Politička mašinerija vladajuće Srpske napredne stranke provukla je predlog jednog zakona (o prodaji nepokretnosti u vlasništvu Republike Srbije) kroz parlamentarnu proceduru, ali je predsednik Republike Tomislav Nikolić odbio da ga potpiše u ovom obliku. Pa dobro, dešavalo se to i ranije, kao što je i Boris Tadić znao da vraća „na doradu“ zakone koje je predložila „njegova“ skupštinska većina. Pa ipak, nekako svi znaju da je ovo ponešto drugačiji slučaj. I zato se prethodnih dana mnogo govorilo i pisalo o nečemu što je čak okarakterisano kao „prvi Vučićev poraz u Skupštini“, ali je zanimljivo kako se u javnosti - to je, doduše, u Vučićevoj Srbiji sfera u izumiranju, ili bar u povlačenju na marginu - olako prešlo preko uistinu važnih implikacija tog događaja.
Najpre, ono što je svima bilo očigledno, ili su bar voleli da veruju da je tako. O famoznom tinjajućem sukobu predsednika i premijera, koji „samo što nije buknuo otvoreno i punom snagom“ govori se s vremena na vreme svih ovih tri godine postdemokratske Srbije, ali ovaj nekako nikako da zaista izbije... Ovaj put, činilo se kibicerima, bilo je „baš blizu“: vraćanje zakona na ovaj način, i o u ovako osetljivoj stvari, protumačeno je kao neopoziva šizma, čak kao objava da predsednik osniva novu stranku. Nikolić je ipak izjavio da mu ne pada na pamet da krene nekim drugim političkim putem, izvan Srpske napredne stranke. Ako pitate ovog autora, Nikolić to misli sasvim ozbiljno, iz jednog temeljnog razloga: on želi drugi predsednički mandat, a ne može ga dobiti - ni na neposrednim izborima, ni u skupštini - mimo podrške SNS-a, a kamoli protiv nje. Zato bi se Nikolić odvojio od SNS jedino ako bi se SNS prethodno odvojio od njega, istakavši nekog drugog kandidata za predsednički mandat. Sve drugo su, bar do daljeg, puste želje onih koji se ustrajno nadaju da će se „režim urušiti samo od sebe“, pa oni i ne moraju ništa da rade u tom smislu.
Bizarna je ta stalna potreba da se konstruiše bog zna kako dubok raskol između Vučića i Nikolića, bilo da se tome pripisuju principijelno-ideološki ili tek pragmatčni uzroci, i ona zapravo najbolje pokazuje dubinu krize opozicije: kad dođete do toga da vam se čini da jedina ubedljiva opozicija može da nikne unutar samog režima, to znači da ste prilično blizu dna.
E sad, ono što je manje vidljivo i o čemu jedva da se govori, a zapravo je mnogo važnije. Narečeni zakonski predlog belodano potvrđuje jednu nipošto beznačajnu činjenicu društvenog stanja: trogodišnja vlast naprednjačke ekipe izrodila je novu oligarhiju, gotovo pa „novu klasu“, kako je to davno pisao Milovan Đilas. I ta klasa sada želi da ozakoni svoj novi, privilegovani politički i materijalni status, između ostalog i stvarajući sebi pogodnosti za prelazak u „viši rang“ društvene elite, dobro potkožene i materijalno obezbeđene, samim tim u budućnosti mnogo manje zavisne od trenutne političke konjukture ili (zlo)volje šefa, bio to Vučić ili neko drugi.
Naprednjaci, ne smetnite s uma ni za trenutak, imaju svakako dugoročne planove i za sebe i za Srbiju
Ta „nova klasa“, dakako, nije „čista“, ona sadrži i delove prethodnih oligarhija, one koji su direktno ili prećutno prešli na njihovu stranu i mudro se „uvezali“, kao i tobože politički nezainteresovane ekonomske moćnike, i sličan svet. Samo po sebi, nije to ništa čudno, niti nešto što u Srbiji gledamo premijerno. Jedino što smo se poslednjih decenija bili malo odvikli da sve to izgleda tako brutalno i prostački jasno, jer se operisalo u svilenijim rukavicama. Naprednjačka straktura to radi neposrednije jer joj je takav habitus: izuzev najužeg vrha SNS, to su sve dojučerašnji provincijski anonimusi, nekad bahato a nekad trapavo neišlifovani, „ljudi bez svojstava“; tu nema doslovno nikoga ko u iole regularnim uslovima može da priđe na puškomet bilo kakvoj društvenoj eliti. Zato sve ovo deluje tako nušićevski...
Pa dobro, ali zašto je onda Nikolić izveo ovu rizičnu „solo tačku“? Teško da je u pitnju neko preveliko gađenje nad samom stvari, jer se predsednik i njegova prodica, najblaže rečeno, nisu iskazali kao ljudi za koje se ne lepe pomalo neobični i teško objašnjivi materijalni probici, društvene privilegije, nelegalne nekretnine i slično; o ekscentrično stečenim diplomama da ne govorimo, već je izanđala tema. Pre će biti, dakle, da Nikolić ovim gestom pokazuje onima koje je svojom izbornom pobedom maja 2012. doveo na vlast i mast da ga se ne sme olako zanemarivati u budućim kombinacijama. Jer naprednjaci, ne smetnite s uma ni za trenutak, imaju svakako dugoročne planove i za sebe i za Srbiju. A zašto i da ih nemaju, kad oni koji su navodno njihovi oponenti više brinu o tome kakvi su međusobni odnosi na dvoru, nego kako da se taj dvor rasformira?