U Srbiji i Hrvatskoj postoji dijametralno suprotna percepcija onoga što se početkom avgusta 1995. godine dešavalo tokom akcije “Oluja”, kaže za Radio Slobodna Evropa (RSE) Žarko Korać, dugogodišnji profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu i poslanik u Narodnoj skupštini Srbije, komentarišući obeležavanje 24. godišnjice tog događaja.
“Niti se može govoriti o proslavi ‘Oluje’ a da se ne konstatuje da je u toj koloni bilo jako mnogo nevinih ljudi – staraca, dece, bolesnih – koji nikakve veze s ratom nisu imali. S druge strane, u Srbiji se apsolutno nikada ne pominje da su u delovima koji su etnički očišćeni od strane Srba masovno proterivani Hrvati i da je bilo ubijanja tih ljudi. To je deo te opšte matrice da se vidi samo svoja istina i da nemamo sposobnost da vidimo tuđu nesreću. Kod nas je istina o ratovima etnički omeđena”, smatra Korać.
Kolumnista zagrebačkog nedeljnika “Novosti” Marinko Čulić kaže da su poruke koje su zvaničnici Hrvatske i Srbije slali na obeležavanju 24. godišnjice "Oluje" slične onima iz prethodnih godina, ali primećuje “da su tonovi nešto blaži nego ranijih godina, što je nešto što treba pozdraviti i nadati se da će se to nastaviti i ubuduće”.
Ipak, naš sagovornik razloge za ovu ocenu vidi u trenutnim okolnostima na hrvatskoj političkoj sceni.
“Objektivna okolnost je da se ‘Oluja’ ove godine u Hrvatskoj obilježava više u znaku unutarhrvatskih, preciznije unutardesničarskih polarizacija, nego polarizacija na relaciji Hrvatska-Srbija, što je dosad bio običaj”, smatra Čulić.
Komemoracija ili proslava?
Državno obeležavanje stradanja Srba u akciji “Oluja” zvanično je počelo da se organizuje 2015. godine, kada je odlučeno da 5. avgust bude proglašen Danom žalosti na teritoriji Srbije i bosanskohercegovačkog entiteta Republike Srpske (RS).
Od tada do danas, zvanična manifestacija, u pristustvu čelnika Srbije, Republike Srpske, predstavnika Srba iz regiona i zvaničnika Srpske pravnoslavne crkve (SPC), održana je u Sremskoj Rači, Veterniku, Busijama, Bačkoj Palanci i ove godine na Fruškoj gori.
Obraćajući se 4. avgusta okupljenjima u dvorištu manastira Krušedol na Fruškoj gori, predsednik Srbije Aleksandar Vučić poručio je u nedelju okupljenima da „ne treba dati da se srpske žrtve nipodaštavaju“ i da će Srbija „znati sebe da sačuva“.
Dodao je i da „večeras neki slave sladostrasno i slavodobitno to što su Srbi proterani iz Hrvatske".
"I to uz pesme uz koje pristojni ljudi ne bi mogli ni da stoje ni da sede. Uz koje veličaju ustaške nacističke pozdrave. Uz pesmu da će nas stići njihova ruka i preko Drine. Odgovor za sve njih i za Franju Tuđmana: otišli su Srbi, to je velika tuga i muka za svakog Srbina. Je li Hrvatska srećnija i uspešnija zbog toga? Nisu Srbi nestali, nije Srbija nestala, večeras vidite narod koji je spreman da odbrani svoj rod, da voli svoju zemlju i da se time diči. Nemojte da mislite da ne umemo da odgovorimo snažnije, možemo ali nećemo“, rekao je Vučić u nedelju, 4. avgusta.
“Imao sam vrlo neprijatan osećaj da se taj događaj ovaj put prikazuje skoro kao proslava. Stvarno mi nije jasno šta slave. Osećao sam se vrlo rđavo dok sam gledao to”, kaže Žarko Korać, komentarišući ovogodišnju državnu ceremoniju povodom sećanja na žrtve “Oluje” u Srbiji.
