* Ja vama za sada ne bih preporučio da idete preko Igmana, kaže mi Hakalović. Put do Hrasnice nije siguran. Rado bi Vas vidjeli Juka, Mitke, Zuka, i ne znam sve koji. Hrvati se živo interesuju za vas. Eto, dolazili su i novinari ‘Slobodne Dalmacije', raspituju se o vama.

* Niko se nije uspeo oprati od greha koji ne postoje. I kako bi to bilo uopšte moguće? Nametnuli su mi kafkijansku poziciju i sada puštaju da jurišam na vetrenjače svoje rehabilitacije. Kako se izbaviti iz krivnje koju nemam?

Opet smo izigrani pukovniče

15.12.1992.
Zapisujem i vreme kad pravim dnevnu zabelešku. -18,30 sati. Jutros me pozvao Hakalović u komandu brigade. Ljubazan je. I previše. Nudi me kafom i “šljivom”. Znam da on ne pije. Ovakva ponuda je izraz njegove „velikodušnosti“. Iako je očima pijem, odbijam ponudu. Neću je. Ne nutka me po bosanski još jednom. Neka.

“Eto”, - širi ruke - “i to je prošlo. Na Vama je da odlučite – ostajete li ili pravac Sarajevo. Komandant Sefer insistira da vas odmah pošaljemo u grad. Ja vama za sada ne bih preporučio da idete preko Igmana. Put do Hrasnice nije siguran. Rado bi Vas vidjeli Juka, Mitke, Zuka, i ne znam sve koji. Ja vam ovdje garantiram sigurnost. Neću dozvoliti da padnete u ruke HVO. Hrvati se živo interesuju za vas. Eto, dolazili su i novinari ‘Slobodne Dalmacije', raspituju se o vama. Kažu: ‘Nema Jove već dugo, šta se sa njim dešava?’“

Verujem u ono o čemu govori. Ali, smatram ga sukrivcem za moje trinaestodnevne muke i strahovanja. Nemam boljeg rešenja nego da još neko vreme ostanem u brigadi. Hakalović mi nudi da izradim planove i programe obuke komandi i jedinica brigade i da učestvujem u obuci starešina komande. Dakako, prihvatam.

U podne, izlazim u šetnju, uz desnu obalu Neretvice. Prvi put posle trinaest dana, koliko prinudno boravim u Parsovićima. Na platou, ipred školske zgrade u kojoj je komanda brigade, nailazim na grupu vojnika. Gledaju me s podozrenjem i nepoverenjem, a na moje “Zdravo!” ne odgovaraju. Šta li su im ispričali o meni? “Progutah knedlu” u grlu i s osećanjem neprijatnosti nastavih relaksaciju. Idem dalje, zamišljen, kad pređoh koji par stotina metara, preda mnom se zaustavi vozilo, “nissan”. Jedno od onih što su zaplenjeni u Zejnilovom dvorištu na dan našeg hvatanja.

“Šta radiš?” - pita me onaj isti vojnik, grubijan što me izvukao iz Delalićeve kuće.
“Šetam!”, - odgovorih drhtavim glasom. Mrznem kad vidim tog čoveka.
“Je li ti neko dozvolio?” - pita. Oslovljava me sa “ti”. Može mu se.
“Naravno da jeste. Komandant mi je dozvolio svakodnevnu šetnju.” - rekoh nesigurno. Ovom ne bi bilo teško slagati da sam pokušao beg.
“Neka, da se mi ipak vratimo. Da proverim. Posao je posao!” Pokaza mi da uđem u kola, a onda me minut kasnije privede komandantu. Vojnici gledaju junaka i pomoćnika načelnika Vojne komande Oružanih snaga RBiH. Vodaju ga pod paskom, kao kriminalca.

Policajac verovatno misli kako je savesno obavio svoj “odgovorni” posao. Komandant samo potvrdi da mi je odobrio slobodu kretanja. Policajcu krivo, pa procedi: „Možete nastaviti šetnju!“. Kakve li ironije! Možda bi mi dan-dva ranije sve to priselo, pa bih se sām zatvorio u “apartman”. Sada neću, idem da udahnem vazduha, nedostaje mi u plućima.

