Milka i Mića Puhar iz Dvora na Uni posle 21. godine, nedavno su dobili novi dom u Ivanjici. Kada su 5. avgusta 1995. godine, tokom akcije hrvatske vojske “Oluja”, pobegli iz Kninske krajine, put ih je doveo u ivanjički kraj.
Sa kćerkama Anelom i Alenkom deset narednih godina proveli su u kolektivnom centru, u barakama jednog građevinskog preduzeća, a zatim u privatnom smeštaju. I konačno sada ulaze u svoju kuću, u ivanjičkom selu Bukovici zahvaljujući programu ”Ruka ruci”, podržanom od Evropske unije, kaže Milan Ivković iz Komesarijata za izbeglice u Ivanjici:
“To je program Evropske unije koji reguliše stambeno zbrinjavanje svih izbeglica na prostorima bivše Jugoslavije. Realizuje se kupovinom srpskih napuštenih domaćinstava, kuća. Konkurisala je i porodica Puhar iz Dvora na Uni. Komesarijat je iz programa donacija dodelio ovoj porodici 900.000 dinara za kupovinu kuće u selu Bukovici.“
Milka Puhar priseća se vremena kada su živeli u Zagrebu i oboje ostali bez posla. Nakog toga oboje su se vratili u porodičnu kuću supruga Miće u Dvoru na Uni:
“Rodom smo iz Dvora, ali živeli smo u Zagrebu. Kada je počeo rat 1991. godine napuštamo Zagreb, jer kao Srbi oboje smo brzo ostali bez posla. Dolazimo u Dvor. Od 1991. do 1995. godine muž je na ratištu, ja sam ostala kući sama sa dvoje male djece. Kada je pala Krajina i ja krećem, ne znam kuda, niti gdje! Sama. Tri dana prije `Oluje` moja djeca su otišla u Novi Sad, a muž je i dalje na ratištu. Nalazi me vojna policija u hodu u Bosni, a kada sam već prešla tamo u Bosnu, jedan od njih mi kaže: `Ne brini, muž te čeka u Kanalu, tu ćeš ga pokupiti i odlazite za Srbiju.` Tako je i bilo”, seća se Milka Puhar.
Milkina svekrva i danas živi u svojoj kući u Dvoru na Uni, vratila se nakon izbeglištva:
“Svekrva je bila u izbjeglištvu i 1998. godine se vraća u Dvor, tačnije u mesto Rujevac i, naravno, podnosi zahtev za penziju jer je već bila starica. Dobila je penziju od koje renovira kuću da bi mogla živeti u njoj. Tako je i dan-danas. Osposobila je samo ono što je mogla, samo da ima gdje živjeti. U Dvor se jako malo ljudi vratilo jer ništa ne radi, sem opštine, policije i Doma zdravlja. Sve je premešteno u Kostajnicu, dok u Dvoru živi samo onaj stari narod koji je ostvario penzije ili oni koji ovdje nisu mogli više ništa zaraditi, pa su se vratili.”
Milka kaže da je Ivanjica drugi dom njene porodice, ali posećuje i svekrvu u Dvoru na Uni:
“Danas kada idem u Hrvatsku ne znam da li mi više treperi srce kada idem ili kada se vraćam, pa vidim tablu na kojoj piše, `Dobro došli u Ivanjicu`."
Puharovi pored kuće imaju i okućnicu od deset ari, kažu da će ovde saditi voće, povrće, cveće. Milka će uglavnom raditi, kaže Mića, zadovoljan što je porodica ostala na okupu, što sada ima svoju kuću i dvorište:
“Milka je glavna što se tiče dvorišta, povrća, što se tiče svega. Pošto ja hodam sa štapom tek malo pripomognem. Eto, milom Bogu hvala sada smo i mi zvanično Ivanjičani. Imaćemo našu kuću posle dve decenije. Ali srećni smo. Porodica je na okupu.”
Facebook Forum