Drugi deo: Život je lep i uzbudljiv!

Subota je, 05.03.

Ne očekujem posebna iznenađenja, dan ću preživeti. Baš kao i onaj sutrašnji u očekivanju ponedeljka i kontakata sa braniocem i ambasadorom. Sinoć me je, nešto pre 21:00, Nigerijac u polusatnom obraćanju svome Bogu, skoro uspavao, ali me je zato njegova molitva probudila oko 07:00 sati. Zbog činjenice da sam u vreme podele doručka bio u WC, nisam dobio belu kafu! Već dva sata kao miš grickam, okrajak crnog, crnog hleba. Čitam knjigu „Ljubavnici iz Sarajeva“, autora Gerard Cardonne iz Strasbourga. Znam ga iz vojne škole „Ecole d'etat majore“ koju smo zajedno pohađali u Parizu 1965. godine. Tokom rata u BiH u humanoj misiji boravio je u Tuzli. Priča o poginulim mladim ljudima u Sarajevu, Admiri i Bošku. Njihova ljubavna priča inspirisala ga je da napiše roman o ratnom Sarajevu.

Ja čitam, a moji „saborci“, sobni drugovi, netremice gledaju TV program. Poljak povremeno besni, psuje „kurvu“ Austriju (to ga veoma dobro razumem), Nigerijac je mirniji, ponekad pevuši. Ručak nam podeliše u 11:00 sati – supa nedefinisanog sadržaja i krompir salata sa parčetom pržene ribe. Meni dobro došlo da 90 kg sa koliko uđoh u pritvor smanjim za još koji kilogram. Kako ću saznati rezultate Premier lige? Hoće li Borac otići na 8 bodova razlike i da osigura prvo mesto na kraju sezone? Jer, Željo igra sa „Zvijezdom“ u gostima sa kojom nema baš sjajne rezultate, a Borac sa „Drinom“, predzadnjom ekipom u ligi...

Pročitajte prvi deo: Uveren u istinu i pravdu

Kroz prozor vidim mrak, a tek je 18:00. Poljak i Nigerijac gledaju BBC međunarodne novosti (toliko znam engleski da mogu prepoznati na TV ekranu!). Tokom popodneva ništa značajnog se ne dešava. Povremeno prođe mi jeza niz kičmu od krikova i Poljakovih udaranja u vrata. Stalno proklinje Austriju. Nigerijac je mirniji, ali i on ima faze čudnog ponašanja. Kroz prozor čujem povremene krike, galamu i dovikivanje, verovatno pritvorenih. Evo i ovog momenta neko viče i kriči : Ahmed, Ahmed...
Aha, videh na ekranu rezultate engleske fudbalske lige, Arsenal kao domaćin igrao 0:0 sa Sanderlendom, pa mu Mančester Junajted, za koga navijam od kada su Bezbijeve bebe poginule u avionu, beži za tri boda. Na međunarodnim terenima navijam još za Barcelonu, koja dobro „gura“ u španskoj ligi i Bajern, koji je i ove godine u lošoj poziciji na tabeli...

Igrao sam (otvarao) pasijans u popodnevnim satima. To radim skoro svako veče u Sarajevu, a i povremeno table sa suprugom.

Za večeru dobismo dve plastične posudice (kutijice) sa po 110 gr ruske salate i ćasu toplog čaja. Nisam imao hleba pošto sam ga pojeo poslepodne, ne znajući da je jedno parče koje smo dobili ujutro za celi dan. Nigerijac mi je ponudio deo svog hleba. Obojica su ljubazna prema meni, pa im opraštam povremena urlanja.