Od komandanta dobih stalnog pratioca. Više se ne osećam siguran u Parsovićima. Faik mu je ime, mlad čovek, uvek spreman za razgovor, dobronameran i pouzdan. Smiruje me prisustvom, a svojim odnosom budi nadu da su bolji dani preda mnom. Uverava me da većina vojnika nema negativno mišljenje o meni. Ne veruju da sam “nešto” zgrešio.

“Čudna su vremena. Razne priče su o Vama kolale ovih dana. I one najružnije, o vašoj izdaji i saradnji s četnicima. Mi se Vas sjećamo kad ste dolazili u oktobru i novembru. Na nas ste ostavili dobar utisak. Mislim da Homeini ima nešto protiv Vas. Ipak, ima Boga! Čuli smo da su Vas oslobodili optužbi. I one su druge namjeravali optužiti, ali nemaju nikakvih dokaza ni protiv njih. Čudan je rat!”

“Čudni su ljudi, moj Fajko!”, mislim, ali osećam izvesno olakšanje nakon njegova monologa. Oduvek mi je bilo važnije šta o meni misle borci, nego pretpostavljeni.

Faik me živo podseća na moje sinove. Iako je mlađi od obojice, u njegovim crtama licu, glasu i gestovima vidim likove moje dece. Iz dana u dan sve mi bolnije nedostaju. Svaki čas se podsećam na Vladino: “Hej, rista, što se ne javljaš? Mama je i dalje u bolnici, brine za tebe! Hajde, siđi u grad, pojavi se. Trebaš nam. Ovdje svašta pričaju o tebi. ‘Pobjegao!’, te, ‘Otišao četnicima!’, i druge stupidarije.”

Faik priča da je završio osnovnu školu. Onda je “batalio” školovanje, prihvatio se očeve zemlje. “Od nje se može dobro živjeti. Prodavao sam povrće i voće svuda. U Sarajevu, Dubrovniku, Splitu. Išao sam ja na pijace i preko Drine. Jašta!”. Ima desetomesečnog sinčića, ubavu ženicu, bogato imanje, jednu kravicu, “maleni” auto. Dovoljno za ugodan život. Verujem mu, jer doista deluje kao zadovoljno, mlado a miroljubivo, ljudski toplo biće.

Višednevni pritvor je oslabio moju fizičku kondiciju. Šetnja me fizički zamorila. Lagana bol se pojavljuje u nožnim mišicama, ali je u duši nešto svetlije. Dišem punim plućima, osećam malo psihičko opuštanje. Sām sebi obećavam: “Popraviću ja fizičku kondiciju”. To je mnogo lakše, nego zaceliti vlastitu dušu.

Izgleda da nije sve tako crno, propalo u mojim odnosima sa ovdašnjim ljudima, kako sam mislio, posramljen, nakon susreta sa vojnicima na školskom platou. Memić me odveo u goste kod svojih prijatelja Sejfe i Džule. Neprijatno mi, danima se nisam kupao. Imam utisak da smrdim. Ljubazno mi nude svoju banju. Kupanje! Kakav blagodar. Pod tušem sam, prvi put nakon 15 dana. Niz telo mi curi crn mlaz, isti onakav kao iz čarapa koje sam prao u koritu školskog nužnika. Čist, osećam se bolje. Lakši sam, nekako, i u telu, i u duši. Dobro je, biće i bolje.

19.12.1992.
Moj sve brži oporavak ne prati, nažalost, i želja za pisanjem. Sve ređe, a s mukom pravim svoje dnevničke zapise. U nekom trenutku se i latim olovke i beležnice. Pomislim, i to se, eto, vraća na svoje mesto. Pisanija mi krene lako, obećavajući. Javi se i radost, zapisano ostaje, trga od zaborava. A onda se i elan i radost brzo priguše, misao oteža, ruka još više. Apatija i nemoć pretegnu, strpljenje izda, pisanje sustane. Tako, već šest dana. Ni slova, ni reči.

Ne odriču me se svi ljudi. Eto, došao Nusret Avdibegović Beg, komandant odreda iz sela Repovaca, predratni građevinski tehničar, da me vodi svojoj kući poviše Bradine.

