Potresna slika prethodnih dana migranata i izbeglica na kiši u parku kod autobuske i železnicke stanice u Beogradu šalje alarmantnu poruku da nešto mora da se preduzme što pre, kaže za RSE Radoš Ðurović, direktor Centra za zaštitu i pomoć tražiocima azila. Zidovi nanose dodatnu patnju ovim
ljudima i povećaće cenu krijumčarenja, kaže naš sagovornik napominjući da se ne može govoriti o ilegalnoj migraciji jer dolaze ljudi iz Sirije i Iraka koji su izbeglice.
RSE: Ovih dana gledamo izbeglice u parku kod autobuske stanice u Beogradu, nekako nam je taj park i ljudi koji se nalaze u njemu najvidljiviji ovde, krenula je kiša, noći su postale svežije, gledamo slike ljudi kako trče sa decom da se sklone od pljuska. Vlasti najavljuju izgradnju privremenog prihvatnog centra do zime. Šta do tada? Upravo dolazite iz tog parka. Kakva je situacija danas (petak) dok razgovaramo?
Đurović: Situacija je sve teža i teža. Ljudi su se sakrili po haustorima, oko parka, ispod parking prostora gde treba da budu parkirani automobili, da bi se sklonili od kiše. Sve je više dece, sve je više žena, beba. To su ljudi koji su u ovom trenutku na ulici. I dalje čak neki sada spavaju na mokroj zemlji, na travi, sede na klupama. Jedna jako potresna slika. Naravno, šalje alarmantnu poruku da moramo da preduzmemo nešto što pre. Ja se nadam da će neki prihvatni centar, urgentni smeštaj, biti izgrađen, odnosno osposobljen što pre. Uopšte ne možemo da čekamo zimu, kada već ova kiša dovoljno utiče na zdravlje ljudi, njihov položaj. Ovo je transparentno na autobuskoj i železničkoj stanici, ali i u drugim delovima grada i u drugim gradovima naše zemlje slična je situacija, samo možda manje vidljiva oku običnog posmatrača.
RSE: Šta je rešenje za jednokratnu pomoć ljudima koji se nalaze u parku u Beogradu i koji čekaju na prevoz ka Mađarskoj?
Đurović: Rešenje jeste da se ljudi izmeste iz parka, iz ovih urbanih delova grada gde su izloženi lošim vremenskim uslovima, krijumčarima, i da se ljudi smeste u neki urgentni prihvat koji bi im obezbedio, pre svega, da su na suvom, da su zaštićeni, da mogu da ostvare zdravstvenu zaštitu ili neku drugu pomoć. Prosto, da budu evidentirani, registrovani, jer se na taj način oni štite.
RSE: Koliko je država organizovana? Premijer je ovih dana obišao migrante u parku i rekao da su dobrodošli u Srbiju i da će vlasti učiniti sve za njih. Ta poruka svakako jeste važna, ali – šta je to što još može i što mora da se uradi?
Đurović: Poruka je, nesumnjivo, jako važna, jedna od retkih poruka u regionu, čak i u Evropi, sa vrha vlasti da se šalje takva poruka, koja, ustvari, jeste jedna pozitivna poruka na kojoj treba graditi dalje. Međutim, pored ove poruke, potrebno je pod hitno krenuti u realizaciju onoga što je rekao premijer i širiti te kapacitete urgentnog prihvata, aktivno se suočiti sa migracijom. Činjenica da su neki centri za azil poluprazni ne znači da ljudi ne žele i nemaju potrebu za smeštajem, nego prosto da ih pojedini taksisti, da ih krijumčari, trgovci odvlače od tih centara ili da oni ne mogu do njih da dođu, jer im ti centri nisu na adekvatnim, dobrim mestima. U tom smislu, to je samo jedan od primera. Treba biti proaktivan u ovom smislu – znači, povećati kapacitete, imati timove koji su mobilni, uhvatiti se u koštac sa migracijom, usmeravati ljude, deliti liflete, informisati. Potrebna je jedna velika koordinacija i povećanje kapaciteta. Naravno, za jedan aparat kao što je naš, koji nije imao iskustva sa interkontinentalnom migracijom ranije, dosta toga je novina.