... Mogu pretpostaviti u kojoj neizvesnosti i strahu ove sate provodi supruga, sestra, veoma bliski prijatelji i svi oni kojima sam drag, a ne sumnjam da se u te računa i najveći broj stipendista i njihovih roditelja. Potpuno smiren radno završavam prvu subotu u martu mesecu. Život je bogat i lep, treba znati kako ga pozitivno živeti. Ja to znam, a vi? Belešku za danas završavam u 19:00 sati po časovniku Nigerijca, jer svoga nemam. Potvrda tog vremena je i melodična zvonjava sa tornja obližnje crkve. Laku i mirnu noć građanima BiH, želim iz pritvora, ne želim napisati da je iz zatvora, u Wieni.

Ne verujem u sudbinu, već u ljude, istinu i pravdu

06.03. Osam sati ujutro u zatvoru, pritvoru, zovimo ga kako kome odgovara. Da je bilo pravičnosti bio bih sada u avionu Bolonja – Beč i u 14:00 stigao u Sarajevo. Ne sumnjam međutim da ću sa ambasadorom Harisom Hrleom u mom gradu biti do 20. marta, do prvog dana proleća. Na TV ekranu su BBC vesti – ono što sam razumeo (slike i po neka engleska reč, papak ne znam engleski) u Tripoliju slavi se pobeda Gadafija (iluminacije kao kod nas u vreme Sarajevo Film Festival!), a opozicija slavi pobedu u Bengaziju. Svet se zabavio sa Libijom, Tunisom i drugim, a gde je tu Bosna i Hercegovina i formiranje vlasti?!

Nešto sam slabo spavao; normalno, jer sam juče lenčario 2-3 sata i legao neuobičajeno rano (oko 21:00). Mojim dragim lekarima dr Aganoviću i dr Bosanac poručujem da sam veoma dobro, posebno kontrola mokrenja. Možda će ovaj prinudni odmor doprineti i da se izlečim!

Kad pogledam plastičnu posudu sa sapunima, što radim često, ipak se pitam da li ću se prvog dana proleća naći u Sarajevu. Evo, o čemu se radi: U toj posudi su tri sapuna, za svakog po jedan. Oni od Poljaka i Nigerijca istanjeni su na debljinu prsta, a moj je tek načet. Pa, koliko su oni ovde, a koliko ću ja biti?! Gle, čime se ja zabavljam, a to i jeste zabavno, to trošenje sapuna! Poljak je i ovog jutra kao i juče negde izašao, obukao se veoma pristojno. Nigerijac se molio svom Bogu. Ja sam pojeo za doručak „dečiju radost“ i crnu kafu. Ne očekujem ništa interesantno u toku dana, zato ću nastaviti da čitam knjigu „Ljubavnici iz Sarajeva“.

09:40 zavrtelo mi se u glavi „šetajući“ se sedam koraka u jednom i sedam u drugom pravcu zatvorske prostorije. Ukupno 1400 koraka u 15 minuta - ispunjavam želju poštovanog Hrlea da budem u dobroj fizičkoj kondiciji, kao onomad kada je Haris bio na Igmanu! Eno Poljaka zadubljen je u TV ekran, nosi dres na kome piše Klose 11, a Nigerijac cedi bubuljice na licu. Plavo i sunčano nebo vidim kroz prozor i nakratko se sećam kako su me „moji“ čuvali od HVO u Parsovićima od 02.-26.12.1992., kako su govorili komandant Opštinskog štaba odbrane Konjic Ćatić Čuperak i rahmetli Pašalić Arif, komandant 4. korpusa. Tada smo Dragan Andrić, (iznad svega čovek i vrstan oficir ARBiH), jedan „zalutali“ vozač i ja bili u „zatvoru“. Ustvari, u svlačionici školske sportske sale, sa prozorom veličine 2x1m, ležali smo na strunjačama. Ovde, u Beču je, u odnosu na to vreme, „mila majka“! Uz još jednu bitnu razliku: ovde je ambasador sa saradnicima pokazao puni interes da pomogne da izađem iz ovog austrijskog, a tamo, u „vunena vremena“ niko, ama baš niko nije dolazio iz Glavnog štaba ARBiH niti iz Vlade RBiH da me pita da li mi šta treba. U sudbinu ne verujem, verujem u ljude, istinu i pravdu...

