Kako se trolovi spremaju za izbore za Evropski parlament?

Autor: Jaroslav Šimov, Ruski servis RSE (priredila: Jovana Georgievski)

"To su paranoične besmislice". Tako je premijer Rusije Dmitri Medvedev, tokom posete Luksemburgu u martu, odgovorio na pitanje novinara o tome namerava li Rusija da se meša u tok predizborne kampanje za Evropski parlament. Do izbora je ostalo još nedelju dana, a rusko mešanje u izbore nastavlja da stvara brige zapadnim medijima i političarima. Šta je realnost?

Sredinom aprila objavljeni su delovi izveštaja službi bezbednosti, predstavljenog Evropskoj komisiji. U njemu se navodi da ruski mediji namenjeni međunarodnoj publici aktivno podržavaju partije i kandidate bliske Kremlju. Članica Evropske komisije Vera Jourova nedavno je izjavila da smo svedoci "internet trke u naoružanju". Litvanski ministar spoljnih poslova Linas Linkjavičjus smatra da su izbori za Evropski parlament (EP), na kojima bi desničarski orijentisani populisti, koji održavaju dobre odnose sa Moskvom, mogli da postignu dobre rezultate - "test evropskih mehanizama za borbu protiv ruskog mešanja".

Njujork tajms (The New York Times) piše da se uoči izbora za EP u nekoliko država simultano aktivirao niz sumnjivih sajtova radikalnih desničarskih i levičarskih organizacija. Primera radi, u Berlinu su to Antifa West Berlin i Antifa Nord Ost, koje se predstavljaju kao radikalno antifašističke. Putem svojih Tviter (Twitter) naloga, obe su pozivale građane da se priključe protestu protiv antimigratnski i evroskeptično nastrojene partije Alternativa za Nemačku. Podaci o registraciji sajtova obe nemačke organizacije delimično se poklapaju sa podacima pod kojim je registrovana grupa ruskih hakera, koja je 2016. godine oborila servere Nacionalnog komiteta Demokratske partije SAD.

Interesantno je da pomenuta Alternativa za Nemačku spada među evropske partije koje Kremlj vrlo aktivno podržava. Kako navodi Njujork tajms, taktika paralelnog podržavanja suprotstavljenih partija podseća na situaciju u SAD-u iz 2016. godine. Tada su bile aktivne grupe čiji je rad organizovala ruska "fabrika trolova", koje su istovremeno podržavale pokret Black Lives Matter i njegove oponente.

Aktivisti međunarodne organizacije Avaaz, koja se bavi borbom protiv lažnih vesti i kampanja u cilju širenja dezinformacija, smatraju da ovo nije slučajnost: Kremlj ne samo da podržava konkretne političke pokrete, nego je usmeren i na raspirivanje konflikata u društvu i stvaranje atmosfere nezadovoljstva, koji se potom odražavaju na rezultate izbora. Prema podacima Avaaza, koordinirane onlajn kampanje, usmerene na podršku ruskim provladinim političkim partijama i kandidatima, primećene su tokom poslednjih meseci u Italiji, Francuskoj, Španiji i Poljskoj.

Kompanija SafeGuard Cyber, koja se bavi pitanjima bezbednosti na internetu, iznela je u svom nedavnom izveštaju da je u Evropi aktivno više of 6.700 "loših aktera" (bad actors), koji šire lažne ili iskrivljene informacije. Svi oni zajedno imaju publiku od 241 miliona korisnika.

Eksperti SafeGuard Cybera ne tvrde da su svi "loši akteri" povezani sa Rusijom, ali kažu da su napravili bazu podataka koja sadrži više od pola miliona naloga trolova i botova, koji su nesumnjivo ruski. Prema rečima jednog od osnivača SafeGuard Cyber Otavija Frere, "slomiti elektronsku strukturu izborne komisije i izvitoperiti percepciju stvarnosti kod birača - dva su načina za postizanje istog rezultata. Potonji je tehnički manje kompleksan i za njegovo postizanje nije potrebno savladavati sisteme zaštite".

Stručnjak u oblasti informacione bezbednosti Jakub Kalenski - ekspert centra za analitiku Atlantic Council, koji je ranije radio na projektu Evropske unije "EU protiv dezinformacija" (EU vs Disinfo), smatra da demokratske zemlje, isto kao i do sada, čine premalo da bi mogle da računaju na pobedu u "trci u internet naoružanju".