Sama priroda migracije sada još uvek nije poznata, predstavnici država je nisu uhvatili u svoj svojoj biti i ona zahteva dodatni angažman. Iako smo imali izbegličku prošlost, iako smo imali to iskustvo, to nam može poslužiti za dalje, ali se ovde podrazumeva jedna urgentnost, jedna stalna angažovanost države, jer ovo je jedno od prioritetnih pitanja koje naše društvo mora da shvati. Ovi ljudi neće nestati. Oni prolaze, ali je potrebno da oni budu na suvom, da budu zaštićeni i registrovani i da imaju lične karte tražilaca azila. Kada se migracija uvede u red, onda ne treba da strepimo od eventualnih ekscesa i problema. Najbolje ćemo na taj način izdržati ovaj teret.
RSE: Kakva su iskustva izbeglica Srbije? Šta vam oni govore? Kad slušamo predstavnike vlasti, oni uglavnom tvrde da u Srbiji imaju najbolji tretman kad je u pitanju ta njihova ruta.
Đurović: Ja mogu reći da jeste tako. Mi smo svakodnevno na terenu, širom zemlje. Ljudi zaista imaju jedan pozitivan odnos i komentar prema odnosu građana i društva u Srbiji prema njima. Naravno, mi smo imali i svedočenja ljudi sa juga Srbije, koji govore o tome da su bili izloženi ucenjivanju, uzimanju novca, nekom maltretmanu od strane, pre svega, nekih kriminalnih grupa, ali nekad i predstavnika policije ili drugih. Naravno, to je sve individualno, ja bih to akcentovao, ne postoji tu sistemsko nasilje, barem prema onome što mi znamo. To su pojedinci, poput onog što smo čuli skoro da se desilo, da su pojedinci koji koriste svoj položaj i nezaštićeni položaj i nerešen status ovih ljudi, da na njima zarade. Uglavnom, generalni utisak je jako pozitivan, verovatno imajući u vidu kakvo je stanje u Grčkoj, u Makedoniji, Turskoj.
Ni to nije dovoljno. Treba ići dalje. Naravno da se treba boriti sa svim onim što preti ovim ljudima i prosto da im se obezbedi poštovanje osnovnih ljudskih prava. Ja mogu reći da oni ne dobijaju lične karte tražilaca azila, iako bi trebalo, što znači da oni imaju potvrdu o traženju azila koja važi 72 sata, posle toga, oni ne mogu da dokažu svoj status tražioca azila u Srbiji, pa kasnije izbeglice, što ih u mnogome sprečava da prijave česte zloupotrebe, da prijave naplaćenu višu cenu, da prijave krijumčara, kriminalca, da mogu jednostavno da budu sigurni da će država prepoznati njihov osetljiv položaj.
RSE: Da li to znači da oni još uvek nisu postali dovoljno vidljivi za institucije u Srbiji?
Đurović: Jednim delom nisu dovoljno vidljivi, iako mogu reći da, u praksi, kada nemate ličnu kartu, kada niste registrovani, državne institucije i svi ostali koji radimo, uzimamo tu potvrdu, koja je čak i istekla, kao neki obrazac za pružanje pomoći. U tom smislu ja mogu reći, i to treba istaći, zdravstvena zaštita u Srbiji je na jako visokom nivou, kada govorimo o azilu, što znači da ljudi koji traže azil, i drugi, mogu da dođu do zdravstvenih centara, bolnica, čak, i da ostvare pravo na zdravstvenu zaštitu. Ipak, uz teškoće, ali mogu. Naravno, kad bi imali lične karte tražilaca azila, kad bi bili registrovani, institucije bi ih u potpunosti prepoznale.
RSE: Kakvo je stanje u centrima Preševu i u Kanjiži?