Zabelešku počinjem u 17:30. U „hipu“ sam, od jutros do pre koji trenutak, pročitao „Ljubavnike Sarajeva“ o ljubavi Admire i Boška, sarajevskih Romea i Julije. Francuzi, Gerard i Francis oživljavaju noviju istoriju balkanskog Jeruzalema – tragičnu ali nadasve ljudsku priču mladih stanovnika Sarajeva. U tragičnim danima živi ljubav Boška i Admire koju oni ne žele da prožive u strahotama ubijanja, gladi i žeđi, jer im gluha i slepa Evropa ne garantuje da će preživeti sa ostalima. Ali sloboda za njih dvoje zapravo znači odlazak u smrt. Gerard opisuje sarajevski pakao kao da je u njemu preživeo svih 1460 dana opsade. Služi se Šekspirom i mnogim drugim evropskim piscima utvđujući činjenicu da između dobra i zla postoji veoma tanka nit. Knjiga je u Strasbourgu predstavljena pre tri godine. Džanić Asaf ju je preveo s francuskog jezika, lektorisaće je gospođa Duraković Ferida. Po povratku iz Beča angažovaću se da u rukama čitalaca bude u maju 2011., na osamnaestu godišnjicu ubistva Admire i Boška na Vrbanja mostu...

Nema posebnih događanja, osim što s vremena na vreme – naizmenično - Poljak i Nigerijac kriknu, nogom udaraju po vratima i ormarima. Nije mi prijatno. Strašno zazvuči kad Poljak desnom rukom, koja je od ramena do šake istetovirana, „opali“ po vratima od WC. Uočljiva su dva udubljenja! Ponašam se snishodljivo da ih nečim ne izazovem...

...U jednom od izveštaja BBC vidim da je Liverpul pobedio Mančester Junajteda. Eto, tako je izgubio prednost od sedam bodova koju je imao pre samo mesec dana. Možda se čudite - brine ga Mančester a ne austrijski tužilac! Ponavljam, verujem, siguran sam u istinu i pravdu, i dobro lobiranje koje dokazuje moju nevinosti!

Topao zagrljaj starih prijatelja

07.03. 10:00 Dobar dan DRAGO SARAJEVO, DOBAR DAN ČARŠIJO, u očima su mi suze a u duši PONOS! Ne znam šta prvo da zabeležim. Ipak, idemo sledom događaja... Počeo sam da prelistavam „Oslobođenje“ i „Avaz“ koje mi je sa velikom kesom punom donjeg veša, trenerke, i peškira doneo ambasador Hrle. Poklon je to od meni veoma drage i izuzetno poštivane Mijatović Dunje, kćerke članice ratnog Predsedništva drugarice Tatjane Ljujić-Mijatović. Čitanje međutim nije dugo trajalo; evo na vratima ponovno policajac – DIVJAK, poziva i vodi u sobu za prijem. Ne razumem ga o čemu govori, jedino shvatam da me neko traži! U sobi za prijem čekam petnaestak minuta, hladno mi je, u majici sam kratkih rukava. Gle, evo Marijane Grandits, poznanice iz rata. Pre nekog vremena dovodila je studente u Sarajevo i posetila Udruženje.

