Džozef Naj: Zašto je slaba „meka“ moć Kine

Piše: Džozef Naj (Internešenel Herald Tribjun), priredio Dragan Štavljanin

Čini se da Kina ne uvažava činjenicu da korišćenje kulture za jačanje “meke” moći (soft power), nije lako ako nije u skladu sa domaćnim političkim realnostima.

Olimpijada 2008. je bila uspešna, ali ubrzo nakon toga, obračuni sa političkim neistomišljenicima na Tibetu i Ksianđangu, doveli su u pitanje dobiti stečene po osnovu “meke” moći, piše u Internešenel Herald Tribjunu (The International Herald Tribune) Džozef Naj (Joseph S. Nye), profesor Univerziteta Harvard, autor nekoliko knjiga o “mekoj” moći. Naslov njegovog najnovijeg dela je „Budućnost moći“ (The Future of Power).

Predsednik Kine Hu Đintao je pozdravio dolazak nove 2012. godine, važnim esejom u kome je upozorio da je njegova zemlja na udaru zapadne kulture:

"Moramo jasno da uočimo da međunarodne neprijateljske snage intenziviraju stratešku zaveru u vesternizacije i podele Kine. Ideološka i kulturna oblast su u fokusu njihove dugoročne infiltracije”.

Đintao je dodao da je “međunarodna kultura Zapada jaka, dok smo mi slabi”.

U suštini, on je ukazao na to da je Kina na udaru zapadne “meke” moći – sposobnosti da se nešto ostvari ubeđivanjem i privlačnošću a ne prisilom ili plaćanjem – i da Peking treba da uzvrati udarac.

Tokom prošle decenije, Kina je zabeležila impresivan rast ekonomske i vojne sile, što je zaplašilo njene susede koji tragaju za saveznicima kako bi uspostavili ravnotežu prema kineskoj ogoljenoj moći u usponu.

Međutim, ako neka zemlja poveća svoju sofisticiranu moć, njeni susedi imaju manje potrebe da kreiraju saveze u cilju uspostavljanja ravnoteže. Na primer, Kanada i Meksiko ne teže stvaranju saveza sa Kinom da bi izbalansirali američku moć, na način na koji azijske države traže prisustvo SAD u tom regionu u cilju kontriranja moći Kine.

Ofanziva šarma

Hu Đintao je izjavio još 2007. godine na 17 kongresu Komunističke partije da Kina da mora više da investira u cilju razvijanja svoje sofisticirane moći. Shodno tome, Kina troši milijarde dolara na ofanzivu “šarma”.

Kineski stil naglašava gestove visokog profila, kao što je obnova zgrade parlamenta Kambodže ili ministarstva inostranih poslova Mozambika.

Odlično organizovane Olimpijske igre u Pekingu 2008. poboljšale su ugled Kine. Izložba Ekspo u Šangaju 2010. privukla je više od 70 minuta posetilaca iz celog sveta. Forum Boao na Hainan ostrvima privlači skoro 2 hiljade azijskih političara i poslovnih ljudi, zbog čega ga nazivaju “azijskim Davosom”.

Kineski program pomoći Africi i Latinskoj Americi nije ograničen brigom za ljudska prava, kao u slučaju zapadne pomoći.

Kina je uvek imala privlačnu tradicionalnu kulturu, i sada je otvorila nekoliko stotina konfučijanskih instituta širom sveta za učenje njenog jezika i kulture. Broj stranih studenata upisanih na univerzitete u Kini povećan je sa 36 hiljada pre deset godina na 240 hiljada 2010. Dok je Glas Amerike ukinio program na mandarinskom, kineski Radio Internacional proširio je emitovanje svog programa na engleskom na 24 sata dnevno.

Peking je 2009. saopštio plan da investira milijarde dolara za razvijanje globalnih medijskih giganata koji će se nadmetati sa Blombergom (Bloomberg), Tajm Vornerom (Time Warner) i Vijakomom (Viacom).

Kina je uložila 8.9 milijardi dolara u eksterni publicitet, uključujući 24-ovo časovni kablovski kanal vesti Hsinhue, po ugledu na Al Džaziru.

Peking je takođe pooštrio uslove za proizvode strane kulturne i instudrije zabave. Tako je uvoz stranih filmova ograničen na 20 odsto u odnosu na celokupnu produkciju. Istovremeno, subvencioniše kineske kompanije u kulturi. Uvedena su i ograničenja emisija kineske televizije koje oponašaju zapadne zabavne programe.

Rezultati ispod očekivanog

Međutim, uprkos svih ovih napora, kineske investicije u razvoj sofisticirane moći samo se delimično vraćaju. Prema nedavnom istraživanju BBC, mišljenje o Kini je pozitivno u većem delu Afrike i Latinske Amerike, ali uglavnom negativno u SAD i Evropi, kao i u Indiji, Japanu i Južnoj Koreji.

Istraživanje u Aziji nakon Olimpijskih igara u Pekingu, pokazalo je da kineska ofanziva “šarma” bila nedelotvorna.

Čini se da Kina ne uvažava činjecu da korišćenje kulture i narativa za jačanje sofisticirane moći, nije lako ako nije u skladu sa domaćnim političkim realnostima.

Olimpijada 2008. je bila uspešna, ali ubrzo nakon toga, obračuni sa političkim neistomišljenicima na Tibetu i Ksianđangu, kao i aktivistima za ljudska prava u Pekingu i ostalim gradovima – doveli su u pitanje dobiti stečene po osnovu sofisticirane moći.

Izložba Ekspo u Šangaju je takođe bila veliki uspeh, ali je nakon nje usledilo hapšenje dobitnika Nobelove nagrade za mir Lija Ksjabaoa i slikara Aja Vejveja. Bez obzira na sve napore da Hsinhua i kineska televizija postanu ravnopravni takmaci CNN i BBC, mala je međunarodna publika za krhku propagandu.

Nakon revolucija na Bliskom istoku, Kina je uvela restrikcije na Internetu i hapsi advokate koji zastupaju aktiviste za ljudska prava – podrivajući svoju kampanju za jačanje meke moći.

Kao što je romanopisac i popularni bloger Han Han kazao u decembru. “zbog restrikcija kulturnih aktivnosti nije moguć uticaj Kina na književnost i kinematografiju na globalnoj sceni, ili da angažovani u kulturi s ponosom podignemo glave”

Razvoj meke moći ne treba da bude “nulta igra” (a zero sum game).
Sve zemlja mogu biti na dobitku ako međusobno tragaju za privlačnim u kulturi drugog. Međutim, da bi Kina uspela, potrebno je da oslobodi potencijal sopstvenog civilnog društva. Nažalost, ne stiče se utisak da će se to uskoro desiti.