​RSE: Na Zapadu se o hakerima, trolovima i dezinformacijama iz Rusije govori toliko često, da se ponekad stiče utisak da bez njih ne mogu da prođu nijedni veći izbori. Ako u tome nema paranoje, o kojoj govori Dmitri Medvedev, ima li makar preuveličavanja?

Kalenski: Da bismo mogli da govorimo o razmerama kampanja koje pokreće Rusija, dovoljno je pozabaviti se jednostavnom pretragom na internetu. Tamo postoji more materijala koji analiziraju ovu pojavu. Rekao bih, da gospodin Medvedev ponovo laže. Kremlju je to prešlo u naviku.

​

RSE: Prema vašem iskustvu na projektu "EU protiv dezinformacije", na koje su sve načine, organizovane kampanje sa ciljem dezinformisanja?

Kalenski: "Uticaj na izbore" je razvodnjen i neprecizan pojam. Radi se o tome da postoji skup tema, koje dezinformatori smatraju pogodnim za rasprostranjivanje, i onda se koncentrišu na ove teme, uz izvrtanje suštine informacija. Taj pristup nije od juče. Bivši saradnik jedne od čehoslovačkih službi državne bezbednosti Ladislav Bitman, koji je 1968. prebegao na Zapad, poredio je prakse KGB-a i drugih bezbednosnih službi Istočnog bloka u oblasti širenja dezinformacija sa zlim doktorom: on pregleda pacijenta, otkriva sve njegove probleme i onda pokušava da pogorša onaj najteži. U našem slučaju, to je pronalaženje tema koje izazivaju jake emocije i doprinose raskolima u društvu.

Recimo da je u SAD-u to tema policijskog nasilja i sa njim povezano rasno pitanje. Tokom poslednjih godina, u Evropi je to tema migracija. U konzervativnim društvima, to su LGBT i širenje "vesti" o tome da Evropska unija navodno doprinosi broju homoseksualnih odnosa i pedofila. Jedinstveni recept kako je to organizovano ne postoji, ali možemo reći da u svakom konkretnom slučaju traže slabe tačke.

RSE: Da li ti pristupi pred izbore poprimaju bilo kakve specifične karakteristike?

Kalenski: Kampanje sa ciljem dezinformacije obično su dugoročnog karaktera. Uoči izbora, one se intenziviraju i usmeravaju na podršku kandidatima čiji se programi i stanovišta poklapaju sa interesima organizatora kampanja - u ovom slučaju, sa interesima Kremlja. Ovo, naravno, nije direktna agitacija, ali se pažnja poklanja određenim temama, kao što su npr. pozivi da neka zemlja izađe iz Evropske unije ili NATO-a.

U ovakvim slučajevima nije važno kakva su konkretna ideološka usmerenja: podrška može da bude paralelno usmerena i na krajnje desničarske, i na radikalne levičarske pokrete. Isto i tako i obrnuto: "nepovoljni" kandidati se diskredituju. Nedavno smo imali primer predizborne kampanje za predsednika Slovačke, kada se na meti napada "alternativnih medija" našla prozapadna kandidatkinja Zuzana Čaputova (na kraju je pobedila). Što se tiče izbora za EP, opšti cilj kampanja dezinformacije je da bude izabrano što više kandidata, koji će nastojati da demontiraju trenutni sastav Evropske unije.

​RSE: Kako razlikovati standardne predizborne kampanje od pokušaja ostvarivanja tuđih političkih interesa u drugim zemljama? Da li je Kremlj predvodi u toj oblasti, da li možemo govoriti o svojevrsnom obliku monopola?

Kalenski: Postoje očigledni primeri, kao što je rad tzv. "fabrike trolova" i Sankt-Peterburgu, o kojem su izveštavali istraživački novinari, kao što je izveštavao i Ruski servis Radija Slobodna Evropa (RSE). Istražiti u bilo kojoj zemlji da li sajt nekog "alternativnog medija" stoji iza lančanog mejla (eng. chain mail - elektronska pošta koja, pored informacija, sadrži i molbu da se mejl prosledi dalje, prim. aut), kao i da li vlasnik sajta redovno komunicira sa ambasadom Rusije u toj zemlji nije nimalo lako. Nije moguće. Kvalifikovani novinari mogu i obavezni su da pronađu primarne izvore informacija. Upravo iz tih razloga smo i napravili bazu podataka Eu vs Disinfo, koja danas sadrži oko 5.000 primera raznih oblika dezinformacija.