Topao zagrljaj starih prijatelja. Prenosi mi pozdrave austrijskih prijatelja i onih iz Italije. Interesuje se za moj tretman, da li treba pomoć... Ispričao sam do u detalje tok događaja od aerodroma dovde. „Sve je urađeno profesionalno! Ali, mogli su mi u četiri sata zadržavanja ponuditi čašu vode!“, kažem šaljivim tonom. Sa njom su plavooka Austrijanka Stephanie Krisper i crnooka Iranka Al Jawahiri Susan. Zamolio sam da mi Marijana, krišom, uspostavi kontakt sa suprugom Verom, sestrom Nadom i Edom, desnom rukom iz Udruženja... A, Edo kaže – evo, tu smo, videćemo se?! Kroz glavu brzinom svetlosti pitanje – kako?, nemoguće!. Marijana obećava da će, što je u nadležnosti njene Komisije, učiniti sve u kontaktima sa Ministarstvom unutrašnjih poslova kako bi se ubrzao proces i kako bih što pre izašao iz pritvorske jedinice. Obećao sam joj jedan ručak u Sarajevu. A nju obavezao da me pozove na jednu bečku kafu ...

Po povratku u sobu, na stolu me čekao ohlađeni ručak. Valjušci sa parčićima kobasice i ćasa nedefinisane čorbe, bez hleba ... I onda se ponovno, bacih na čitanje „Oslobođenja“ i „Avaza“. Svaka stranica, svaki članak, puni me emocijom, suzama do pucanja. Dodiruje najtananija osećanja. Poruke : „Građani traže pravdu“, „Pravda za generala“, „Vratite nam Jovu“, protesti putem Facebook grupe „Oslobodite Jovana Divjaka odmah“, slike Kontića Bore, Radončić Šekija, Avdić Hende, Kurića, Tulića, mojih komšinica Kimete i Emine... Ponovno oštar zvuk čeličnih vrata, opet nemušto DIVJAK.

Nalazim se u prostoriji za posetioce, desetak stolica i telefona s jedne i toliko s druge strane staklene pregrade. Gledaj Duraković Muhamed, iz Ministarstva sigurnosti i Edo, a ko bi drugi! Kada se vratio iz Amerike, posle veoma uspešnih studija, došao je Muhamed u Udruženje sa idejom da podrži misiju – djeca žrtve rata, naša trajna briga. Rodom je Srebreničanin, izvukao se jula 1995. i ideja je da peške krene iz Bihaća do Srebrenice i da uz put rečima lobira za pomoć deci žrtava rata. Partnera u tom maršu humanosti ima u Brajanu Kreganu, slobodnom fotografu iz Irske. Dogovoreno, realizovano. Krajnji rezultat – ogromno hvala za trud. Evo ga danas u novoj misiji „spašavanje vojnika Rajana“ – sećate se istoimenog filma režisera Stivena Spilberga.

Časni ministar sigurnosti, takođe Srebreničanin, Ahmetović, poslao ga je u misiju pomoći i podrške pritvoreniku u sobi 423 u Korneuburgu. Edo, kao i u svim prilikama u prethodnih 17 godina zajedničkog rada, uz profesionalan odnos gradi i neskrivene simpatije prema meni, pa me nije iznenadilo što ga vidim. U Beču su od sinoć da budu pri ruci ambasadoru Hrleu da što pre napustim Korneuburg. Od Durakovića sam dobio informacije o velikom broju poteza koje je gospodin Ahmetović ostvario u direktnim kontaktima, koji su inače veoma profesionalni i korektni, sa nadležnim organima austrijskog Ministarstva unutrašnjih poslova. Edo mi prenosi pozdrave prijatelja, informiše o konferenciji za medije u Udruženju i velikom angažovanju predsednice Skupštine Udruženja, gospođe Silvane Marić. Petnaest minuta razgovora prošlo je veoma brzo uz Durakovićevo i Edino obećanje da ćemo se videti sutra. E, nisam im rekao InsAllah!..

