Dva lica Srbije poslije hapšenja Mladića

Ivan Vejvoda bio je savjetnik ubijenog premijera Zorana Đinđića za vanjsku politiku i evropske integracije. Politolog po obrazovanju, diplomirao na pariškom Institutu za političke studije (IEP). Prije preuzimanja dužnosti u Washingtonu Vejvoda je bio izvršni direktor Balkanskog fonda za demokratiju. Trenutno je potpredsjednik američke Marshal fondacije (GMF).

RSE: Svi kažu da je Srbija pažljivo izabrala trenutak kada će uhapsiti Mladića, sugerirajući da je oduvijek i znala gdje se on krije.

Vejvoda: Razumem tu potrebu ljudi da vide neke dublje teorije o tome zašto sada i zašto kada, ali uvek se podsećam na jednu izjavu bivšeg britanskog ambasadora u Beogradu, pre dve godine, kada je rekao: „Mi znamo da se veoma ozbiljno traži, ali je u tim potragama često potrebna i sreća.” Mislim da su se u ovom slučaju te dve stvari podudarile - ozbiljnost timskog rada tajnih službi, saradnja sa međunarodnim bezbednostnim agencijama, a na kraju i taj moment sreće, koji je doveo do tog rezultata.

Podsećam da je Vlada premijera Koštunice 2006. godine znala gde se nalazi Ratko Mladić i da nije dejstvovala tada po toj informaciji. Gde bi Srbija bila danas da je pre pet godina Ratko Mladić bio u Haagu i šta bi to sve značilo po sveukupan život u državi i društvu u Srbiji?!

RSE: Da li će prvi dobitak Srbije biti odluka Ujedinjenih nacija da se istraga oko trgovine organa na Kosovu povjeri posebnom tijelu Ujedinjenih nacija?

Vejvoda:Veoma je teško proceniti, i sa političke strane i sa pravne strane, šta će tačno biti ishod tog zahteva. I druge zemlje su ga postavile, čini mi se i Švajcarska, ali mislim da ono što je najvažnije za sve nas, ne samo u regionu, rekao bih i u Evropi, da se zaista ta istraga ostvari na jedan način koji će nesumnjivo doći do nekog rezultata. Zato je možda relevantnije da to bude nekakva viša međunarodna instanca, koja nije vezana, kao što je slučaj sa EULEX-om, samo za Kosovo.

RSE: Srbija je pokazala svoje nabolje lice hapšenjem, ali i najgore time što političari i mediji govore o Evropskoj uniji, a ne o zločinima za koje je Mladić odgovoran.

Vejvoda: Naravno, ne možemo biti zadovoljni svim tim što je učinjeno, ali također mislim da ne smemo da potcenjujemo sve ono što je do sada učinjeno. Govorim uopšteno jer to nije nešto što se jednom obavi i završi. Čini mi se da suočavanje sa prošlošću ima dva bitna nivoa.

Jedan je pravosudni i on se u slučaju našeg regiona obavlja na međunarodnom nivou, u Hagu, ali i u domaćim sudovima za ratne zločine. Ima i ona druga dimenzija, koja je mnogo složenija i trajnija, a to je rad društva sa samim sobom. Međunarodno javno mnijenje ne sudi po toj „tihoj većini”, da je tako nazovem, koja se ne čuje, već često po marginalnijoj, ekstremnijoj populaciji. Usmerenost televizijskih kamera je na njih, a ne na tu većinu, koja zapravo zna, ali ne govori o tome šta zna.

RSE: Kako će Srbija svoju ojačanu poziciju iskoristiti prema Bosni i Hercegovini - time što će je gurati ka Evropi ili ka podjeli?

Vejvoda: Bosna i Hercegovina će sigurno ići i biti povučena u proces evropske integracije sa kretanjem Hrvatske i Srbije. Ako Hrvatska završi, kao što očekujemo, svoje pregovore za članstvo tokom ove godine i ako Srbija dobije kandidaturu, a pretpostavljam da će datum za početak pregovora biti u decembru, onda će to imati efekt i na Bosnu i Hercegovinu. To smo videli u jednom, i ne tako malom, primeru, kada je bilo reč o vizama, kada su Srbija, Crna Gora i Makedonija dobile bezvizni režim. Odjednom se pokazalo da je BiH kadra da ispuni mapu puta i da dobije to isto.

RSE: Ministar spoljnih poslova Srbije, Vuk Jeremić, govori da bi formiranje entiteta na sjeveru Kosova, poput Republike Srpske, bilo u stvari rješenje za Kosovo. Lobisti koje plaća srpska Vlada se također zalažu za isto rješenje. Ja vidim u tome cilj Srbije kako riješiti probleme sjevera Kosova. A Vi?

Vejvoda: Jedno rešenje je takozvano „brzo rešenje”, a to je scenario u kojem bi Srbija dobila sever Kosova i istovremeno vrlo verovatno priznala nezavisnost Kosova. Drugo rešenje je ono koje se čini verovatnijim u ovom trenutku, ali nikad se ne zna šta će se strane na kraju dogovoriti, a to je onaj scenario „Dve Nemačke”, odnosno jedno postepeno regulisanje odnosa u duhu evropskog partnerstva ili drugih evropskih rešenja koja smo ranije videli, ako uzmemo za primer Severnu Irsku ili Južni Tirol.

Znamo da je to jedan dugotrajan proces, gde mora da nastane poverenje između strana, kako bi one na kraju mogle da nađu nekakvo racionalno, demokratsko i evropsko rešenje.