“Kod mene će Vam biti ugodnije i sigurnije. Mi ćemo vas čuvati. Ima mlijeka, hrane. Odmorićete se od ovih budalaština. Znam da ste dobar čovjek. Ne znam šta su htjeli od Vas?”

Borac, komandant, učesnik igmanskih priprema za deblokadu Sarajeva. Zahvaljujem na pozivu, mnogo mi više znači od mleka i ugodnog doma.

Rado zalazim u prostorije opšteg odela brigade u Parsovićima. Svako jutro ispijam kaficu sa Devlom Uzunović, pravnicom iz predratnog “Feroelektra” u Sarajevu, rodom iz Konjica. Rat ju je zatekao kad je bila u poseti roditeljima u Konjicu, gde je i ostala. Kao dobrovoljac iz juna 1992. godine, nalazi se na rasporedu kod komandanta Hakalovića. Ljubazno me snabdeva knjigama za čitanje. Sa njom je bila i rodica Sena Zuković.

‘Kahvenisanje’ započinje novostima koje su prikupile za mene, uzvraćam im nekom davnašnjom pričom ili vicem, anegdotama iz svakidašnjeg života. Kad ponekad poranim, založim vatru, da im bude toplo kad dođu na posao.

Sa Senadom Memićem sam već napravio planove i programe stručne obuke za vojnike, pa do onih za komandire bataljona. Pomažem i pri izradi podsetnika, planova časova za izvođenje obuke. I sa vojnicima prištapskih jedinica uspostavio sam prisnije odnose. Stičem ponovo njihovo poverenje, koje je mojim uhićenjem dobro poljuljana u njima.

Kurs komandira vodova otpočinje 20. 12. Ljut sam što Memić nije uradio podsetnik, odnosno lični plan izvođenja obuke, pa zakratko odlažem početak kursa. Za sat i po vremena uradismo podsetnik sa metodičkim uputstvom za izvođenje vojno-stručne nastave. To mi ide od ruke. 18 godina bavio sam se veoma uspešno vojnim školstvom u kasarni „Maršal Tito“.

Kursisti sa velikom pažnjom i ozbiljnošću otpočeli su obuku. Na početku upoznao sam ih s ciljevima, zadacima i našim očekivanjima. „Dobar i sposoban komandir, visokih moralnih i stručnih kvaliteta, naša je prevaga u odnosu na tehnički nadmoćnog agresora!“ Moja je poruka ovim silnim momcima. Nema sumnje da im ovo nije bilo neophodno reći, ali kada se neka poruka ponovi po stotinu puta ona postaje svojina onoga kome je poručena.

Razgovaram sve češće i sa Šarićem. U početku istrage svaki kontakt i razgovor bili su nam zabranjeni. Sada su zabrane otpale, znamo o čemu možemo razgovarati, da ne budimo sumnje, jer njega i dalje isleđuju. Nikako da dokuči što hoće od njega, za kakve ga grehe optužuju.

Neki dan mi pokaza koncept opširnog pisma svojima – majci, bratu i ženi. Neke je redove posvetio i meni. Nimalo laskave. Piše da sam ga i razočarao, kao i mnogi drugi. „Otišao je sa predsednikom Izetbegovićem u Sarajevo, izvukao se iz ove grdne situacije, bez pozdrava. Vjerovao sam u Divjaka, ali me je ovaj njegov postupak duboko razočarao”. – piše svojima. .

“Želio sam da vam kažem koliko sam bio i sām u zabludi. Drago mi je što ste ostali.Izvinite, Vi ste za mene ono što sam o Vama uvijek mislio. Na prvom mjestu čovjek!“ Šetam sve duže, vremenski i prostorno. Vidno sam popravio kondiciju, a i psihično stanje se polako kreće nabolje.