... Dovršavam listanje novina. „Raja je uz tebe“, „Ne damo vam Jovu“, protesti francuskih udruženja CCFD – Terre Solidaire, Centar „Andre Malraux“, „Paris-Sarajevo-Europe“, „Fondacija za dotacije Agnes B.“. Edo mi je rekao da je grad Barcelona poručila gradonačelniku Behmenu punu podršku, Jordi Rodri veliki prijatelj Bosne, Sarajeva, Udruženja, poziva građane Barcelone na proteste... Evo na fotografiji u „Avazu“ slika sa Koševa: „SLOBODA DIVJAKU!“

... Opet oštar zvuk gvozdenih vrata. Policajac pokušava nešto da objasni - ne razumem. Predlažem da pozove Beograđanina iz magacina. Visokog stasa, lepe muške pojave, taj koji želi da razgovara je komandant pritvorske jedinice. Interesuje se da li imam problema. Nein (najn). Da li hoću da budem sam u sobi? Nein (najn). Tada mi je saopštio da ću u 18:00 imati u poseti člana Predsedništva BiH gospodina Komšića i ministra vanskih poslova , gospodina Alkalaja.

Ko kaže da život nije lep i uzbudljiv?!

Ne znam šta će sobna dva drugara misliti o meni ko sam, kakva sam zverka. Inače, širokih zenica gledali su fotografije iz novina koje sam im pokazao. Naravno, prepoznavali su moju sliku. Nisam mogao da im objasnim o čemu se radi. Veoma me dirnuo gest Poljaka koji mi je pre nekoliko trenutaka pokazao fotografiju porodice, na slici su mu: majka, „papa“, pitam umro? – pokazuje grimasom, tri sestre, brat, zet i sestrična. Je li, poštovani čitaoče, da je dobro što nisam tražio zasebnu sobu?!

...Sada je red da se vratim na jutarnja događanja ovog dana. Kasnili smo s ustajanjem pa smo dobili po četvrtinu okrajka crnog, crnog hleba, obrijah se znajući da ću danas videti advokata određenog od austrijskog Tužilaštva. Pojedoh dve kriške hleba sa tankim namazom putera, nije ga bilo više. Pozvali su nas u jutarnju šetnju; to sam shvatio po mimici policajca. Evo, zadatka za mog Mehu, super momka volontera u Udruženju, pripadnik ARBiH stao u činu majora, stanuje u iznajmljenom stanu, i posetiocima u Udruženje sa „šalom“ (crna je to šala) priča kako je u zatvorima Vojske RS proveo 345 dana (od juna 1992. do juna 1993.). Meho, evo izračunaj – jutros sam u šetnji proveo šezdeset minuta u dvorištu sa betonskom podlogom 10 parnih koraka (174 cm) u dužinu i 7 parnih koraka u širinu. Koliko je to pređenih metara u 60 sekundi?

Šetao sam sa trojicom Mađara, dva Kosovara i jednim Poljakom, sobnim drugom. To je bilo u vrijeme kada inače jutrom jezdim iz Logavine do Dobojske 4. U mislima sam pozdravljao znance, prisjećajući se da sam ih u četvrtak, 3.marta, prije odlaska u Beč, pozdravio sedamdeset dvoje! Jutros se ti isti pitaju kako mi je u gradu valcera i plavog Dunava... Sledi kupanje i prvi poziv policajca DIVZAK! Sledi upoznavanje sa službenim advokatom univerzitetskim profesorom dr Richardom Soyer-om i njegovom asistenticom Petrom Wanek. Toplo se pozdravljam sa ambasadorom Harisom, Asimom Penavom i Antom Zupcem. Potpisujem ovlašćenje gospodinu Soyeru koji mi govori o mogućoj proceduri – sve će učiniti što je u njegovoj moći, da što pre izađem iz pritvora, a najkasnije do 17.marta.! Baš me je obradovao, kad mi je rekao da to može biti i ranije.

