U mesecima kada se navršava 18 godina od razarajućih napada na Dubrovnik, predstavnici nevladinih organizacija okupili su se u Beogradu sa ciljem da se ne zaboravi.
I kao što su davne 1991. godine na sve načine pokušavali da se suprotstave zločinu u kojem je poginulo 300 ljudi, a istorijsko jezgro grada gotovo uništeno, isti ti ljudi među ratkima su koji su spremni da se suoče i sećaju stradanja grada koji se još uvek nije do kraja oporavio.
Novi šok, tišina, i tuga prostrujali su salom po završetku filma “Rat za mir”, novinara Koče Pavlovića, koji hronološki, uz eksplicitne slike brutalnog nasilja, mučenja, i uništavanja grada govori o mesecima kada je Dubrovnik bio meta najstrašnijih razaranja. Iako je beogradska publika ispunila svega nekoliko prvih redova, par entuzijasta ne odustaje od pokušaja da ukaže javnosti na ono što, kako primećuje autor, mnogi žele da zaborave.
“Čini mi se da je ovaj period koji je prošao, ovo punoljetstvo, najbolje i najilustrativnije govori o odusustvu stvarne političke volje ili želje da se proces pomirenja provede na način na koji to treba raditi. Rukovodili smo se jednom sentencom jednog američkog istoričara koji kaže – we are what we remember!”
Pre nego što su prve granate pale na Dubrovik, što je bila direktna posledica sprovođenja Miloševićeve ideje o prekrajanju granica, otvoreno je pitanja statusa Dubrovnika, uz pozivanje na istoriju kada je ovaj grad bio samostalan. To je i bio povod da rukovodstvo u Beogradu, dubrovačku opštinu vidi kao mogućnost da bosanski Srbi dobiju izlaz na more.
Napadi su počeli su 1. oktobra 1991. u ranim jutarnjim satima, kada su pripadnici JNA potpomognuti rezervistima iz Crne Gore i istočne Hercegovine napali svom silinom s kopna, mora i iz vazduha. Dubrovnik je ostao u potpunoj kopnenoj i pomorskoj blokadi i gotovo puna tri meseca bio je bez vode, struje i telefonskih veza.
Tokom opsade više hiljada projektila palo je na grad, poginulo je 300 branitelja i civila. Teško je oštećeno istorijsko jezgro, a na širem dubrovačkom području spaljeno je i opljačkano gotovo 8000 kuća. Više stotina ljudi je ranjeno, a 33 hiljade moralo je napustiti svoje domove.
Uoči napada na Dubrovnik, u Beogradu su na poziv svojih vođa, ideje o stvaranju velike Srbije iznosili mnogi ekstremni nacionalisti. Vojislav Šešelj sa svojim pristalicama u centru Beograda nije zaobišao ovaj grad:
“Jedina država Srbija koju mi priznajemo je Srbija u čijem su sastavu Kosovo, Metohija, Vojvodina, Makedonija, Crna Gora, Bosna, Hercegovina, Dubrovnik!”
GOMILA LAŽI U MEDIJIMA
Ispraćen je ovacijama, a usledila je prva žrtva napada na grad Dubrovnik – Milan Milišić, pesnik srpskog porekla. Poginuo je u svom stanu od krhotine granate. Istovremeno, jaka propagandna mašinerija državnog vrha tadašnje Jugoslavije širila je laži.
Poslušnički novinari pratili su vojsku “iz Tutina ima boraca koji su danas bacali bombe i snajperima gađali vojnike. Dalje, ovde u mojoj frekvenciji hvatam i Albance, razumem albanski, hvatam Rumune, znam rumunski, hvatam i na arapskom dve vrste jezika, tako se razlikuju…Jedan je iz Singapura, jedan iz Indonezije i jedan je iz tih afričkih zemalja. Svi su poginuli…”
Državni mediji ponavljali su da se Dubrovnik ne granatira, već da dim koji se nadvijao nad zidinama Starog grada potiče od zapaljenih automobilskih guma, kojima je hrvatska vojska navodno obmanjivala svetsku javnost. Neznatan broj mirovnih aktivista u Beogradu bio je nemoćan da bilo šta uradi, seća se jedna od njih Vesna Pešić.
„Činilo nam se da je to bio vrhunac tog ludila. Sećam se te laži koja je bila evidentna i koja je mogla da se vidi da se ne napada Stari Grad. I dugo je to ovde vladalo, ja mislim da se doskora moglo čuti na beogradskoj televiziji, da je to bilo okolo“, rekla je Pešić.