22.12.1992.
Dvadeseti je drugi dan meseca decembra. U brigadi Hakalovića je velika gužva. Čujem priče od vojnika, a starešine mi o tome ne govore, da je bitka za deblokadu Sarajeva trebalo da počne dvadesetog decembra. Već poslovično: naoružanje i municija nisu stigli, pa je deblokada odložena za 24. decembra. Čujem, Vehbija Karić komanduje operacijom deblokade. Nisam siguran da je to dobro rešenje. Uz svo ljudsko i oficirsko poštovanje ličnosti Vehbije Karića, profesionalno ne mislim da poseduje znanja i kapacitete da osmisli, planira i rukovodi tako složenom i zahtevnom borbenom akcijom,. Pred njim je neprijatelj koji ima potpunu nadmoć u tehnici i u borbenim sredstvima. Da li je dorastao takvim okolnostima? Stoga mislim da za komandante snaga za deblokadu Sarajeva treba postaviti pukovnika Delića, načelnika Uprave, koji je smešten u Visokom. Ispred Karića su svakako Arif Pašalić, komandant 4.Korpusa i Enver Hadžihasanović, komandant Trećeg. Ne znam da li su u komandnoj grupi Mustafa Polutak i Jusuf Kadrić, ali tu je i njihovo mesto. I ja bih, skromno mislim, bio od koristi!

Zebem za uspeh novog pokušaja. Ozbiljnost akcije zahteva silu oružja i municije kojih na Igmanu i okolini nisam vidio. Ne mislim da se u ovih 20-tak, za mene burnih dana odsustva sa Igmana, tamo nešto bitnog uradilo na prikupljanju potrebnih količina tehnike i municije.. Tamo nema ni jednog artiljerijskog diviziona. Ko će dati artiljerijsku podršku pešadiji u spoljnom proboju odbrane? Koje su to jedinice iz ovog kraja osposobljene za dejstva u zimskim uslovima i još na planini? A HVO neće učestvovati u operaciji, neće čak ni dati artiljerijsku podršku. To ne moram nikoga ni pitati, to svi, sada, znaju.

Unatoč svemu, unatoč sili nedostataka, Vehbiju Karića guraju i požuruju u proboj, a on te pritiske najverovatnije prihvata!?

Stigla je naredba iz Karićevog štaba da se iz brigade “Neretvice” uputi na Igman četa od stotinu ljudi, uz obećanje da ih tamo čeka zimska uniforma, oružje i municija. Četa je otišla. Nije dobila obećano, prema vestima koje do nas dopiru. Stigao je i nov Karićev zahtjev u Parsoviće da mu brigada pošalje još dve čete!?

24. 12.1992.
Petak je, 16,30 sati. Mrak. Iako veselo pucketa bukovina u “bubnjari”, u sobi je hladnjikavo, ili se to meni uvukla zima dublje u kosti, pa se ne mogu zagrejati. Imam malo ogreva, ne zato što ga stvarno nema, već su se dežurni vojnici ulenili, pa ga retko donose, ako ga uopšte i donesu. Moram sa njima oprezno, još oni nisu načisto sa mnom i optužbama koje su izrekli drugi o meni.

Da popravim sumornu atmosferu u “apartmanu 3 x 3 m”, očistio sam stvari po njoj, pomeo sobu, obrisao pod, pa se umio do pasa s mrzlom vodom i obrijao, pa “novim sjajem zablista soba”, ali i ja u njoj.

Upozoren sam da iz Parsovića ne mogu nigde, dok se operacija deblokade oko Sarajeva ne završi. Na sve je strane, inače, razglašena predstojeća bitka za grad, i vrapci o njoj pevaju po krovovima. Pa, kakvog smisla ima ovo upozorenje meni i moje zadržavanje? Kako to ja mogu naškoditi našoj zajedničkoj borbi? Ili misle i dalje da “to i nije moja stvar”, već njihova? Neće tako biti, gospodo!

Za doručkom sam čuo da je jutros, u 5,00 sati, započela borbena akcija. Obuzima me strepnja, roje sumnje u glavi, ali se budi i skrivena nada u pobedu, slabašna vera da to “nekako” može da uspe. Neka pođe “po dobru” i za Sarajevo, i za mene, jer su, sada, sudbina deblokade Sarajeva, tamo, i moja, ovde, još čvršćim nitima povezane.

Ne mirim se stanjem u kome se nalazim. Ne mirim se s optužbama koje iznose, isleđuju, pa samo formalno povlače, a u praksi ostavljaju vidljive tragove svog nepoverenja i njime truju neupućene ljude. Niko se nije uspeo oprati od greha koji ne postoje. I kako bi to bilo uopšte moguće? Nametnuli su mi kafkijansku poziciju i sada puštaju da jurišam na vetrenjače svoje rehabilitacije. Kako se izbaviti iz krivnje koju nemam? Ništa drugo mi ne preostaje nego da se oglasim, napišem u sarajevskim novinama otvoreno pismo mojim drugarima i rodbini, mojim iskrenim saborcima, i javno posvedočim, pred licem celokupne javnosti, da izdati ne mogu i neću, da se neću nikada prestati boriti za naše zajedničke ideale, da neću nikome, ni po koju cenu, dopustiti da mi to pravo uskrati.