U 11:30 ima sastanak sa tužiocem, preduzeće, opet isto, sve što je u njegovoj moći. Tako mi prevodi gospodin Asim Penava. Pošto je advokat veoma mnogo zauzet (evo mene poslednja rupa na svirali!) njega će autoritativno zamenjivati asistentica (pređi brigo na drugoga). Obradovala me je činjenica da je pogledao film „Propast Jugoslavije“ i ono „ Ne pucaj!“. Pitam ga za dozvolu da pozovem suprugu. „To mi u ovom momentu nije prva stvar!“, kaže. Gospodine Soyer meni jeste, mislim, ali ne kažem. Znam da sam u njegovim rukama, držim uvučene rogove... Ambasador Hrle za trenutak ostaje nasamo sa mnom, pokazuje mi desetak stranica izveštaja sa interneta koji govore o podršci građana. E zato sam današnje pisanje počeo sa onim... Dobar dan DRAGO SARAJEVO, DOBAR DAN ČARŠIJO.

Zabelešku završavam u 16:20 u lepom, prekrasnom raspoloženju, koje mi je podarilo Sarajevo i Bosna i Hercegovina, što sam čuo moje najdraže, što sam se družio sa Edom i Muhamedom, što su Hrle i njegovi saradnici rekli da će sve uraditi i naravno da ne zaboravim: gospodina Soyera upitah: „Šta vi mislite o mom slučaju?“. „Za mene tu nema vaše odgovornosti!“, odvrati on. Ko kaže da život nije lep i uzbudljiv?!

U 18:00 došla su dvojica policajaca da me povedu do gostiju. Ovaj u rukavicama povlači dlanovima po jednoj ruci od ramena do šake, pa onda po drugoj, nešto traži na okovratniku, pa po prsima, zatim leđima, spušta dlanove na desnu nogu, pa levu... Klasična kontradiverziona kontrola kako bi rekao moj vrli i prečasni Jamaković Mirza. Susret sa Komšićem i Alkalajem je veoma prijateljski, sa osmesima i mojim komentarom: „Govorili ste mi na Dan državnosti da nigde ne idem, a ja vas (iz inata, to im nisam rekao!) ne poslušah“. Četrdesetak minuta prošlo je kao kad se udari dlanom od dlan. Osnova razgovora je bila u akcijama koje su do sada preduzeli i o namerama za buduće. Još večeras ministar Alkalaj ima sastanak sa ministrom vanjskih poslova Republike Austrije; a sledi razgovor sa advokatom Soyerom za koga kažu da ga je predložila draga Rešidović Edina. Inače, stalno me upozoravala da se ne igram vatrom „na Dobrovoljačku nije stavljena tačka“. „Ako ikada bude potrebno tu sam da Te branim“. Izvini što Te nisam poslušao. Otišli su dobrog raspoloženja, jer sam i ja takav. Željko me je „pecnuo“ rekavši da je njegov otac bolje, snažnije izgleda od mene.

U ruci su mi novine Kurier, od 5., 7. i 8. marta (tek je sutra u prodaji). Pisani rukom gospođe Livie Klingl. Ipak, najlepša vest je ona sa telefaksa B92, a izvor BETA,TANJUG. Ona glasi: „Ministar inostranih poslova Austrije Mihael Špindeleger izjavio da njegova zemlja neće izručiti bosanskog generala Jovana Divjaka Srbiji.“

Drage moje, dragi moji, mogao bih pisati još do iznemoglosti, ali plašim se da ništa interesantno ne bih mogao iscediti iz današnjeg dana. Laku i mirnu noć, punu ljubavi želim vam iz Wiene, grada Straussa, Albertine, Schoenbrunna, Pratera ...

* U 3. nastavku dnevnika Jovana Divjaka možete pročitati kako mu je 8. mart 2011. godine, igrom slučaja, postao jedan od najsretnijih dana; ko je sve dao podršku nepravedno zatvorenom generalu, a kako se on «uredio» za izlazak pred sutkinju u Beču; kako je moguće da pritvorenik, i mimo strogih pravila bečkog zatvora, dobije više posjeta dnevno; te koje sve pjesme pjevuši Divjak dok se šetka zatvorskim dvorištem.

Ovde možete pročitati prvi DEO.