Ceo put između Preševa i Kanjiže treba da bude pokriven asistencijama
Đurović: Situacija u Preševu je izuzetno teška, jer stalno dolaze ljudi u velikom broju. Bilo je jako toplo, ljudima je bilo jako teško da čekaju u redovima da bi bili evidentirani tu. To su centri u kojima se ljudi ne zadržavaju. U Preševu je samo taj tranzitni centar gde ljudi ostaju po pet, šest sati i nastavljaju put dalje. Vrlo jeteško. Tu nema trajnog smeštaja, nego je sve privremeno. Situacija je slična i u Kanjiži. Tu se primaju ljudi koji su vraćeni iz Mađarske i borave tu neko vreme. Imaju tu obezbeđenu hranu, imaju tu neki smeštaj, ali to nije održivo, to je samo na ulazu i izlazu iz zemlje. Ceo put između Preševa i Kanjiže treba da bude pokriven asistencijama. On za sada nije. Pored centara za azil, koji postoje ali nisu oni oko kojih se migracija kreće, nego su sada, nažalost, po strani.
RSE: Imate li podatke koliko migranata sada Mađarska vraća u Srbiju?
Đurović: Mi za sada nemamo tačne podatke, međutim, ono što je sigurno jeste da Mađari moraju da im omoguće da zatraže azil i da sprovedu azilnu proceduru, što znači da ih ne vraćaju momentalno. Ljudi najviše traže azil u Mađarskoj, pa se ta procedura sprovodi. Jedan manji broj, daleko manji, se vraća, oni koji budu završili svoj azilni postupak i budu vraćeni nazad. Tu treba naglasiti da nisu svi koji traže azil u Mađarskoj smešteni odmah do granice, nego se upućuju u centre za azil širom zemlje. To najveći broj njih koristi da na tom putu pobegne i put nastavi dalje, pa je zbog toga i jako teško završiti postupak i vratiti ljude nazad u Srbiju. Tako da to, u poređenju sa brojem ljudi koji uđe u Srbiju i Mađarsku, to nisu velike brojke.
RSE: Da li znamo koliko se prosečno zadržavaju u Srbiji?
Đurović: U Srbiji se zadržavaju prosečno od dva do pet dana. To je prosek za njih, znači, jako brzo se kreću, svi žele što pre da uđu isključivo u Mađarsku.
RSE: Šta će se dogoditi kada Mađarska podigne zid? Kakve su Vaše procene? Hoće li se ta ruta menjati?
Đurović: Kada Mađari podignu zid, oni će, pre svega, naneti dodatnu patnju ovim ljudima, produžiti njihov boravak u Srbiji, njihovu agoniju, povećati cene krijumčarenja i svih tih usluga ljudi koji love u mutnom da bi zaradili na ovim izbeglim ljudima. Isto tako će se vremenom ustaliti neki drugi pravci, možda prema Hrvatskoj, mada je teško verovati da će ići preko Dunava, pošto je deo granice preko Dunava, više na Šid, i da će onda ići prema Rumuniji, mada razlog zašto ljudi ulaze u Srbiju jeste činjenica da se Srbija graniči sa šengenskim prostorom, da im je ulaskom u Mađarsku nesmetan put da dođu do zemalja gde ih čekaju rodbina, prijatelji, gde su zacrtali. Ako bi išli na Rumuniju ili na Hrvatsku, oni bi imali dodatne granice koje bi morali da pređu, dodatne probleme sa otiscima prstiju, tako da je veliki izazov i želja da se pređe u Mađarsku iz Srbije, što znači da će ljudi pokušavati i dalje da prelaze preko ograde, ispod ograde, da seku ogradu. Kažem, samo će se patnja produbiti. Nikakav zid, ni u istoriji, ni u nekom skorijem vremenskom periodu nije doneo rezultate. Tako da prosto podizanje zidova šalje samo jednu ružnu poruku o potpunom odsustvu humanosti, razumevanja celog problema, a isto tako i nezakonito ponašanje. Podsetiću, prema međunarodnoj konvenciji o statusu izbeglih lica, države su dužne da prime sve one koji beže od životne opasnosti zbog toga što su progonjeni po verskoj, rasnoj, etničkoj i drugoj osnovi.
RSE: Upravo ovih dana imamo komplikovanje situacije na makedonsko-grčkoj granici. Makedonija je proglasila vanrednu situaciju. Čuli smo stav Evropske komisije da države imaju pravo da se štite od ilegalne migracije. Međutim, da li se može govoriti o ilegalnoj migraciji u situaciji kada imamo humanitarnu krizu?