Što se tiče situacije na tom "terenu", Kremlj je, bez ikakve sumnje, najagresivniji igrač. Reakcija Zapada na ove aktivnosti relativno je pasivna, mi se ni na koji način ne trudimo da kaznimo Kremlj za to što radi. Drugi potencijalni informacioni agresori vide da kazne nema i moguće da takva situacija na njih deluje podsticajno. To znači velike probleme u budućnosti. Kina bi npr. mogla da upregne svoje tehnologije za dezinformisanje, za koje bi se moglo ispostaviti da prevazilaze ruske.

RSE: Govorili ste o tome, da se načini sprovođenja kampanja dezinformisanja razlikuju od zemlje do zemlje. Da li biste mogli da nam ispričate nešto više o tome?

Kalenski: U pitanju su kako tematske razlike, tako i razlike u sredstvima koja se koriste za širenje dezinformacija. Osnovno sredstvo za širenje dezinformacija u baltičkim zemljama su ruski državni TV kanali, koje prate govornici ruskog jezika (manji procenat stanovništva). Jasno je da se u drugim zemljama, između ostalog i u Centralnoj i Istočnoj Evropi, deluje po drugoj šemi. U ovom slučaju preovladavaju sredstva za ličnu komunikaciju, kao što su već pomenuti lančani mejlovi i "alternativni" sajtovi. Ovaj poslednji model nije bio naročito uspešan u Skandinaviji.

Švedska, danska i finska verzija Sputnjika ugašene su posle svega nekoliko meseci zbog male posećenosti. Za tri meseca, uspeli su da sakupe samo 120 pratilaca. Zbog toga su upravo u zemljama Severne Evrope aktivni trolovi, koji se bave, između ostalog, napadima na pojedince i zastrašivanjem. Dobro poznat primer toga je finska novinarka Džesika Aro. Još jedan metod koji je rasprostranjen u ovim zemljama je manipulacija komentarima ispod objava kredibilnih medija. Na primer, ispod teksta u kojem se kritikuje politika Rusije prema Ukrajini pojavljuju se stotine komentara "uznemirenih čitalaca", pristalica Kremlja.

Pred parlamentarne izbore u Nemačkoj 2017. godine, istraživani su mehanizmi podrške koju je proruska zajednica za širenje dezinformacija pružala kandidatima dvema suprotstavljenim radikalnim partijama - Alternativi za Nemačku i Levoj partiji (Die Linke). U nekoliko slučajeva, obe partije iznosile su identične tvrdnje po pitanju npr. Ukrajine, gotovo istim rečima kao i zvanični ruski mediji. To je fenomen koji mi nazivamo "pranjem informacija", po analogiji sa pranjem novca. Čovek širi lažnu ili nepotpunu informaciju iz stranog izvora, pri čemu za svoju publiku postaje lokalni izvor informacija, koji navodno zaslužuje puno poverenje. (U Češkoj, u toj ulozi često nastupa proruski nastrojeni predsednik Miloš Zeman). Međutim, u Nemačkoj oni koji šire dezinformacije nemaju baš veliki uticaj na mejnstrim medije. Isto tako, ove vrste kampanja ostaju na nivou marginalnih pojava.

RSE: Da li je moguće oceniti efekat rada u cilju dezinformisanja i koliki je njihiv uticaj na rezultate izbora? Da li se takve procene vrše samo odokativnim metodama, ili postoje precizniji instrumenti?

Kalenski: Nema apsolutno proverenih recepata za postizanje rezultata u medijskoj sferi. Međutim, mnoge zaključke možemo da donesemo na osnovu anketa javnog mnjenja. Uzmite neku netačnu tvrdnju koju šire izvori dezinformacija i pitajte građane: koji procenat ljudi veruje u tu tvrdnju? Ako je u toku određenog vremenskog perioda taj procenat porastao, znači da izvori dezinformacija baš i ne mlate praznu slamu.