Osvežen brijanjem i hladnom kupkom, u čistoj prostoriji u kojoj teško gori, tinja vatra u peći, pišem pismo “Oslobođenju” s napomenom Redakciji da ga objavi pod mojim autentičnim naslovom – “Nikom ni dva prsta obraza!”

Dragi prijatelji sarajevski,
Sakibe, Grado, Sefere, Stjepane, Grebo, Cigo, Trifune, Kimeta, Jelice, dragi sinovi Vladimire i Želimire, draga moja Vera, saborci moji, Muslimani, Hrvati, Srbi, i svi ljudi dobre volje.

Nekima je 8. aprila 1992. godine zasmetalo što sam ja, Jovan Divjak, stao u redove boraca za slobodu, teritorijalnu celovitost i nedeljivost Republike Bosne i Hercegovine. Svih ovih devet ratnih meseci prati me nepoverenje, sumnjičavost i podozrenje uticajnih pojedinaca, pa čak i pretnje ubistvom.

Napadi i optuživanje u sredstvima javnog informisanja, posebno poslednjih tridesetak dana, veoma su gnusni i uvredljivi, jer me kvalificiraju kao “ekstra–četnika, s ekstremnim četničkim pogledima”. Optužuju me da održavam vezu s njima, da sam prodao Sarajevo, da zavađam muslimanski i hrvatski narod, da se bavim kriminalnim radnjama, i ne znam za šta još ne. Te optužbe većinom dolaze iz “najdemokratskijeg tiska na svijetu”, iz nama prijateljske, susedne zemlje.

Nisam četnik i ne mogu to nikada biti, verujem da znate, isto kao što ja to za sebe zasigurno znam. Prodaja Sarajeva? Optužba smišljena da me isključi iz zajedničke borbe za Bosnu i Hercegovinu i Sarajevo, da mi se ospori pravo da s vama, Muslimanima i Hrvatima podelim taj teret. Niko mi neće i ne može to pravo osporiti.
...
Srećni vam predstojeći novogodišnji praznici, prijatelji moji sarajevski, uz pozdrav,
Smrt četnicima i neofašizmu, sloboda Republici Bosni i Hercegovini!

Zadimilo u sobi. Cvrči sirova bukovina u “bubnjari”, a ja se raspisao. Pozno je doba. U tišini noći oštro odjekuju glasovi smene straže pred Štabom, potom se čuje zvuk motornog vozila koje se tamo zaustavlja, i snažan, muški tresak zabravljenja vrata na vozilu. Buljim u uzan prozor podno plafona iz koga ne dopire nikakva svetlost. Napolju je gust mrak. Slutim i vanjsku hladnoću. Mislim na borce i starešine na Igmanu i na prostorima gde ratuju. Lome li daviteljsku omču grada? A ja ovde sām, beskoristan, suvišan i zaboravljen. Stid me, junaci moji!

25.12.1992.
Danas je, inače, treća sedmica izolacije! Datum me podseća na prošlogodišnji događaj u Kiseljaku. Godinu dana ranije sam se rastrčao po gradu s molbom da mi vrate 110 cevi i 22.000 metaka koje sam dao. Vojni sud me zbog toga osudio na 9 meseci zatvora. Eto sudbine, umesto u vojnom zatvoru u Nišu, “sedim” u Parsovićima.

Preda mnom je 143. stranica Zolinog romana “Uspon Rugonovih”. Juče dovrših čitanje knjige „Osmjeh anđela“ Sidneja Šeldona. Knjige posuđujem od Devle. Bežim u svet literature. Sadržaji knjiga zaokupljaju svest i donose duševni mir. On me spasava Nažalost, nakratko.

Doživeh, konačno, i nešto radosnije. Muamer donosi utešnu vest iz Sarajeva: sinovi živi i zdravi, a Vera dobro.