Đurović: Nažalost, mi ne možemo govoriti o ilegalnoj migraciji zbog toga što u ovom slučaju dolaze ljudi iz Sirije, iz Iraka, koji su izbeglice po definiciji. Izbeglica, po Konvenciji o statusu izbeglica UN-a, je svako ono lice kojem je život ugrožen zbog rasnog, verskog, etničkog i nekog drugog društvenog osnova. Znači, država može deklarativno da prizna taj status ili ne, ali ljudi su izbegli samim tim što im je život ugrožen i što ne mogu da se vrate nazad. Tako da ljudi koji se kreću bez papira, naravno da imaju pravo da zatraže azil, jer se pretpostavlja da nisu mogli da izvade vizu za Srbiju, vizu za Makedoniju, vizu za neke zemlje Evropske unije, niti da imaju pasoš. Oni beže od neposrednog progona, od noža nekih terorista ili kriminalaca, i imaju pravo da zatraže azil. Sa te strane, prosto, svako je oslobođen prekršajne i krivične odgovornosti za ilegalan ulazak, ukoliko zatraži azil. To je nešto što je predviđeno i Konvencijom, a između ostalog, i našim zakonom, pa i makedonskim. U tom smislu, sprečavanje ljudi da zatraže azil, odnosno da uđu, nije borba protiv ilegalne migracije, nego jedno ponašanje koje želi da spreči ljude da uđu i da spasu svoj život. Drugo je pitanje, naravno, da li su to oni mogli da urade u nekoj drugoj zemlji na putu do željene destinacije, da li su mogli da zatraže azil u Turskoj ili Grčkoj, ali ovakva praksa je jedan ružan primer odsustva bilo koje svesti o patnji ovih ljudi i o tome šta se zaista dešava u samom susedstvu Evrope i Evropske unije.
RSE: Čini se da je naglo povećan broj migranata, izbeglica koji ulaze u Srbiju, da su to čitave porodice, da je povećan broj žena, povećan broj dece, u odnosu na neki raniji period. Kako to objašnjavate? Da li time što Mađarska podiže zid, pa se oni plaše i žele što pre da pređu granicu, ili samom situacijom u Siriji?
Đurović: Ima tu više razloga zašto je došlo do toga. Inače, taj trend rasta broja ljudi koji traže azil i prolaze kroz našu zemlju je kontinuiran još od 2008. godine. On se svake godine višestruko multiplikuje. Razlog je ne samo situacija u Siriji i Iraku, koja je jako teška, i ne samo njihov položaj u Turskoj i broj ljudi koji svakodnevno ulazi u Tursku, već i Grčka, koja se ne bori da zaustavi tu migraciju, nego omogućava da proces migracije funkcioniše nesmetano. Isto tako, možemo da kažemo da je izgradnja mađarskog zida značajno uticala na ovaj fenomen, na pokret ljudi, jer ljudi među sobom zaista jako brzo dele informaciju da će možda sa završetkom zida biti sprečeni da nastave dalje. To njih motiviše. Svi ti razlozi podstiču da ljudi dolaze u ogromnim brojevima u našu zemlju, da su to između 1.500 i 2.000 ljudi dnevno, da je to jedan egzodus, masovan pokret ljudi koji su u nevolji. Naravno, to je samo jedan korak, to nije ni vrh tog brega koji tek dolazi, jer milioni ulaze u Tursku, prosto tamo ostanu neko vreme i pokušavaju dalje ka Evropi.
RSE: Da li se od Srbije u ovom trenutku očekuje previše u situaciji kada Evropa ima kontraverzan stav na priliv migranata i izbeglica?
Đurović: Srbija mora da preduzme nešto što se obavezala po konvenciji o statusu izbeglica, ali isto tako i po svom Ustavu i zakonu o azilu. S te strane mi ne traba da imamo nikakve dodatne pritiske da sprovodimo sopstvene zakone i propise, a da budemo humani to nam nalaže i naša izbeglička prošlost i sve što se ovde desilo vrlo nedavno, tako da su sveži ti osećaji i svest o tome da nekome treba pomoći. Sa druge strane, teško je očekivati da će Srbija moći da se izbori sama s ovim, pogotovo bez snažne finansijske podrške Evropske unije, ali i podrške u podizanju kapaciteta - stručnih, u broju ljudi koji treba da rade sa izbeglima, u iskustvima, da se ona prenose iz Evrope ovde kako bi se lakše rešio ovaj problem, kako bi se lakše prihvatili ovi ljudi. Nerealno je očekivati od Srbije da može da zaustavi ili prihvati interkontinentalu migraciju. Za zemlju koja nije imala imigraciono iskustvo, koja je mučena sopstvenim ekonomskim problemima, socijalnim i drugim, prosto se ne može očekivati da će desetine i stotine hiljada ljudi moći da se održivo prihvate ovde bez ozbiljne podrške, pre svega Evropske unije.