Prve minobacačke granate pale su na Stari Grad 23. oktobra. Uništen je deo rive stare gradske luke, te nekoliko kuća duž Straduna. Pogođene su palata Sponza, jezuitska crkva sv. Ignacija, zvonik franjevačkog samostana i crkve, gradski zvonik. Uprkos oštrim međunarodnim reakcijama, granatiranje
Dubrovnika je nastavljeno, a 6. decembra izvršen je napad koji će ostati upamćen kao najžešće razaranje starog gradskog jezgra u istoriji, koje je bilo pod zaštitom UNESCO-a. Samo u Stari Grad palo je preko 2.000 granata.
18 godina kasnije Dubrovnik je obnovljen, ali su u Srbiji još uvek retki oni koji su spremni da slušaju o tome šta mu se dogodilo. Hrvatski ambasador u Beogradu Željko Kuprešak nema odgovor na pitanje zašto je to još uvek tako, ali veruje da će se stvari menjati:
“Ono što me impresionira je kada sa mladim ljudima razgovarate i kada ih pitam da li vi znate što se dogodilo u vrijeme dok je bio rat u Hrvatskoj, recimo jedno općenitije pitanje. Onda mi obično odgovaraju, da znam, mi smo imali sankcije, mi smo bili gladni, nismo imali benzina. To je, recimo, razina znanja. I to sigurno nije njihova krivica, znate ja ne bih želio da neko pomisli da ja sada prebacujem, to je jednostavno jedna vrsta politike koja se dugo godina vodila i koja sada počinje popuštati na onim branama, upravo dejlovanjem ovakvih udruga koje žele da se čuje druga strana i da se čuje prava istina. Tek kada se sazna prava istina, znaćemo onda i kako se pomiriti i živjeti za neku bolju budućnost.”
Devet godina prošlo je od pada Miloševićevog režima, a u Srbiji nema političke volje da se kaže istina i preuzme odgovornost za ono što se dogodilo Dubrovniku. Borka Pavićević, koja je 1991. dizala glas protiv, ne misli da ima osnova za očekivanja da će se to uskoro promeniti:
“To su strašno velika pitanja kojima se bavim dobar deo svog života i kojima ćemo se verovatno baviti do kraja. To su suočenja koja traže jednu formu koja treba biti dostojna toj tragediji koja se sastoji u prvom grehu, a to je mi smo dopoustili ili smo ubili republiku i zemlju.”
Iz Beograda su nedavno poleteli prvi avioni prema Ćilipima, ali mali broj ljudi na skupu u glavnom gradu pokazuje da će građanima Srbije biti potrebno još puno vremena kako bi se rodila odgovornost i saosećanje sa onim što su preživeli Dubrovčani sa svojim gradom.
I kao što su davne 1991. godine na sve načine pokušavali da se suprotstave zločinu u kojem je poginulo 300 ljudi, a istorijsko jezgro grada gotovo uništeno, isti ti ljudi među ratkima su koji su spremni da se suoče i sećaju stradanja grada koji se još uvek nije do kraja oporavio.
Novi šok, tišina, i tuga prostrujali su salom po završetku filma “Rat za mir”, novinara Koče Pavlovića, koji hronološki, uz eksplicitne slike brutalnog nasilja, mučenja, i uništavanja grada govori o mesecima kada je Dubrovnik bio meta najstrašnijih razaranja. Iako je beogradska publika ispunila svega nekoliko prvih redova, par entuzijasta ne odustaje od pokušaja da ukaže javnosti na ono što, kako primećuje autor, mnogi žele da zaborave.
“Čini mi se da je ovaj period koji je prošao, ovo punoljetstvo, najbolje i najilustrativnije govori o odusustvu stvarne političke volje ili želje da se proces pomirenja provede na način na koji to treba raditi. Rukovodili smo se jednom sentencom jednog američkog istoričara koji kaže – we are what we remember!”
Pre nego što su prve granate pale na Dubrovik, što je bila direktna posledica sprovođenja Miloševićeve ideje o prekrajanju granica, otvoreno je pitanja statusa Dubrovnika, uz pozivanje na istoriju kada je ovaj grad bio samostalan. To je i bio povod da rukovodstvo u Beogradu, dubrovačku opštinu vidi kao mogućnost da bosanski Srbi dobiju izlaz na more.
Rukovodili smo se jednom sentencom jednog američkog istoričara koji kaže – we are what we remember
Napadi su počeli su 1. oktobra 1991. u ranim jutarnjim satima, kada su pripadnici JNA potpomognuti rezervistima iz Crne Gore i istočne Hercegovine napali svom silinom s kopna, mora i iz vazduha. Dubrovnik je ostao u potpunoj kopnenoj i pomorskoj blokadi i gotovo puna tri meseca bio je bez vode, struje i telefonskih veza.
Tokom opsade više hiljada projektila palo je na grad, poginulo je 300 branitelja i civila. Teško je oštećeno istorijsko jezgro, a na širem dubrovačkom području spaljeno je i opljačkano gotovo 8000 kuća. Više stotina ljudi je ranjeno, a 33 hiljade moralo je napustiti svoje domove.