Sa neba dopire brujanje transportnih aviona. Od jutros ih je već šest prošlo ovim pravcem. Ovo je zračni koridor za avione koji nose humanitarnu pomoć Sarajevu. Ne radujem im se. Svojim letom potvrđuju da Sarajevu treba i dalje spoljna pomoć u hrani. I da može doći samo vazdušnim putem. Potvrđuje li i to da stvar sa deblokadom stoji loše?

Po selu kola glas da je u borbama na Igmanu poginulo sedam Klišana i da je bosansko-srpska agencija “Srna” precizirala da su iz Buturović polja.

Pred zgradom vika i plač. Prepoznajem jedan među glasovima, Hamidov. Čuo je za smrt nekih Klišana, a brat mu tamo, na ratištu. Strepi, pun nervoze i bola. I besa. U istinskoj nemoći laća se onog što može: preti, hoće da se sveti! Celom svijetu i ljudima. Ne zna kome, ali zna da je izdaja. Tako viče: “To je izdaja! Izdaja!” Ljudi ga sažaljivo slušaju i šute. Ušutio se i Hamid. Ne zna šta će, i kako će. Tajac. Pa opet njegov krik: “To je izdaja odozgo. Za to neko mora da odgovara!”

Do mene iz sela stižu glasine. Svakog časa poneka nova. Jedni govore o napuštanju položaja na Igmanu, drugi o pogibiji i ranjavanju domaćih ljudi, pa, onda, o rasulu u Kliškom bataljonu.

U deblokadi Sarajeva kliškom jedinicom komanduje Beg. Jedan njegov komandir je napustio jedinicu i vratio se preko Trnova u selo Džepi. Njegova priča je doprla i do nas. Nisu, po priči, dobili municiju i zimske uniforme na Igmanu. Dva dana nisu ništa jeli. Izgubili su kontakt s drugim jedinicama u deblokadi. Demoralisali su se i samoinicijativno povukli s položaja. Priča se za Bega da luta s 30–40 svojih boraca negde po Trebeviću ili po padinama Jahorine.

Muamer, komandir diverzantske grupe u jedinici Nusreta Avdibegovića Bega, došao u Parsoviće da referiše komandantu Hakaloviću o događajima na Igmanu. A zatim meni. Njegov jed i jad urezali su mi se duboko u sećanje.

“Moj pukovniče, opet smo izigrani. Dobili smo zadatak da izbijemo na Crni vrh. Kad smo došli u njegovu blizinu, zaustavljaju nas i izdaju novo naređenje: “Pravac kota 825!” Kad tamo, nikoga! Ni žive duše! Stiže nova naredba: “Prema koti 1.225!”, negdje na Jahorini. Naš vodič kaže da je nemoguće stići tamo. Šta sada? Vojnici umorni, gladni, demoralisani. Hoće nazad. Molim ih da to ne uradimo, iako sam i sām ranjen. Dva naporna dana žvačemo stari keks. Jedino što smo imali. Ostali smo i bez municije. Na kraju, što smo drugo mogli uraditi? Vratili smo se u Trnovo. Pri povratku, naišli smo još i na minsko polje. Srećom, pao mraz pa nije pokrio minske žice. Potezne. Lako sam ih našao. Razminirao sam ih tridesetak.” - preteruje Muamer.

„Šta je sa komandantom Begom?“ - pitam Muamera.
„Ne znam! Vezu sa komandantom izgubio sam još prije dva dana. Idem u Konjic da utvrdim podatke o mrtvima i vojnicima koji su preživjeli zarad roditelja koji sa strepnjom očekuju vijesti o svojoj djeci.“

Šabić raspolaže neproverenim informacijama da je 150 (!?) boraca Mostarskog bataljona nestalo između Igmana i Jahorine. Mostarci se nisu snašli na zimomrazicama bosanskih snežnih planina. I još su bez zimskih, vojničkih uniformi. Deca sunca.

Duboko u sebi nadam se da je to preterivanje, “kvar na prenosu” nepotvrđenih informacija od usta od usta, iz mesta u mesto. Svaka nova karika glasine umnožava grozomornost podataka. Daj Bože da je i sad tako!

* Ostale delove možete pročitati OVDE.