjem na svojim uslovima dobije dodatne međunarodne povlastice, nego što će težiti napuštanju evrozone.

Partneri u evrozoni su frustirani, mada izgleda da su i dalje spremni da ponude značaju pomoć kako bi izbegli krizu izazvanu napuštanjem zajedničke valute od strane Grčke – pod uslovom da se Atina javno obaveže da će sprovesti neophodan program reformi.
Ukoliko Grčka napusti evro zonu nemoguće je predvideti kako će se dalje širiti kriza, isto kao što je krah “Liman bradersa” (Lehman Brothers) imao nesagledive posledice. Odlazak Grčke bi bio udar na poverenje investitora u druge zemlje evrozone. Lideri evrozone treba da budu spremni. Kada se to desi neće biti vremena za sazivanje samita ministara finansija na kome bi se raspravljalo o izgledima i politici postepenih reformi. Na uspaničenim tržištima investitori beže ka bezbednijim investicijama i pritom šire požar.

Neki smatraju da Evropska centralna banka može da spreči krizu u slučaju njenog izbijanja. Međutim, razlike među članovima u njenim upravljačkim strukturama izazivaju sumnju u njenu sposobnost da reaguje brzo, sveobuhvatnoio i snažno.

Štaviše, države koje podupiru Evropsku centralnu banku, morale bi da joj obezbede dodatna sredstva za finansiranje banaka sa slabim garancijama, ili koje su na ivici solventnosti. Lideri evrozone treba da budu spremni – psihološki i kroz Evropski stabilizacionai mehanizam (ESM) – da rekapitalizuju banke.

Čak iako Evropska centralna banka upumpa ogromna sredstva, to možda neće biti dovoljno. Kada pitam stručnjake iz zemalja u razvoju, koji imaju iskustva sa panikom na finansijskim tržištima, šta oni predlažu da se uradi – njihov odgovor je istovetan: vlade moraju da garantuju depozite banaka i verovatno druge oblike kapitala. Malo je verovatno da su dovoljne garancije pojedinih država, članica evrozone i zato je nužno da Evropska centralna banka to dodatno jamči. Međutim, prilično je nejasno da li su lideri evrozone spremni na ovaj korak.

Nakon kolapsa Liman bradersa, nelikvidnost je počela da guši i korporativni sektor. Velike kompanije su počele da strahuju da neće moći da dobiju kredite od banaka ili da prolongiraju isplatu već uzetih. Pretila su bankrotstva.

Banke u evrozoni su bile tri godine pod pritiskom da vrate dugove, osnaže kapitalnu bazu i smanje rizik.

Ne verujem da njihovim rukovodiocima kao prva ideja pada na pamet da naveliko daju kredite poslovnom sektoru.

Međutim, ako nas zatekne vest o bankrotu neke velike firme iz realnog sektora – i poverioci i štediše mogu da povuku svoj kapital, isto kao i u slučaju bankrotstva banaka.

Kada se finansijska tržišta uznemire i uzburkaju, udar se oseti na dva do tri nivoa u tom lancu. Stoga, lideri evrozone moraju da prate rizik od nelikvidnosti u korporativnom sektoru. Ako bankama budu stavljena na raspolaganje dodatna sredstva, onda treba izvršiti pritisak na njihova rukovodstva da omoguće klijentima kredite.

Ozbiljnost situacije trebalo bi da podstakne lidere evrozone da preduzmu mere opreza – kao što je stavljanje bankama na raspolaganje sredstava iz Evropskog stabilizacionog mehanizma, kao i da postignu sporazum o obezbeđivanju srednjoročnih sredstava za zemlje kao što je Španija. Ta sredstva mogu da se osiguraju iz Evropskog stabilizacionog mehanizma ili delimičnim korišćenjem obveznica evrozone ali tako da se očuva disciplina u finansiranju država članica.

Ova preporuka nije u suprotnosti za insistiranjem Nemačke na fiskalnoj disciplini i mikroekonomskim reformama. Ovi koraci se moraju učiniti. Nemačka, razumljivo, nije voljna da i dalje finansira druge dok se ne sprovedu ove reforme. Međutim, Nemačka neće ostvariti svoje strateške ciljeve o integrisanijoj i fiskalno snažnijoj evrozoni, sem ako ne podrži reforme u drugim članicama i pripremi se da reaguje u slučaju širenja krize. Dobri lideri imaju sposobnost predviđanja. Oni su spremni da brzo deluju – i iskoriste trenutak za ostvarivanje važnijih i dugoročnijih ciljeva.