Uoči napada na Dubrovnik, u Beogradu su na poziv svojih vođa, ideje o stvaranju velike Srbije iznosili mnogi ekstremni nacionalisti. Vojislav Šešelj sa svojim pristalicama u centru Beograda nije zaobišao ovaj grad:
“Jedina država Srbija koju mi priznajemo je Srbija u čijem su sastavu Kosovo, Metohija, Vojvodina, Makedonija, Crna Gora, Bosna, Hercegovina, Dubrovnik!”
GOMILA LAŽI U MEDIJIMA
Ispraćen je ovacijama, a usledila je prva žrtva napada na grad Dubrovnik – Milan Milišić, pesnik srpskog porekla. Poginuo je u svom stanu od krhotine granate. Istovremeno, jaka propagandna mašinerija državnog vrha tadašnje Jugoslavije širila je laži.
Poslušnički novinari pratili su vojsku “iz Tutina ima boraca koji su danas bacali bombe i snajperima gađali vojnike. Dalje, ovde u mojoj frekvenciji hvatam i Albance, razumem albanski, hvatam Rumune, znam rumunski, hvatam i na arapskom dve vrste jezika, tako se razlikuju…Jedan je iz Singapura, jedan iz Indonezije i jedan je iz tih afričkih zemalja. Svi su poginuli…”
Državni mediji ponavljali su da se Dubrovnik ne granatira, već da dim koji se nadvijao nad zidinama Starog grada potiče od zapaljenih automobilskih guma, kojima je hrvatska vojska navodno obmanjivala svetsku javnost. Neznatan broj mirovnih aktivista u Beogradu bio je nemoćan da bilo šta uradi, seća se jedna od njih Vesna Pešić.
„Činilo nam se da je to bio vrhunac tog ludila. Sećam se te laži koja je bila evidentna i koja je mogla da se vidi da se ne napada Stari Grad. I dugo je to ovde vladalo, ja mislim da se doskora moglo čuti na beogradskoj televiziji, da je to bilo okolo“, rekla je Pešić.
Prve minobacačke granate pale su na Stari Grad 23. oktobra. Uništen je deo rive stare gradske luke, te nekoliko kuća duž Straduna. Pogođene su palata Sponza, jezuitska crkva sv. Ignacija, zvonik franjevačkog samostana i crkve, gradski zvonik. Uprkos oštrim međunarodnim reakcijama, granatiranje
Dubrovnika je nastavljeno, a 6. decembra izvršen je napad koji će ostati upamćen kao najžešće razaranje starog gradskog jezgra u istoriji, koje je bilo pod zaštitom UNESCO-a. Samo u Stari Grad palo je preko 2.000 granata.
18 godina kasnije Dubrovnik je obnovljen, ali su u Srbiji još uvek retki oni koji su spremni da slušaju o tome šta mu se dogodilo. Hrvatski ambasador u Beogradu Željko Kuprešak nema odgovor na pitanje zašto je to još uvek tako, ali veruje da će se stvari menjati:
“Ono što me impresionira je kada sa mladim ljudima razgovarate i kada ih pitam da li vi znate što se dogodilo u vrijeme dok je bio rat u Hrvatskoj, recimo jedno općenitije pitanje. Onda mi obično odgovaraju, da znam, mi smo imali sankcije, mi smo bili gladni, nismo imali benzina. To je, recimo, razina znanja. I to sigurno nije njihova krivica, znate ja ne bih želio da neko pomisli da ja sada prebacujem, to je jednostavno jedna vrsta politike koja se dugo godina vodila i koja sada počinje popuštati na onim branama, upravo dejlovanjem ovakvih udruga koje žele da se čuje druga strana i da se čuje prava istina. Tek kada se sazna prava istina, znaćemo onda i kako se pomiriti i živjeti za neku bolju budućnost.”
Devet godina prošlo je od pada Miloševićevog režima, a u Srbiji nema političke volje da se kaže istina i preuzme odgovornost za ono što se dogodilo Dubrovniku. Borka Pavićević, koja je 1991. dizala glas protiv, ne misli da ima osnova za očekivanja da će se to uskoro promeniti:
“To su strašno velika pitanja kojima se bavim dobar deo svog života i kojima ćemo se verovatno baviti do kraja. To su suočenja koja traže jednu formu koja treba biti dostojna toj tragediji koja se sastoji u prvom grehu, a to je mi smo dopoustili ili smo ubili republiku i zemlju.”
Iz Beograda su nedavno poleteli prvi avioni prema Ćilipima, ali mali broj ljudi na skupu u glavnom gradu pokazuje da će građanima Srbije biti potrebno još puno vremena kako bi se rodila odgovornost i saosećanje sa onim što su preživeli Dubrovčani sa svojim gradom.