Kako preseći pupčanu vrpcu mržnje?
Sa druge strane, u Hrvatskoj je takođe organizovana državna manifestacija, ali koja proslavlja pobedu u Domovinskom ratu, kada su hrvatska vojska i policija povratile kontrolu nad teritorijom do tada samoproglašene Republike Srpske Krajine, koju su od 1991. godine pod kontrolom držale srpske snage.
Zvanični podaci hrvatskih nevladinih organizacija o više od 600 ubijenih civila i preko 200.000 proteranih Srba tokom “Oluje” na državnom ceremonijama se ne pominju.
Rukovodstvo Splita, grada na jugu Hrvatske, je ove godine 4. avgusta, u sklopu obeležavanja godišnjice “Oluje”, organizovalo i koncert kontroverznog pevača Marka Perkovića Tompsona, poznatog po nacionalističkim pesmama i koncertima na kojima je neizostavni deo repertoara ustaški pozdrav “Za dom spremni”.
“To je klasična proustaška manifestacija, na koju uglavnom dolaze uglavnom mladi ljudi”, kaže Marinko Čulić i upozorava da su posledica jednostranog posmatranja “Oluje” mlade generacije, rođene u Srbiji i Hrvatskoj nakon rata, koje su zadojene mržnjom prema prema pripadnicima suprotne etničke grupe.
“Dakle, taj problem je toliko ozbiljan da će očito još potrajati. Treba nam razum sa obje strane. On se povremeno, srećom, i javljao u vrijeme nekih ranijih predsjednika, tako da stvar nije beznadna. Time bi se ta pupčana vrpca mržnje presjekla i dopustilo bi se da novi život donosi nova pitanja, da se ne vraćamo uvijek na taj nesretni rat”, objašnjava Čulić.
Srbija i Hrvatska čekaju svog Gandija
Žarko Korać podseća da suočavanje sa neslavnom prošlošću sopstvenog naroda nije bio brz proces ni u drugim, mnogo većim zemljama. Kao primer, naš sagovornik navodi slučaj genocida belih Amerikanaca nad Indijancima u Severnoj Americi, a za koji je bilo potrebno da prođe više od 100 godina da bi ga američko društvo prihvatilo i priznalo.
“Političarima je najjeftinije i najjednostavnije da izigravaju patriote i nacionaliste. Niko neće da bude patriota na način da saopšti nešto neprijatno svom sopstvenom narodu. Vrlo su retki političari koji su to uradili. Jedan od retkih je Mahatma Gandi koji je štrajkovao glađu nekoliko puta tokom pogroma u Indiji, pre svega nad muslimanima, ali i obratno nad hinduističkim delom Indije. Jedanput je štrajkovao glađu skoro do smrti i uspeo je da zaustavi pogrom. Ali, takvi političari su jako retki”, kaže Korać.
Na naše pitanje, koliko će dugo Srbija i Hrvatska čekati svog Gandija, Korać zaključuje: “Načekaće se.”
Jedno od glavnih pitanja u odnosima između Hrvatske i Srbije je pitanje nestalih tokom rata koji je vođen od ’91. do ‘95. Prema službenim podacima Uprave za zatočene i nestale Ministarstva hrvatskih branitelja, Hrvatska traga za još 1.482 nestale osobe i za posmrtnim ostacima 411 poginulih osoba, što ukupno čini 1.893 nerešena slučaja.
Prema službenoj evidenciji Komisije za nestala lica Srbije, u Hrvatskoj se traga za 1.686 osoba, od toga 366 državljana Srbije, 632 Srba državljana Hrvatske čije porodice su izbegle, dok srpska komisija traži i 688 lica koja nisu evidentirana prema kriterijumima Crvenog krsta.
Za hrvatske vlasti je glavni problem u tome što srpska strana ne želi da otvori svoje arhive s početka devedesetih, pa je predsednica Hrvatske, Kolinda Grabar Kitarović, najavila je da će zatražiti pomoć "službi savezničkih zemalja".
Facebook Forum