Kako se evropsko prvenstvo u fudbalu, Euro 2020, bliži kraju sa toliko očekivanim finalom u nedelju, vreme je da se osvrnemo na turnir koji je obuzeo kontinent dramama u poslednjim minutima i obiljem golova. Međutim, to je takođe turnir prepun političkih kontroverzi, jer je ovo jednomesečno nadmetanje postalo "mikrokosmos" u kome se prelamaju mnogi problemi sa kojima se Evropa trenutno suočava.
Možda je najozbiljniji scenario, koji u Briselu žele po svaku cenu da izbegnu, a može da se desi u finalu: uspeh post-bregzitovske Engleske.
Ali, najpre o sportu i politici kao "neugodnim ortacima". To ponavljaju mnogi visoki sportski zvaničnici, kao i sportisti i navijači. To možda nije u potpunosti "rat drugim sredstvima", ali na kontinentu koji uglavnom nije zahvaćen krvavim sukobom i, bar teoretski, Šengenska zona bi trebalo da ukine granične kontrole između mnogih zemalja, Euro nudi prihvatljiv način za kanalisanje vatrenog patriotizma.
Ako samo letimično pogledate Euro 2020., videćete kako se jedna politička priča nadovezuje na drugu, pomešane i smeštene između izvođenja kornera i kontroverznih crvenih kartona.
Na kraju krajeva, ovo je bio pandemijski turnir, održan godinu dana kasnije nego što je prvobitno predviđen, ali je interesantno da se ipak i dalje naziva Euro 2020.
Mnogi su smatrali da je ludost insistirati na takmičenju u 11 različitih zemalja jer ljudi i dalje umiru od virusa.
Još je komičnije, što istovremeno ima i političku dimenziju, da su neki gradovi skoro u potpunosti otvorili stadione za publiku sa dobrodošlicom stranim navijačima, dok drugi to nisu dozvoljavali. Čini se da se jedino svi slažu da će turnir najverovatnije doprineti velikom širenju COVID-a kada još jedan talas ovog virusa preplavi evropski kontinent krajem ovog leta.
Ali bilo je i još mnogo toga. Najpre se postavilo pitanje koji će timovi ili igrači kleknuti pre početka utakmice kako bi ukazali na rasne nepravde - gest koji je u velikoj meri podstaknut ubistvom Džordža Flojda (George Floyd) u SAD-u prošle godine. Publika je to podržavala i podsmevala u gotovo jednakoj meri – što je možda pokazivalo da tenzije o pravima etničkih manjina mogu biti problem i na evropskim obalama.
Zatim je bio slučaj ukrajinskog dresa sa nacrtanim granicama, uključujući Krim, i slogan "slava Ukrajini", protiv čega je Rusija žestoko protestovala. UEFA je taj slogan ocenila političkim i uklonila ga, ali cela šarada bio je upečatljiv podsetnik na rat koji traje.
Kontroverzni austrijski napadač Marko Arnautović, čiji je otac Srbin, istrajavao je na direktnim rasnim uvredama protiv etničkih Albanaca u timu Severne Makedonije, zbog čega je kažnjen jednom utakmicom neigranja, što sve ukazuje na tinjajuće tenzije na Zapadnom Balkanu.
Veoma uzbudljiv meč između Engleske i Škotske, što je najstarije rivalstvo u međunarodnom fudbalu, odigran je u trenutku kada se u Škotskoj sve učestalije čuju secesionistički glasovi.
Povrh svega, bilo je kontroverzi o takozvanom mađarskom "anti-LGBTI zakonu" i prepucavanja o zastavi duginih boja, reklamnih panoa i stadiona - možda najosetljivijeg političkog pitanja koje sada okupira Evropu.
Ali, na kraju, pobednik finala će ispisati najvažniji narativ. Istina, to često rade novinari i komentatori, pronalazeći paralele u savremenoj politici. Uzmimo za primer pobede na Svetskom prvenstvu u Francuskoj 1998. i 2018.
Obe su pozdravljene kao trenuci kada su Francuzi ostvarili svoj moto sloboda, jednakost, bratstvo (Liberte, egalite, fraternite), sklopivši multietnički tim u nezaustavljivu silu koja je oponirala politici širenja straha od strane nacionaliste Žan Mari Lepena (Jean-Marie Le Pen) 1998. i njegove ćerke Mari (Marine) dvadeset godina kasnije.
Danska se još uvek priseća leta 1992. kada je gotovo nezapaženo bez kvalifikacija učestvovala na Euro u trenutku kada se Jugoslavija raspadala.
Ona je pobedila mimo svih očekivanja, samo nekoliko nedelja nakon što je odbacila ugovor iz Mastrihta, omogućavajući sebi da bude pravno izuzeta od primene pomenutog akta kada joj to odgovara. Prkosni Danci su leteli po terenu.
Pobeda Nemačke u Svetskom kupu 2014. dala joj je priliku da svetu predstavi mekše lice posle godina zalaganja za rigoroznu štednju - države koja bi mogla da integriše druge i konačno opušteno javno pokaže patriotizam. Istovremeno, bajkoviti trijumf Grčke na Euro 2004. i Olimpijske igre u Atini istog leta bili su početak zabave čiji je mamurluk doveo do njenog tragičnog ekonomskog kolapsa nekoliko godina kasnije.
Nelagoda u EU zbog moguće pobede post-bregzitovske Engleske
Sada se Brisel odjednom suočava sa nelagodnom mogućnošću pobede Engleske. Nije reč samo o Engleskoj sa svojim fudbalskim egoom i bučnim navijačima, koji beskonačno i iritantno pevaju "vraća se kući" posle 55 godina žala za njihovim poslednjim i jedinim trijumfom na svetskom prvenstvu 1966. godine na domaćem terenu.
Ovo je Engleska nakon Bregzita, koja je pobedila EU u utrci za nabavku vakcina početkom godine.
Malo ko bi mogao da podnese slike negativca iz pantomime Borisa Džonsona (Johnson) kako se smeši sa trofejom sugerišući da je ovo uspeh "globalne Britanije", oslobođene diktata EU. Bez obzira što neki engleski igrači igraju u drugim evropskim ligama i što su svi stekli fudbalsko umeće dok je Engleska još bila deo EU, to bi jednostavno bila gorka pilula da se proguta.
Mnogo više bi voleli da pobedi podmlađeni italijanski tim, čime bi ostavio po strani fijasko od pre tri godine kada je propustio Svetsko prvenstvo. Smatra se da Italijani igraju najbolji fudbal na ovom prvenstvu sa vrlo malo defanzivnog stila po kojem je Gli Azzuri poznat.
To se može kombinovati sa pričom o usponu države koja je bila na kolenima na početku pandemije u Evropi 2020. godine. Sada je ponosno uzdignuta predvođena premijerom Super-Mariom Dragijem - upravo onim čovekom kome Brisel odaje zaslugu za spas evra u vreme kada je bio predsednik Evropske centralne banke. Nije čudo što se evrokrate mole u nedelju fudbalskim bogovima za Un’estate italiana (italijansko leto).
Facebook Forum