Ova tehnika je delimično isprobana u Ukrajini. Tamo velika većina anketiranih redovno iskazuje nepoverenje prema ruskim izvorima informacija, pri čemu skoro 20 odsto veruje u neki deo ruske propagande, kao što je npr. "Majdan u Ukrajini bio rezultat zavere zapadnih elita". A evo i rezultata nedavne ankete, koju je u Češkoj proveo Fond za nezavisno novinarstvo: ispostavilo se da 25 odsto ispitanika veruje da Evropska unija podstiče priliv ilegalnih migranata u Evropu. To je potpuna besmislica, a širenjem takvih informacija bave se upravo "alternativni mediji".

RSE: Društvene mreže se ponekad samostalno, a ponekad pod pritiskom vlasti, uključujući i evropske vlasti, bore protiv lažnih vesti i istražuju izvore njihovog širenja. Tu se postavlja pitanje: da li je to novi oblik cenzure, stavljanje pod lupu za "nepoželjne" misli, tj. poglede i ubeđenja?

Kalenski: Koliko je meni poznato, upravo je to glavni razlog što Fejsbuk zatvara naloge: tzv. unauthentic behaviour, tj. lažno predstavljanje. Ako neko vodi Fejsbuk stranicu i predstavlja se kao domaćica Katarina Majer iz Bremena, a iza svega toga ustvari stoji Sergej Petrov koji odrađuje naporne smene u "fabrici trolova" u Sankt-Peterburgu, takav nalog zatvaraju. S druge strane, meni se čini da nije potrebno da izmišljamo toplu vodu. U mnogim zemljama postoje zakoni koji predviđaju sankcije za širenje lažnih informacija. Isto tako, trpeli biste zakonske sankcije ukoliko nazovete bolnicu ili aerodrom i kažete da se tamo nalazi tempirana bomba koje zapravo nema. Hajde sada da pređemo na "alternativne" sajtove: kontinuirane "vesti" da je Evropska unija plod jevrejske zavere, da se iza svakog terorističkog napada počev od 11. septembra 2001. kriju kobne namere zapadnih službi bezbednosti i političara, itd. Ljude privikavaju na uverenje, da njihova sopstvena država predstavlja za njih smrtonosnu pretnju. Ima li suštinske razlike između toga i lažne dojave o bombi na aerodromu?

Neobično je što se odgovarajući zakoni ne primenjuju u takvim slučajevima. Kremlju skidam kapu za čitavu dezinformacionu kampanju. Ona je dobro opremljena, uslovno rečeno, mehanizmima samoodbrane: ljudi koji se bore protiv dezinformisanja bivaju diskreditovani (kao u slučaju Džesike Aro), a svaka takva borba nije ništa drugo nego podržavanje cenzure. To je isto kao kada bi serijski ubica u zatvoru žalio na ograničenje slobode kretanja. Kampanje dezinformisanja trebalo bi da budu sankcionisane na međunarodnom nivou. Ruske vlasti već pet godina bez ikakvih sankcija lažu o tome ko je oborio Boing MH 17 na istoku Ukrajine. Ja ne mislim, da je to normalno.

RSE: Lažne vesti postaju univerzalni instrument za političku borbu. Ponekad se govori da živimo u "svetu postistine", i da se na to jednostavno treba navići…

Kalenski: Ja se sa tim nikako ne slažem. Smatram da postoje objektivna realnost i činjenice. Kako kaže američki istoričar Timoti Snajder, činjenice postoje da bismo ih odbranili. Bez njih politika nije moguća: na osnovu čega bismo donosili sudove o politici? Problem vidim najpre u nedostatku želje da se nešto uradi, za početak, po pitanju problema "postistine". Meni se čini da se tu mogu uraditi četiri stvari.

Prvo je istraživanje i proučavanje primera dezinformacije, kao što smo uradili u okviru EU vs Disinfo. Drugo je informisanje građana. Time se npr. bavi švedska služba bezbednosti MSB, koji organizuju treninge za službenike i novinare o tome šta su kampanje širenja dezinformacija i kako ih prepoznati. Treće - raditi na rešavanju društvenih problema koje Kremlj koristi za svoje ciljeve. U Evropi bi to trenutno bili rast društvene nejednakosti, rascep u životnom standardu i pogledima u različitim slojevima društva, kao i međusobni odnosi raznih etničkih zajednica. Ove probleme nije napravila Rusija, nego se njima samo koristi. A zadnje, ali ne i poslednje je ono o čemu sam već govorio: sankcionisanje informacione agresije. Zapad mora da stavi do znanja Rusiji, da to nije prihvatljivo.