RSE: Da li Vam se čini da Evropa žmuri na ovaj problem?
Đurović: Što se tiče Evrope, različiti su stavovi, različiti pogledi. Utisak je da ne postoji konsenzus oko problema migracije, da su potpuno različite izjave i stavovi pojedinih zemalja, da tu postoje blokovi koji su podeljeni, i tu je ta solidarnost, nažalost, izostala. U tom smislu, veliko je pitanje kako će se u budućnosti zemlje članice odnositi prema ovom problemu i da li će i dalje jedan veliki broj njih da forsira taj antimigratorni stav i da odbija prihvat ovih ljudi.
To će dovesti u kolaps ceo sistem, kako je on zasnovan, prihvata migranata i azilni sistem, imajući u vidu da su zemlje, koje su opterećene talasima migracija, pre svega zemlje na obodu Evropske unije, da su to Italija, Grčka, Španija, sada i neke druge zemlje van Unije, a da su u suštini zemlje Istočne Evrope, koje su članice Evropske unije, strogo protiv prihvata novih izbeglica do te mere da se licitira oko 200 ljudi koje jedna zemlja, na primer, hoće da prihvati ili ne. To prosto nije realno, to ne odgovara onome što je realnost. I upravo je to poruka da sve što ne odgovara realnosti i onome što se dešava, tom masovnom prilivu ljudi koji ne mogu da nestanu, niti će biti zaustavljeni nekim granicama, upravo će dovesti dodatne probleme za Uniju. Što pre se otvore oči na ovaj problem, što pre počne problem da se rešava, ne samo u pogledu prihvata, nego i u pogledu situacije u zemljama odakle ljudi dolaze – jer imate ljude koji masovno govore da nikada ne bi napustili Siriju, nama to stalno svedoče, da su mogli da ostanu, da nije bilo rata – da se takve situacije što je moguće dalje suzbiju ili preveniraju, mi ćemo imati manje talase migracije. U protivnom, dizanje zidova, odsustvo konsenzusa, dovodi u ozbiljan problem evropska društva i ove ljude koji dolaze, jer oni, prosto, neće stati.
RSE: Da li su se stvari promenile nakon izveštaja Human Rights Watcha i Amnesty Internationala?
Đurović: Ne bih rekao odman nakon njihovih izveštaja, ali mi vidimo sada, u nekoliko dana, da je država aktivno krenula da se razračunava sa svim onima koji su zloupotrebljavali svoj položaj da se okoriste o patnju ovih ljudi. Imamo provere u policiji, imamo inspekcije koje idu na teren, otkrivaju se sada sve te zloupotrebe u svom punom obimu, i to je nešto za pohvalu. Verovatno nije nijedan izveštaj pojedinačno doprineo, nego svi ti napori, napori nas koji u medijima stalno ukazujemo na probleme, i na kraju stav premijera i Vlade – valjda je sve to urodilo plodom da se ozbiljnije pristupi ovom problemu.
RSE: Kad ste pomenuli medije – kako gledate na izveštavanje medija?
Đurović: Mi smo jako zadovoljni, naša organizacija, da je izveštavanje objektivno u ovom trenutku i da je ono proazilno, da ustvari postoji razumevanje za ovaj problem i da su mediji odgovorni u tome da širem auditoriju i građanima približe pravo lice migranata, ljudi koji prolaze. Iz našeg svakodnevnog rada sa medijima mi možemo da kažemo da se veliki broj medija objektivno odnosi u ovom trenutku prema ovom problemu. Ustvari, da su sada mediji i stav društva korektiv za ponašanje i političara a onda i mera u cilju pomoći ovim ljudima.
