(Mišljenja izrečena u komentaru ne odražavaju nužno stavove RSE)
Postoje dva načina da se gleda na vest nedelje da Ukrajina i Moldavija dobijaju status kandidata za Evropsku uniju (EU), kao i da Gruzija, bar za sada, ima perspektivu da se jednog dana pridruži klubu.
Prvo čitanje je cinično. I možda će ono biti to koje će prevladati. Pristalice ove škole mišljenja ističu da su preporuka Evropske komisije i podrška 27 lidera EU veoma simbolične, čak istorijske. Ali oni dodaju i da odluka praktično neće doneti mnogo koristi u budućnosti i da zapravo neće promeniti ništa na terenu.
Bez obzira na njihov status na papiru, ova trojka i dalje će se boriti s neposrednim i vrebajućim pretnjama iz Moskve, dok pokušavaju da se približe zapadnim institucijama i udalje od željene sfere uticaja Kremlja. U Ukrajini to je trenutno pitanje života i smrti - kako za njene građane, tako i za samu naciju. A nema garancija da se uskoro u istoj situaciji neće naći i Gruzija i Moldavija.
S druge strane, prilično je izvesno da čak i sa tek dobijenim statusom kandidata, EU neće priskočiti u pomoć u slučaju da Moskva odluči da ide još dalje.
Da, biće vojne i finansijske pomoći, biće sankcija Rusiji, ali građani EU neće ginuti za aspiracije triju zemalja. Zapravo, građani EU bi se mogli brzo umoriti od rastuće inflacije i viših cena hrane i energenata koji dolaze s trenutnim ratom u Ukrajini. Moskva bezosećajno računa upravo na to. I mogla bi biti u pravu, kad dođe zima.
Tu je i činjenica da će najverovatnije potrebne biti godine, ako ne i decenije, da se trojka pridruži EU. Ove tri zemlje su siromašnije od bilo koje zemlje Zapadnog Balkana koja se nada EU, a približava se Briselu brzinom puža. Sve one bore se s korupcijom, nedostacima u pravosuđu i zamrznutim (ili čak veoma žestokim) sukobima. I to su samo neki od kamena spoticanja.
Nismo se ni dotakli nevoljnosti EU da se zapravo proširi. To je jedan od glavnih razloga zašto nije dodala nijednu novu članicu, još od Hrvatske 2013. i zašto to verovatno neće učiniti uskoro. Mnogi, posebno u bogatijoj, Zapadnoj Evropi, više vole da produbljuju integraciju i novac radije troše na sopstvene građane, nego na siromašnije pridošlice.
Pa ipak, postoji ubedljivo i prilično idealističko čitanje onoga što se dogodilo ove nedelje. Naime da doneta odluka ne samo da je jedna od najvažnijih ikada donetih za Ukrajinu, Moldaviju i Gruziju - već i za samu Evropsku uniju.
Na mnogo načina to ponovo rasplamsava nade koje nose "Erazmus" i "Šengen" generacije čiji sam deo i sam bio.
Bila je to generacija koju je oblikovala euforija nastala padom Berlinskog zida. Za nas su granice postale samo veštačke linije na evropskoj mapi, jer smo leteli jeftinim Izi-džet (Easy Jet) i Rajan-er (Rayan Air) letovima. Upoznavali smo mlade ljude iz drugih zemalja s kojima smo se sprijateljili na studijskim razmenama u inostranstvu.
Videli smo stvaranje zajedničke valute i Evropu koja je ponovo disala s oba pluća, pošto se klubu pridružilo 11 zemalja koje su ranije pripadale Sovjetskom Savezu, Varšavskom paktu ili bivšoj Jugoslaviji.
Bio sam zanesen ovim snovima i napisao sam entuzijastički diplomski rad još 2005. o tome kako su Poljska i Njemačka prevazišle vekove animoziteta, kako bi omogućile tim nacijama i njihovim građanima da sada trguju, pregovaraju o pravilima i putuju u zemlje jedne druge više nego ikada pre. Tako što su bili deo iste mirne, političke unije. Ako je takvo čudo moglo da se desi tamo gde je nekada bilo samo krvi i nepoverenja, EU niko nije mogao zaustaviti?
Sledeće godine napisao sam još nategnutiji magistarski rad o tome kako bi EU u stvari mogla zauvek da se širi. Australija bi, sa svojom kulturom s evropskim naglaskom, čak mogla da bude članica, razmišljao sam. A zatim i hrabro predvideo kraj izraelsko-palestinskog sukoba, kada se obe pridruže EU negde oko 2050.
Među sličnim idealističkim dušama u Briselu, najvažnije spoljnopolitičko oruđe bilo je obezbeđivanje "svetla na kraju tunela". Perspektiva da bi nam se jednog dana mogle pridružiti u glavnom gradu EU bila je dovoljan podsticaj za Evropljane koji gledaju u budućnost u Ukrajini, Gruziji i Moldaviji. A zašto ne i u Turskoj i Rusiji? Da prođu kroz sve neophodne reforme i postanu deo najvećeg mirovnog projekta koji je ikad zamišljen.
Realnost uvek snažno pogađa idealiste. Bilo je to brutalno buđenje. Finansijska kriza umalo je raskomadala evrozonu i bacila sever i jug u ružne trzavice koje su jedva smirene. Poslednja migraciona kriza naglasila je da još uvek postoji duboka podela između istoka i zapada, dodatno pogoršana različitim nedostacima u vladavini prava.
Odjednom se čulo više glasova koji su pitali da li je zaista bilo tako mudro da se EU uopšte širi na istok. Onda je Britanija otišla, ostavljajući uniju politički oslabljenu, nesigurnu u sebe i lišenu jednog od najvećih zagovornika proširenja.
Tokom ovih potencijalnih nokaut udaraca, kandidati za članstvo u EU ostali su poniženi i razočarani u Brisel. Utešno pokrivanje članstva koje je 2003. obećano zemljama Zapadnog Balkana, da prevaziđu užase 90-ih nikada nije zaista ispunjeno. Bosna i Hercegovina ostala je nefunkcionalna država, Kosovo je još uvek nepriznato siroče, a ceo region se valja u nacionalizmu i gorčini.
Na sličan način, hrabre Ružičaste i Narandžaste revolucije u Gruziji i Ukrajini došle su i nestale. Tako i ruski napad na Gruziju, Evromajdan, aneksija Krima, rat u Donbasu i uspon i pad pro-EU vlada u Moldaviji - bez previše brige EU da pruži ruku pomoći. Da, vizna liberalizacija je postignuta, kao i potpisivanje sporazuma o pridruživanju u kojima je Brisel priznao "evropske aspiracije" trojke. Ali to je bilo najdalje dokle se stiglo.
Do danas. Možda je bio potreban brutalan rat i hiljade poginulih. Ali Brisel se konačno probudio s činjenicom da se ljudi bore i umiru za ideale koje drže za sebi važne. Bez obzira na nedostatke, to je i dalje unija čiji deo većina Evropljana želi da bude. Za njih je konačno upaljeno svetlo na kraju tunela. A njega ni prekaljeni cinik ne može da ugasi.
Facebook Forum